izabrana dela

izabrana dela

среда, 14. децембар 2016.

METAK U ČELO



            Ako mislite da sam ja danas neki mračnjak, trebalo je da me vidite u mojim mlađim, ranjivijim i crnjim danima (početak/sredina 1990-ih). Mada, čak i tada, videli biste nešto neupečatljivo, čak prividno veselo, kao na ovom autoportretu iz moje najburnije, najvažnije, najlepše i najcrnje godine, 1991.
            Kopajući po arhivi upravo sam shvatio da dve moje simpatične nihil-minijature iz tih mlađih dana (rane 1990-te) nisam još plasirao na blogu, pa reših da ih sada podelim s vama. Ovi tmurni i ledeni zimski dani idealan su ambijent za ove grudve crnila. Uživajte!
            P.S. Ako to uopšte treba naglasiti – ilustracije uz ovaj post takođe su mojih barely legal ruku delo!


   METAK U ČELO   

            On prisloni cev pištolja na svoje čelo i reče umornim, bezbojnim glasom:
            „Ako te ima, ti znaš... Ja ću da ti odem. Ako je moj život -moja duša?- nekakva dragocenost, ako za tebe ima neku vrednost, ako je njihov gubitak i tvoj poraz – pokaži se. Pokaži se: ništa mi ne moraš reći, ne duguješ mi nikakvo objašnjenje. Možda ga i ne želim. Samo se pokaži, to je sve. I moja duša biće -ostaće- tvoja. Želiš li je?“
            Čak i u tom trenutku, posle svega kroz šta je prošao, posle svega onog što ga je dovelo pred cev u svojoj sopstvenoj ruci, on je osećao neku blagu uznemirenost, iščekivanje, gotovo tremu. Zaustavljenog daha, napet, čekao je; bez previše nade, pa ipak...
            Nije video ništa, nije čuo ništa. Nije osetio nikakvu promenu, drhtaj, nagoveštaj: ništa sem jasne svesti o svom telu koje sedi u drvenoj stolici u polumraku sobe, odeljen jednim jedinim oknom od večite Noći.
            On povuče oroz.
            U onom milionitom deliću sekunde dok je metak jurio kroz cev, on ugleda boga - vide ga, i presvisnu od tog prizora.
            U trenutku kada mu je metak probijao čeonu kost, kidao mozak i rasprskavao ga zajedno sa krvlju i parčićima lobanje po suprotnom zidu, on je već odavno bio mrtav.


  ČOVEK I SIR  

            Čovek sedi za stolom i s blaženim izrazom lica jede komad tvrdog ovčjeg sira s hlebom.
            Onda kaže: „O, nebesa, čime sam zaslužio neljudski užitak u blagoslovenom milodaru savršenstva ukusa ovog neprevaziđenog sira?“ – i pritom podigne oči ka nebu, odnosno plafonu.
            Komadići zalogaja mu se skotrljaju u dušnik – on skoči sa stolice kašljući i lupajući se po grudima – boreći se za vazduh zakrčenim disajnim kanalima – kašlje i napreže se, izbečenih očiju, lica potpuno modrog --- a onda mrtav pada na pod, suznih očiju.

                                                                                                              2. XII 1993.