петак, 30. јун 2017.

VIŠE OD ISTINE – Prvi odjeci

  
Moja knjiga razgovora sa Đorđem Kadijevićem, pod naslovom Više od istine koju je nedavno objavio Orfelin, doživela je svoju prvu veliku premijeru pred publikom u beogradskoj Kinoteci, 20. juna.

Prijatno sam iznenađen brojem ljudi koji su svojim prisustvom uveličali ovo veče, tj. koji su došli da pogledaju Kadijine ređe prikazivane filmove PRAZNIK i POHOD, a naročito (još većim) brojem onih koji su hteli da čuju šta o ovoj knjizi imaju da kažu njen autor (ja), njena glavna „zvezda“ (Kadija) i kritičar Ivan Velisavljević.

U sali u Kosovskoj okupilo se pedesetak posvećenika dobrog filma i dobre knjige te poštovalaca Kadijinog lika i dela – a što je najlepše, kako se pokazalo, to nisu bili samo pasivni obožavaoci, nego ljudi koji su imali šta i da pitaju potom. Najzad, bio sam zatečen brojem onih koji su na licu mesta hteli da kupe ovu knjigu i da tu dobiju i Kadijin potpis i posvetu.
Na slikama možete videti samo jedan deo reda – ovo su „samo“ oni koji su ostali posle filma POHOD kako bi dobili potpis – bar još toliko ga je dobilo odmah posle promocije, ali nije bilo vremena za sve jer je trebalo da ubrzo krene i film...
Knjiga je, kako i dolikuje, već izazvala interesovanje medija i ozbiljnih proučavalaca. Večernje novosti su objavile opširnu najavu o knjizi i promociji, a RTS je došao i snimio prilog za Kulturni dnevnik, koji je bio emitovan iste te večeri (20. juna). Taj prilog, u trajanju od dva minuta, sa vrlo prikladnim naslovom VIŠE OD KNJIGE, možete videti OVDE.


Mene i Đorđa ste već dovoljno slušali (na blogu možete naći audio zapise brojnih naših zajedničkih tribina; ko želi neka ih potraži) pa neću sada kačiti ceo snimak; uostalom, biće još promocija i prilika da nas vidite i čujete. Za ovu prigodu ću sa promocije samo izdvojiti izlaganje o Kadiji koje je imao Ivan Velisavljević – taj audio odlomak (10 minuta) možete čuti ako skinete fajl OVDE.  


Takođe, ovom prilikom imam zadovoljstvo da vam predstavim prvi ozbiljan KRITIČKI OSVRT koji je ova knjiga dobila. Autor je Vladimir Kolarić a izvorno je objavljen na forumu sajta Pouke. S njegovim dopuštenjem sada ovaj tekst prenosim i ovde.

Filmski duh Đorđa Kadijevića u ljubavi i istini

Vladimir Kolarić
  
Izuzetno je malo srpskih filmskih autora koji su se, makar i implicitno, doticali religijske tematike, a o predstavljanju hrišćanskog duhovnog, pogotovo crkvenog, iskustva da ne govorimo. Đorđe Kadijević (1933) je jedan od retkih čije filmsko svedočenje u egzistencijalnom iskustvu čoveka nesumnjivo poseduje na samo filosofske ili uopšteno „duhovne“, već i nesporno religijske, čak konkretno hrišćanske, konotacije. Takođe, Kadijević je svoje estetičke principe motivisao u prvom redu mogućnostima filma da na jedinstven način svedoči o onome što je on nazvao transcendencijom.
Ovo potvrđuje i nedavno objavljena knjiga razgovora, „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“ (Orfelin, Novi Sad, 2017), koje je sa ovim rediteljem vodio teoretičar književnosti i filma Dejan Ognjanović.
Ovaj reditelj, široj publici najpoznatiji po televizijskom filmu „Leptirica“ i seriji „Vuk Karadžić“, o sebi govori kao o „religijski zainteresovanom“ čoveku i umetniku, koji nije „religiozan u pravom smislu reči“ i „ima averziju prema konfesijama“, ali nije ni ateista, jer „ateista je zagrižen čovek koji tvrdi kako boga (u knjizi napisano malim početnim slovom - prim. V. K.) nema“.
Kadijević sopstveni odnos prema životu, definisan teškim ratnim i poratnim iskustvom, određuje nedostatkom „poverenja u život kao nešto što je zagarantovano“, objašnjavajući: „Ja sam shvatio da sam zrno na vetru i da visim na dlaci, i da je to život u stvari. Da je život jedno stalno izbegavanje smrti“.
I Pinki Zelić je video Tita-Kadiju

Ovakav doživljaj prolaznosti i konačnosti života kod njega je izgradio jedan trajan senzibilitet „preziranja razlike između života i smrti, sreće i nesreće, dobra i zla“, ali koji se, vidimo, nije razvio u odricanje od stvaralaštva ili moralni relativizam, već u osoben „životni“ i umetnički etos ljubavi, solidarnosti i stvaralaštva.
Iako „ne zna da li postoji bog“, Kadijević svakako zna „da se i pored svega može voleti, i da postoji ljubav“, koja je „jača od svega“: „I u tom smislu je Sveti Pavle bio u pravu kada je rekao ‘Velika je vera, ali veća od vere je - ljubav’. To je ostalo u meni i to je moje jedino bogatstvo. Niko u meni nije ubio ljubav, ničim.“
Pored negativnog određenja svog životnog vjeruju, Kadijević u knjizi daje i jedno, uslovno rečeno, pozitivno: „Ljudi su bića kratkoročna, ugrožena sa svih strana, spolja i iznutra, i baš zato što su konačna, što imaju samo jedan život, i samo jednu šansu da u tom životu budu srećni ili nesrećni, onoliko koliko je to moguće, naročito kada je sreća u pitanju, najnormalnije ponašanje je solidarnost: znači, uzajamno pomaganje i potiskivanje zla koje je svuda oko nas.“
Mi, prema Kadijeviću, „živimo u jednom tuđem svetu u koji smo bačeni“, dok „naš, ljudski svet“ nosimo „samo u sebi, i to kao veliku iluziju, kao motiv egzistencijalne nostalgije, kao jedan san“. Ali, „umesto uzajamne solidarnosti, bratimljenja i onoga čemu nas je Hrist učio, ljubavi jednih prema drugima, umesto jednakosti i bratstva u zloj sudbini u čije šake smo ubačeni, mi imamo tu situaciju uzajamnog sukobljavanja i pospešivanja efikasnosti zla“, što govori „da je čovek na neki način nedovršeno biće, kome fali jedna greda u glavi da bi shvatilo pre svega sebe a zatim i drugog“. Stoga, sve što ljudi rade, „podrazumevajući i umetnost, jeste pokušaj da prevaziđu to žalosno iskustvo neporazuma“.
Okruženi neprijateljskim svetom smrti, „sve što dotaknemo je mrtvo, i svaka trunka života je tako čudna, neočekivana, kratkotrajna i bespomoćna u trenutku dok traje“. Ali, umesto da budemo „dirnuti time i da te iskre života „podržimo koliko je moguće“, mi „toliko radimo na tome da se pridružimo svemu drugom što uništava život i svaki smisao bitisanja“.
Kadijević svoje opredeljenje za umetnost i stvaralaštvo objašnjava upravo ovakvom zapitanošću o smislu života i postojanja: „Ja, suočen za bezizglednošću takve situacije, ne nasedam ni na kakvu nadu, ali moram da priznam da je moje bavljenje umetnošću u stvari pokušaj izbavljenja“, koje se sastoji u borbi protiv takve egzistencijalne bezizglednosti, „jer ne želim da svojim delanjem u životu doprinesem tom haosu u kojem jesmo“. Umetnost može biti sredstvo borbe protiv samouništavajućeg univerzalnog sistema agresivnosti i represije, koje nema korene samo u ovim ili onim ideološkim pretpostavkama, već u samoj, u osnovi smrtnoj, prirodi sveta u kom živimo.
Ni ovde se Kadijević ne ograničava samo „negativnim“ objašnjenjem svoje motivacije da se bavi umetnošću i, još konkretnije, filmom. Film za njega ima moć da obuhvati „totalitet pojma čoveka kao bića“. On ima sposobnost da realnost oslobodi „tereta prozaičnosti i trivijalnosti“, da „oslobodi bivstvo tog tereta i pretvori ga u nešto tako božantveno da to postaje sakralno, sveto“.
Najviše što umetnost može da učini jeste da nekom promeni život, ali ne u smislu promene „stvarnosti u životu jednog čoveka“, poput društvene stvarnosti i političkog uređenja, već stupanjem u „područje transendencije“. Umetničko delo je samo ono koje sadrži u sebi „elemente trancendencije“, što se postiže „odstupanjem od merljive stvarnosti, od svega što je rečima izrazivo“, prevazilaženjem „notorne zbilje“ i „nadilaženjem svake iskustvenosti“, u „nešto što je više od istine“.
Prema tome, precizira Kadijević, u ravni mističnog realizma jednog Dostojevskog, „transcendencija je moć nadilaženja onoga što je iskustveno i vezano isključivo za objektivnost, za fenomen egzaktne izvesnosti do koje možemo doći“.
Delo, kao i reči Đorđa Kadijevića izrečene u knjizi „Više od istine“, duboko su i ubedljivo svedočanstvo o palosti sveta, ali i mogućnosti ljubavi i solidarnosti u tom i takvom svetu, u čemu veliku ulogu može da ima celokupno ljudsko stvaralaštvo, a posebno umetnost. Ova obimna i odlično strukturisana knjiga je stoga nezaobilazno štivo ne samo za one zainteresovane za film i umetnost, nego i za temeljna pitanja smisla.

*

Knjiga Više od istine tek započinje svoj život: sledi joj veoma iscrpan kritički osvrt (na više od pola strane) u „Kulturnom dodatku“ Politike, u broju za 8. jul iz pera Igora Stanojevića, a ubrzo zatim doživeće i svoju premijeru u inostranstvu, u Sloveniji, na festivalu Grosman (11-15. jula), gde ćemo je Kadija i ja predstaviti poštovaocima njegovog dela. Njih pouzdano znamo da i tamo ima, jer su ovog autora već toplo primili pre tri godine, kada je na Grosmanu dobio i nagradu za životno delo.
Ako do sada još niste nabavili ovu izuzetnu knjigu, ne čekajte previše – ovo je mnogo više od knjige o nekom reditelju i o nekim filmovima: misli i mudrosti koje ona sadrži univerzalne su, što znači – stalno aktuelne. Možete joj se vraćati kako radi opštih životnih mudrosti tako i povodom brojnih dnevnopolitičkih zbitija u balkanskom cirkusu: ova knjiga je nešto kao Ji Đing, Knjiga Zakona i Biblija crnila, ali i prkošenja crnilu. Otud joj pohvale stižu i od vernika i od nevernika...

понедељак, 26. јун 2017.

THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT by Dejan Ognjanović



          S ponosom vam predstavljam prvu moju knjigu koja će premijeru imati u inostranstvu, na engleskom jeziku. Tačnije rečeno, ovo nije – kako to normalno biva, kad se uopšte ponekome sa ovih prostora desi – nešto pisano na srpskom pa onda prevedeno na engleski; knjiga o kojoj govorim originalan je tekst, naručen iz inostranstva i napisan na engleskom, a početkom avgusta izlazi iz štampe i naći će se širom Kanade, SAD i ostatka zapadnog sveta.


            Dakle, u pitanju je 11. naslov u serijalu specijalnih izdanja vodećeg svetskog horor časopisa Rue Morgue (za koji redovno pišem već sedam godina), pod naslovom THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT. To je edicija koju čine bogato ilustrovane i sjajno dizajnirane, popularno-stručne knjige na najrazličitije teme. 

U nekima od prethodnih ja sam takođe učestvovao, a najviše u knjižici HORROR MOVIE HEROES, gde sam priložio nekoliko ekskluzivnih intervjua sa majstorima horora (klikni za detalje). Evo nekih od prethodnih izdanja.
            Lavkraft je u dosadašnjoj istoriji ovog magazina već dva puta bio na korici, kao predmet spec. temata – a po drugi put je, pre dve godine, u broju 161, to bilo zahvaljujući upravo meni, budući da sam tada osmislio i napisao temat o 125 godina od njegovog rođenja. Za taj temat bio sam nominovan za Rondo nagradu i našao se u najužem izboru (honourable mention).
Veliki uspeh koji je taj broj i taj temat požnjeo kod čitalaca, fanova i kritičara naveo je odgovorne drugove iz Rue Morgue magazina da priču o Lavkraftu, njegovom značaju i uticaju, prošire na jednu zasebnu knjižicu, i naravno – za taj rad su angažovali mene. Evo kako izgleda njihov opis izdanja i raspis pretplate.


NOW AVAILABLE FOR PRE-ORDER.
SHIPS AUGUST 1, 2017
 Rue Morgue Library #11: 
 THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT 
Enter THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT, Rue Morgue’s exploration of the strange imagination of one of the most influential minds in horror.
From Lovecraft’s early life to his dying breath, author Dejan Ognjanović peers at the humanity behind the horror of a genre giant who has few peers in the genre, and whose importance only grows with time.
Features words with some of the biggest names in horror today, along with insights and anecdotes from scholars and contemporaries as we spotlight Lovecraft’s sprawling mythos in literature, film, TV, games, comics and more.
Plus! Lovecraft’s favourite horror stories, must-have Lovecraftian anthologies, best film adaptations and more!
76 pages, perfect bound soft cover
Shipping is FREE to anywhere in the US and Canada.


Detalje o drugim izdanjima ove edicije imate OVDE.

Obim ove knjige iznosi 35.000 reči, odnosno 115 autorskih kartica. To jeste možda kraće nego što bih voleo i nego što bih na zadatu temu imao da kažem, ali je deo izazova bilo upravo i to da što konciznije sažmem suštinu i da na relativno malom prostoru organizujem i smestim ono što je najbitnije. Svako ko je i sam pokušao da nešto piše, ili barem da se kao profesor ili kritičar bavi tuđim pisanjem (a ja sam bio u sve tri pomenute uloge), zna da je verovatno najveći problem, odnosno postignuće, nečije umeće da se razluči bitno od nebitnog.
Na tom ispitu i mnogo veći su pali, trpajući anegdote, digresije, trla-baba-lan triviju i koješta; ja sam zadovoljan kako sam se izborio sa ovim ograničenjem i kako sam maksimalno ispunio prostor onim što je, po meni, najvrednije da se o Lavkraftu kaže – ali, da ne pričam mnogo o tome, uskoro ćete, ako želite, biti u prilici da se i sami uverite u to da li sam i koliko uspešno obavio ovaj zadatak. Ipak, kad/ako budem radio srpsku verziju ove knjige, neka poglavlja ću svakako da proširim, naročito iz njene druge polovine, koja se bavi Lavkraftovim posthumnim životom – odnosno, uticajem na pisce savremenike, pisce mnogo kasnije i nama savremene, zatim njegovim životom u drugim medijima: film, strip, video igre, itd.
Ekskluzivno za čitaoce ovog bloga sada nudim nešto što nema ni na sajtu Ru Morga: evo kako izgleda sadržaj ovog izdanja. Uzgred, moram da napomenem, imao sam potpunu slobodu da sadržaj ove knjige osmislim kako želim, a jednom kad sam to učinio, to je tako i prihvaćeno, bez ikakvog bitnijeg menjanja i mešanja sa strane. 

Evo čega tu ima:

1. Introduction
Lovecraft: Out of the Universe

2. Lovecraft: A Lifetime of Nightmares
(Chronology of key life events)

3. Lovecraft's Views (1): Cosmicism
A Brave New World of Gods and Monsters

4. Lovecraft's Views (2): Gender and Sex
Amatory Phenomena

5. Lovecraft's Views (3): Race
Shapeless Forms of Organic Entity

6. Poetics of the “Weird Tale”
Leave Your Humanity at the Threshold

7. Writings (1): Dream Cycle
The Other Gods
                                
8. Writings (2): Poe’s influence
The God of Fiction

9. Writings (3): Lovecraft and the Gothic Tradition

10. Lovecraft and the Occult
Crack-Brained Cults

11. Necronomicon and Other Occult Books
Dreaded Volumes

12. The Cthulhu Mythos
including 1 full page sidebar
Cthulhu merchandise: That is Not Dead Which Can Eternal Shop

13. Localities: Real, Semi-real and Imaginary
Lovecraft’s Weird Topography

14. Cosmic Horror
Infinity Beyond All Nature

15. Lovecraft and SF
Unplumbed Space

16. Lovecraft’s Literary Influence: Contemporaries and Classics
The Lovecraft Circles

17. Lovecraft’s Literary Influence: Modern Masters
Children of Cthulhu
                                
18. Lovecraftian anthologies
including 1 full page sidebar
22 Must-Have Lovecraftian Anthologies

19. Lovecraft’s views of horror cinema
Twaddle Which Passes for 'Horror Tales'

20. Lovecraft on Film: The 10 Best
(adaptations of Lovecraft’s works)

21. The 10 Best Lovecraftian films
More Than Just Tentacles
(unrelated to HPL's writings, but with his spirit)

22. Short films
Great Short Ones

23. Lovecraft on TV
Madness on the Small Screen

24. Lovecraft in Comics

25. Lovecraft in Music
A Chaotic Babel of Sound

26. Lovecraft in FRP & Video Games
Games to Play in the Dark

27. Afterword:
Lovecraft’s Legacy


            Eto, početkom avgusta, uoči Lavkraftovog rođendana (20. avgust), izlazi u belome svetu The Weird World of H.P. Lovecraft by Dejan Ognjanović. Ko je raspoložen i voljan, može to da naruči onlajn preko ovoglinka za samo 10 dolara.
Verovatno ću i ja imati neki broj autorskih primeraka do kraja avgusta, ali o tom potom.

петак, 23. јун 2017.

Mario Bava na RTS-u!



            S velikim zadovoljstvom najavljujem i objavljujem sledeće: od 25. juna, nedeljom na RTS2 od 23.00, emitovaće se ciklus od 13 filmova kultnog italijanskog režisera Marija Bave. Reč je o prvom obimnom predstavljanju ovog značajnog, a ipak skrajnutog autora, na srpskim televizijama.
         Urednik filmskog programa RTS-a Nikola Popević (nekadašnji, a i dalje povremeni saradnik ovog bloga) zamolio me je da, ovom prigodom, napišem uvodni tekst kojim će ovaj zaista unikatno vredan ciklus biti najavljen na sajtu RTS-a. Ako vam je ćirilica draža, tu najavu možete čitati OVDE – ali, kad ste već na ovom mestu, bolje to lepo i na latinici pročitajte na The Cult of Ghoul.
Evo mog teksta o Bavi uopšte i o konkretnim filmovima ponaosob...


 Mario Bava, majstor strave 


            Mario Bava (1914-1980) jedan je od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja u istoriji filma: ostavio je neizbrisiv trag ne samo u italijanskom hororu, gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija, nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očigledno je u hororima svih italijanskih horor reditelja koji su za njim usledili, od Darija Arđenta do drugorazrednih imitatora; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina i Tima Bartona do Martina Skorsezea. Federiko Felini je Bavu preporučio za reditelja segmenta u omnibusu prema E. A. Pou, Neobične priče (L' histories extraordinaires, 1967), a kada je tu epizodu („Tobby Dammit“) ipak lično režirao, ikonografiju demonske inkarnacije (plavokosa devojčica u haljinici, sa loptom u rukama) pozajmio je direktno iz Bavinog filma Operacija strah (1966).
            Genijalnost ovog umetnika filmske strave ne može se dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film fundamentalan je i prvorazredan – i to ne u istorijskom, antikvarskom smislu. Ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, a među njima je bar pet-šest bezvremenih klasika.
U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film. Zajedno sa Rikardom Fredom uveo je triler-horor i fantastiku u italijanski film. Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ozbiljniji od tretmana gotskih motiva u Hamer produkciji ili kod Rodžera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, filmovi su mu znatno senzualniji i uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.
Najraznovrsniji autor italijanskog horora, Mario Bava je podjednako uspešan u horor-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Operacija strah) ili eksplicitno nasilan i krvav (Lančana reakcija), kemp-razdragan (Opasnost: Dijabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Besni psi), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška i oplemenjuje ga svojim pristupom.
Bio je prvi horor režiser koji je potencirao mračne i ironične završnice filmova, a zaslužan je i za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora: Barbara Stil postala je nekrunisana kraljica evropskog horora zahvaljujući kultnom filmu Maska demona.
Pre nego što je počeo da režira u 46. godini života, bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Roselini, G. V. Pabst i Raul Volš.
            Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rodžera Kormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Recimo, kada je producent ostao bez novca usred snimanja Operacije strah, glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.
            Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora (gostovao je u Beogradu pre dve godine); zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od 1965. Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno.

25. jun
Black Sunday
Maska demona
Veštica na čije lice prikuju „Demonsku masku“ sa lomače proklinje svoje mučitelje. Nekoliko vekova kasnije, ona slučajno biva vaskrsnuta, i uz pomoć vaskrslog demonskog ljubavnika sveti se potomcima nekadašnjih inkvizitora dok pokušava da se inkarnira u telo svoje pra-pra-pra-unuke. Vrhunska, mračna poezija na filmu: savršena, i retko dosegnuta atmosfera gotskog horora.

2. jul
The Evil Eye
Devojka koja je suviše znala
Zvanično prvi đalo (giallo) film ikada. Već u njemu Bava je postavio sve ključne motive: obična osoba postaje svedok zločina a potom i „detektiv“; policija je nesposobna i/ili skeptična prema glavnom junaku; misterija identiteta ubice (koji je često u kožnom mantilu, sa rukavicama i šeširom); neočekivan preokret na kraju (što uključuje neočekivan pol ubice); luckasti sporedni likovi i bizaran humor...

9. jul
Black Sabbath
Tri lica straha
Ovo je jedan od najboljih horor omnibusa svih vremena. Tri horor priče povezane su samo preko naracije Borisa Karlofa, ali sve tri su natprosečne. Prva govori o ženi koja krade prsten sa staričine samrtne postelje, a ova se vraća po isti sa nezaboravno iskeženim licem. Druga je o zgodnoj ženi koju telefonom progoni voajer s pretnjom da neće dočekati zoru (moguća inspiracija za početak Krejvenovog Vriska). Treća je ujedno i najduža i najbolja: dok su prve dve smeštene u moderni ambijent, treća je gotik baziran na priči Alekseja Tolstoja „Porodica vukodlaka” koja se dešava u Srbiji.

16. jul
Knives of the Avenger
Noževi osvetnika
U ovom filmu Bava kao da rimejkuje čuveni vestern Šejn, ali prebacujući ga u okruženje vikinga. Zaplet se tiče vikinškog junaka, veštog u baratanju noževima, koji štiti mladu ženu i njenog malog sina od zlikovca koji žudi za njom i za vlašću.

23. jul
Kill Baby Kill
Operacija strah
Unikatno sablastan spoj gotika i misterije: doktor dolazi u maleno selo da izvrši autopsiju ubijene žene. Kako izgleda, počinilac je duh devojčice čija majka, baronica, živi u zlokobnoj vili... Iako su ubistva prilično brutalna i krvava za to doba i za taj podžanr, naglasak je ipak na gustoj atmosferi izolovanog sela opsednutim strahom od natprirodne pretnje koja može da se okomi na bilo koga. Majstorski postignuta jeza, sjajni dekori i fotografija, i još jedna Bavina inovacija koja će kasnije često figurirati u italijanskom hororu: motiv deteta kao potencijalnog „monstruma“.

30. jul
Five Dolls for an August Moon
Pet lutaka za avgustovski mesec
Gosti bogatog industrijalca na jednom ostrvu postaju žrtve tajanstvenog ubice. Likovi su iritirajući a ubistva nisu urađena na teatralan i upamtljiv način. Ovo je rutinski triler sa nešto naglašenijim zločinima i Bavinom zločestom ironijom.

6. avgust
Ray Colt and Winchester Jack
Rej Kolt i Vinčester Džek
Špageti vestern o dvojici odmetnika u potrazi za mapom koja pokazuje mesto gde je zakopano zlato dok se mlada Indijanka pretvara da im pomaže, a zapravo ih okreće jednog protiv drugog.

13. avgust
Four Times That Night
Koliko puta... te večeri
Erotska komedija o momku i devojci koji tek što su se upoznali. Jedne večeri ona se vraća pocepane odeće a on ima ogrebano čelo. Zatim četiri različite osobe nude četiri sasvim različite verzije toga šta se desilo te noći...

20. avgust
Bay of Blood
Lančana reakcija
Bar tuce likova nalazi se u i oko kuće u zalivu i bori se za nasledstvo tog imanja, što služi kao izgovor za desetak maštovitih, žestokih scena ubistava. Mario Bava ovde postavlja temelje slešeru, pri čemu je kopija njegovog filma najočitija u serijalu Petak 13-ti. Iako su ovde motivi prizemni (nasledstvo), Bava zaplet tretira sa mnogo više duha i samosvesnog crnog humora, a scene ubistava su pravi mali biseri. Pošto su pojedini prizori bili previše krvavi za vreme kada je nastao, ovo je najviše cenzurisan od svih Bavinih filmova.

27. avgust
Baron Blood
Krvavi baron
Ovaj pokušaj modernizovanja gotika govori o čoveku (Džozef Kotn) koji se vraća u porodični zamak u Austriji i nehotice oživi svog zloglasnog pretka, sadističkog Krvavog Barona. Oplemenjen je tipično Bavinom stilizacijom a kontrast između modernog sveta današnjice (prema kome je Bava imao izraženu distancu) i mračnih podruma i soba za mučenje u starom zamku je vrlo zanimljiv.

3. septembar
Lisa and the Devil
Lisa i Đavo
Glavna junakinja (Elke Zomer) je u Španiji kao turista: nakon što je impresionirana slikom Đavola, počinje da viđa  čoveka koji mu nalikuje (Teli Savalas). Onda dospeva u gotsku vilu, a delirijum koji usledi nemoguće je prepričati... Vizuelno predivna stilizacija komplikovanog zapleta u kome se reinkarnacija, košmari, ubistva i vaskrsenja odigravaju logikom košmara iz koga buđenje vodi samo u novi košmar. Ovo je gotik koji se graniči sa art filmom.

10. septembar
Kidnapped AKA Rabid Dogs
Besni psi
Iako se ne radi o hororu već o road-movie trileru, nivo realističnog nasilja, nihilizma i saspensa koji Besni psi proizvode može se meriti sa najkošmarnijim deonicama najboljih filmova Vilijama Fridkina. Preko 90% filma smešteno je u natrpani auto koji pljačkaši banke otimaju na semaforu jer je njihovo vozilo izbušeno policijskim mecima. Vozač otetog auta je otac koji žuri da svog bolesnog sina (u groznici) odveze u bolnicu, a sa trojicom zlikovaca je i mlada žena koju su pokupili kao taoca. Ovo je daleko najmračniji film Marija Bave i jedan od najklaustrofobičnijih, najnapetijih ikada snimljenih. Remek delo i najbolji Bavin film.

17. septembar
House of Exorcism
Kuća isterivanja Đavola
Bavin artizam i nerazumljiv zaplet filma Lisa i Đavo nisu bili po volji producenta, Alberta Leonija, pa je on, u želji da inkasira uspeh Isterivača Đavola (1973) sam dosnimio scene u kojima opsednuta žena, vezana za krevet, vrišti, bljuje, izbacuje guštere i psuje sveštenika koji bi da istera Đavola iz nje. Nadrealni prizori Bavinog filma izmontirani su tako da se na sumnjiv način nadovezuju na njena mumlanja. Ovo je u svakom smislu skrnavljenje Bavinog filma Lisa i Đavo, ali nije lišeno zanimljivosti posmatrano kao fenomen i kuriozitet.