петак, 16. јун 2017.

Koritnjak, mrtvo selo na vrhu brda


            Iznad Niške Banje nalazi se brdo Koritnjak, a na samom njegovom vrhu je i istoimeno selo. Selo je već neko vreme (skoro) potpuno pusto, kao i tolika slična u Srbiji, a naročito na jugu i jugoistoku zemlje: nešto se raselilo u civilizaciju (tamo gde ima barem prodavnice, struje, vode, puta...), nešto pomrlo – ostali samo dugmići, i poneka ruševna kuća.
            Kao što znate, moja potraga za „gothic“ lokacijama – starim selima, grobljima, crkvama, vodenicama, ruševinama iz ovih i onih perioda – vodila me je na razna mesta, širom sveta, od svetionika gde je snimana MAGLA i gradića u kojem su snimane PTICE preko najvećeg bečkog groblja i njihove unikatne Kule za ludake pa do gotskih lokacija u „regionu“ (gotski Zagreb, stare hrvatske tvrđave, horor Istra...). Naravno, obišao sam tušta i tma mesta i širom Srbije, uključujući vodenicu Save Savanovića, grdne stare crkve, kule i zamkove po Vojvodini, pa groblja i ruševine oko Negotina, pa... da ne nabrajam sve, imate to na tagu putopis pa ko nije na vreme gledao, može sad.
            Uglavnom, obiđoh i svet i ex-Yu i Srbiju, a... pusto selo nadomak moje Banje, takoreći na pragu mi – jok! Odavno sam se spremao da tu nepravdu ispravim i da overim nadaleko čuveni Koritnjak, toliko slavan da je zaslužio i reportažu Blica pod naslovom „Koritnjak, mesto koje nije čulo dečji plač šest decenija“ a koju je zatim čak i RTS preneo, s naslovom „Коритњак не броји старе и не чека нове године.“ E, kad mi je bila skrenuta pažnja i na ove priloge, shvatio sam da je Đavo doneo šalu, i da je krajnje vreme da i lično overim to mesto.
            Trebalo je da prođe još neko vreme dok se ta akcija dala organizovati, jer Koritnjak je na vr' brda, a tu čak i vrba mrda, i (suprajz!) uopšte nije tako lako tu se popeti! Na kraju, društvo mi je pravio moj sestrić Matija (čija interesovanja osciliraju između horora, biciklizma i avijacije), s kojim prošle subote sedosmo na bicikle i pođosmo ovoj selendri u pohode.
Ne voli da pozira pa to ti je
            Od N. Banje ka selu uzbrdo vodi asfaltni put, uzak, jedva da se dva manja auta, uz mnogo pažnje, nekako zaobiđu bez belaja, i njime smo bicikle uglavnom gurali nagore, i tako sve do padine blizu vrha brda s koje se u ponor otiskuju fanatični pripadnici sekte Paraglajderi. Evo tog mesta.
            Kažu da je ova kotlina, oko N. Banje, idealna za ove fanatike zbog kretanja vazdušnih struja ili tako nečega; izgleda da stvarno jeste jer za sve ove godine otkako odavde skaču nisam čuo da je bio ijedan incident. A da je bio, čuo bih: ŠLJAAS, možda i u svojoj avliji.
            Blizu ove skakaonice nalazi se i putokaz-mapa, ne baš najjasnija i najtačnija – ili možda mi nismo njeni najbistriji čitaoci - ali nema veze, Matija & ja se pozdravismo sa asfaltom (stavljenim relativno nedavno, kad je selo već bilo mrtvo, zbog ovih skakača) i zaputismo se smelo, u nepoznato, delom vozeći a delom gurajući bicikle po džombastom, zapuštenom i uglavnom uraslom drumu.
            Stigli smo do 2-3 puste kuće sa arhitekturom tipičnom za ove krajeve – čatmare, dakle, od zemlje i drveta i nešto kamena, ali očekivali smo i tražili SELO a ne tri nepovezane kuće, pa se zaputismo dalje. U jednom dvorištu, u senkama, ispod drveta, slučajno primetih čoveka koji je stajao u čudnoj pozi. Nejasno mi je šta je radio, da li je nešto jeo, ili se maltene skrivao, uglavnom, na moje pitanje „Je li ovo selo Koritnjak?“ on je prvo ćutao jedno 10-ak sekundi, merkao nas koji smo, šta smo, kakvi smo, od kojih smo, da bi tek onda promrmljao da jeste, uz obavezno pitanje odakle smo (vidi mog ZAVODNIKA za running joke na tu temu).
            Ipak, naivno očekujući selo, možda čak i sa grobljem, crkvom i tako tim elementima, produžili smo dalje. Ali, to dalje vodilo je u šumarak, sa prijatnom hladovinom, i kroz njega dođosmo s druge strane brda. Tamo smo zatekli još jedan vidikovac: nisam siguran da li paraglajderi koriste i ovu livadu za svoja samoubilačka skakanja ili je to „samo“ mesto za odmor. Čiji odmor, zapravo, kad ovde niti ko živi niti ko dolazi u ovu nedođiju, a i zašto bi, osim ludaka što skakuću sa svojim pado-glajderima?
            U svakom slučaju, bilo je sasvim nadrealno popeti se na vrh brda, pa neravnim drumom kroz šumu doći s druge strane samo da bi se u zelenoj pustoši – divnoj i tihoj, da se razumemo: čist, skoro ukusan vazduh, prijatan hlad, odsustvo ljudske gamadi... rečju, milina! – na iznenadnoj čistini zatekla Velika Drvena Ljuljaška!
            Pored nje je i drveni sto i klupica, pa i kamenjem ograđeno ognjište, očigledno korišćeno za ko zna kakve krvožedne i mesnate rituale neimenovanih „turista“ i kultista na ovom pustom vrhu brda koje bi se, da je u Masačusetsu, verovatno zvalo Sentinel Hill.

            Tu smo zastali da predahnemo, i mesto je stvarno idealno za te svrhe, a i čas je bio savršen – sunce je već zamicalo za horizont, bližilo se veče, a ionako je već bila svežina zbog visine, što je naročito prijalo nakon žege koju ostavismo za sobom u podnožju brda. Naročito je, u tom kontekstu, godio sok od zove koju sam nedavno ubrao pa od nje sok napravio i mudro ga sa sobom u ovu brdsku akciju poneo. Nije što je moj, ali ništa ne osvežava kao taj sok (pravljen sa dodatkom limuna).
            Krenuli smo još malo podalje odatle i shvatili da, u tom pravcu, ne treba očekivati ništa nalik selu kakvo sam očekivao (nešto kao Jerusalem's Lot), pa smo zato krenuli nazad.
KTZ? Kulturno Turistička Zajednica?

            U povratku blago skrenusmo s druma jednom stazicom u šumarak gde je putokaz ukazivao na „česmu“ – začudo, pokazalo se da ova radi, pa smo tu zastali da se okrepimo hladnom izvorskom vodom i da obnovimo svoje desetkovane zalihe tečnosti.
            Kako natpis na česmi veli, ona je podignuta 1936. Teško je proceniti koliko je tada selo imalo stanovnika: znamo da ih je 1921. u selu bilo 78, a 1948 = 171, što je i najveći zabeleženi broj stanovnika. Posle toga je opadao: 1961 = 106, 1981 = 12, 1991 = 8, 2002 = 0. 

Ipak, zatekli smo tu i jednu živu i aktivnu kuću, onu sa džukelom (vidi dole), a na ovoj pustoj, ispred koje poziram, video sam zagrobni plakat na kojem piše da je pokojnik umro ove, 2017. godine (mada to, naravno, ne znači nužno da je do smrti živeo u ovoj kući).
Uslikali smo u povratku tih par kuća kraj puta ali, tvrdoglavo rešeni da ispitamo svaku mogućnost, zaputili se i stazicom što se penje blago uzbrdo ka trećoj, primetno novijoj kući: kako izgleda, u njoj neko živi. (To nije ova sa slike!)
            Znak toga je i ogromno tele od džukele koje je lajalo u avliji, srećom, vezano lancem, ali i dva crna džukca, znatno manja, ali slobodna, i još na putu. Crnje su bile prilično uporne u tome da nam priđu i možda nas malo gricnu, i trebalo je poprilično ubeđivanja, psovanja, zlih pogleda i, naročito, kamenja, da ih ubedimo kako im to ne bi bilo mudro, pa na kraju ovi odustadoše, ali jedva. Tako ovom prilikom nije bilo dramatične scene psećeg horora kao u ZAVODNIKU, ali je i u ovom svedenijem obliku dokazano da je i taj element mog plota bio sasvim smislen i prikladan za kontekst ruralnog horora.
Da budem iskren, najviše me je uplašila pomisao da bi Gazda te džukele mogao da izleti iz kuće, i da se uopšte ne bi baktao time ko smo i čiji i odakle smo, nego bi možda samo odvezao ono besno tele i pustio ga na nas. Ko zna ko je čovek koji sam živi na ovakvom mestu…
Na kraju balade, ostadosmo nesigurni da li je ova šačica kuća koje smo uspeli da nađemo – CELO „selo“ Koritnjak ili samo njegov manji ogranak, i ako je tako, GDE mu je ostatak. Tu misteriju ostavili smo za neki drugi put jer mrak je ubrzano padao, a nije mudro previše čeprkati po ovakvim mestima kad sunce zađe...
Spuštanje nizbrdo bilo je sumanutost svoje vrste, ali na svu sreću moj bajs je izdržao sve napore (a pre svega, na moje iznenađenje, kočnice) i odlično se pokazao kako ranije, po drumovima i džombama i brdima, tako i po asfaltnoj strmini niz koju smo se sjurili za manje od 10 minuta...
            Matija je bio dobar kompanjon a i fotograf (njemu hvala na skoro svim ovim fotkama!), pa je vrlo verovatno da ćemo se zajedno zaputiti u još neku sličnu gotik avanturu...



2 коментара:

  1. Fino putešestvije. Ipak gerontopopulacija Koritnjaka raste, 2002=0, 2017=1(2), tamošnji mortalitet i emigracija nikad bolje, džukele u blagom porastu, dok zverovi u natalitetskoj eksploziji. Evo i kod mene lisica izvodi lisičiće da se igraju na ledini telima ulovljene živine na samo dvesta metara od moje kuće. Da mi je da navatam divlje svinje koje redovno prekopavaju hrastovu stelju za crnim tartufima...

    ОдговориИзбриши
  2. Leteo sam toliko puta iznad Koritnjaka da mi ova priča dođe ko upotpunjavanje ličnih uspomena :)

    Na žalost, padalo se, povređivalo, pa i ginulo po Banji (http://www.blic.rs/vesti/hronika/paraglajderista-kod-niske-banje-poginuo-usled-lose-procene/42j64wc), nikad zbog neke lokalne meteorološke zvrčke, uglavnom zbog ljudskog faktora.

    Ovih dana biće dosta paraglajding saobraćaja sa Banje i Sićeva, veliko takmičenje je u toku, a od sutra je lepo vreme opet.

    ОдговориИзбриши