izabrana dela

izabrana dela

петак, 16. децембар 2016.

I AM A HERO (2016)

 *** 
 3 

            Evo još jednog sasvim dobrog kosookog zombi filma u istoj ovoj godini! Prvi je bio opštepoznati, izvikani, prehvaljeni korejski Train To Busan, a sad nam evo stiže i nešto manje znani i manje hvaljeni a zapravo u ponečemu bolji film: japanski I Am a Hero.
            Film je rađen prema mangi i za junaka ima šonjavog, neuspešnog crtača istih. To je povod za neke iznenađujuće promućurne i proživljene i ubedljive i rečite momente, na samom početku, vezane za njegov život i okolnosti, ali i za meta-manga promišljanje, maltene na globalnom nivou (u smislu njihovog globalnog impakta, koliko god on ne bio smesta očigledan nekome ko sedi u nekakvoj bednoj japanskoj kancelariji s nekolicinom luzera i osmišljava ih).
I uopšte, prva polovina filma krcata je odličnim stvarima: te manga-povezane scene su prilično zanimljive i nekonvencionalne, naročito za jedan zombi film, jer pružaju realističnog junaka i svet u kojem se ovaj kreće. Zatim, njegov prvi susret sa zombijem je – njegova sopstvena devojka. Ta scena je izvanredna, kako zbog emocionalne pregnantnosti, tako i zbog komičnih momenata (on je toliko šonjav i toliko odbija da prihvati to što mu i oči i uši kazuju da je u stanju jedino da unedogled zbunjeno ponavlja njeno ime – kao da ova ima „samo“ nešto jači histerični napad a ne da se pretvorila u neljudskog monstruma željnog samo da ga izgrize do smrti).
Scena je tim žešća što a) dizajn zombija je malkice odmaknut od klasičnog i pomeren više u grotesku (tipično za mange ali netipično za Z-filmove da te kreature toliko izgledaju kao zločeste karikature); 
b) kretanje zombija je iznenađujuće – ja barem ne pamtim da sam negde video zombijku koja se kreće kao gimnastičarka sa slomljenom kičmom: to se baca nogama, ide četvoronoške, izbacuje noge preko leđa i glave, ma ne da se opisati, ali vrlo je creepy – skoro insekatsko kretanje, kao da je kičma slomljena ali to njoj nimalo ne smeta da se vrti tamo-vamo; i c) režija te scene je odlična, sve je to uzbudljivo, frenetično i savršeno tajmirano, sve do finalnog iznenadnog impakta.
Zatim sledi vrlo dobra scena zombifikacije u manga-ofisu, sa poprilično prosute krvi, i jedna od najboljih od moje omiljene podvrste u ovim filmovima: kada zaraza poprima globalne razmere i to što se dešava postaje više nego jasno, na javnom mestu, sa masovnim scenama i ludilima. Ova ovde, snimana u dužim kadrovima, sa obiljem trik-fazona sa telima koja uleću u kadar i sleva i zdesna, koja neočekivano padaju s neba, skaču jedna na druga, sa mikro set-pisovima unutar ovog velikog, stvarno je divna za gledanje i perfektno orkestrirana.

Ona kulminira novim set-pisom, kada naš mangaš upadne u taksi sa jednom curicom i kad im se i taksista zombifikuje tokom vožnje, što dovodi do odlične scene jurnjave po auto-putu dok nema pilota, ovaj taksiste za volanom, pošto budala hoće njih na zadnjem sedištu da grize a auto ko jebe, nek se skrši o druga kola ili o ogradu puta...
Tu negde dolazimo do polovine filma, i na tom mestu se on lomi i račva u nešto manje zanimljivo. Naime, ispadne da je, kao, visoki čisti planinski vazduh planine Fudži povoljniji za ljudski opstanak, da tamo gore zombija navodno nema mnogo, i kad ovaj šonja i curica odu tamo – počinju klišei. 
Ukratko, ona se takođe zombifikuje, a on naiđe na mikro-društvo u turističkom centru koje je ustrojeno kao nešto između onih u filmovima 28 DANA KASNIJE i ZORA MRTVACA (rimejk) – i, nažalost, tu i naš filmić postaje skoro nepodnošljivo derivativan u odnosu na ova dva pomenuta naslova.
Naravno, sve je to i dalje lepo režirano, ima i nadalje solidnih akcionih set-pisova i krvoprolića, ali manje je to i nadahnuto i memorabilno i dotad-neviđeno, film upada u šine davno postavljene, a tematika na početku zacrtana ili nagoveštena, a vezana za mangaša i njegovu neuklopljenost u svet, gura se ustranu, odnosno na samom kraju razrešava se krajnje banalno i uvredljivo glupo.
 I Am a Hero naposletku nije imao na pameti ništa pametnije nego da se okonča scenama masovnog pokolja, gde šonja najzad dohvati oružje kojeg se tako dugo tako uspešno klonio, i to je zaista bilo respektabilno i inventivno dok je trajalo; već sam se nadao da ćemo imati junaka zombi filma koji ne ubije nijednog zombija u celom filmu! Ali, patka!
Umesto toga dobijamo samo još jednu fantaziju ispunjenja moći za neiživljene tinejdžere (a i starije) koje život gazi, svi ih ponižavaju i ismevaju a oni sanjaju da dođe i njihovih 5 minuta kad će svima pokazati! Pa tako i ovaj naš – pokaže da ume da roka zombije mecima posred njihovih krvlju-ispunjenih lubanja, pa ih pokoka na desetine i stotine, i tako na taj klinački „mačo“ način, obliven tuđom krvlju, može da sebi i drugima kaže da je, eto, postao „heroj“. Odnosno, genocidaš u najavi. Ali film ne pokazuje ni trunku nagoveštaja ironije prema tome. Ne, trebalo bi da mu aplaudiramo, valjda.

I to mu dođe neki patetičan kraj filma koji je obećavao mnogo više mozga na početku. Šteta. Ipak, ovo što ja zameram mnogi neće ni primetiti niti će im smetati: ipak su ovo Japanci u svom boljem izdanju, i ovo je blago natprosečno realizovan film koji, uprkos tome što tone u deža vi derivativnost u drugoj polovini, ipak ima dovoljno duha i duševnosti i kreativnog splatera da zaslužuje gledanje.