петак, 30. септембар 2016.

FRANCESCA (2015)


 **(*) 
 3- 

Ako AMER i STRANGE COLOUR... predstavljaju Euro-šik fetišizaciju i idealizaciju đalo (giallo)-horora, odnosno solidnobudžetska artsy iživljavanja u formi ljubavnog pisma podžanru kakav skoro nikad (u toliko fensi obliku) nije postojao, onda je FRANČESKA skoro-proleterski, argentinski (!) omaž đalu koji, zapravo, zaista verno reprodukuje ono kako su ti filmovi tokom 1970-ih izgledali.
Dakle, ima tu stilizacije, ali u low-to-middle budget areni, bez bombastično-baroknih preterivanja nekakvih buržujskih Euro-parajlija i „umetnika“ retroxploatacije.
Ejping koji je izveo reditelj, Lučano Oneti, odličan je na svim nivoima: zatuljeni kolorit i blago mrljava tekstura slike čine da sve izgleda kao nedavno procureli, odličan VHS-rip dosad nepoznatog đala iz, recimo, 1974. godine.
Dijalozi su debilni i nemaju veze s mozgom, baš kao što smo u đalu navikli, a glavni likovi su savršeno nebitni i igraju ih neki nefotogenični mrtvoliki neexpresivni duduci (just like back in the days!).
Zaplet o nestaloj devojčici pre 15 godina koja se sad možda vraća – kao ubica? – nakićen serijom ubistava inspirisanih Danteovim Paklom tipičan je melanž flešbekova, misterije, hudanita, seksualnog nasilja, tajne iz prošlosti, skrivenih (džender) identiteta i dugih dosadnih deonica.
Šteta je što scene ubistava nisu detaljnije i duže, razrađenije i krvavije. Zapravo, film – bizarno – svoj najmorbidniji set-pis seksualne torture čuva za „uskršnje jaje“, posle odjavne špice.
Sve to nema neki bitniji podtekst: ovo nije post-postmodernistička „kritika“ podžanra, nije reimagining, ne upušta se u „dijalog“ sa npr. olakim seksizmom i mizoginijom ovog podžanra, nego ih uzima zdravo za gotovo i još jednom ih proigrava bez vidljive samosvesti ili ironije kako to, recimo, čini Striklend u znatno filmofilski bogatijem, samosvesnijem i duhovitijem BERBERIAN SOUND STUDIO, ili, pak, kako možemo videti u skromnije-ambicioznom ali ipak pametnom kanadskom THE EDITOR.
Ali, čak i to odsustvo naknadne pameti i wink-wink, nudge-nudge intelektualističko-artističkog tretmana đala delovalo mi je prijatno i osvežavajuće u ovom primeru: Oneti je, očigledno, duboko (da ne kažem opsesivno, fetišistički) posvećen ovom podžanru, i zadovoljio se time da napravi savršeni dokaz teze da je oponašanje jedna od očiglednijih vrsta obožavanja.
Ko misli da je tako lako samo reprodukovati i izgled i duh i njuh klasičnog đala, neka proba da to sam napravi za šaku dolara, kao Oneti, pa nek se javi. Smisao za period i za detalj ispoljen ovde graniči se sa patološkim, možda potpomognut nekom vrstom OCD-a (opsesivno-kompulsivnog poremećaja), blago rečeno. 
Uostalom, ni Onetiju nije iz prve uspela ova njegova đalo fetišizacija. Podsetiću vas na moj osvrt na njegov prvenac, iz izveštaja sa Grosmana 2014. gde sam ga pogledao.

DEEP SLEEP / SONNO PROFONDO. U pitanju je nešto kao poor man's AMER: pokušaj omaža klasičnom italo đalu (giallo), ali izveden neopisivo jeftino, ružno, dosadno i artsy-fartsy uninolving, a bez eye-candy-ja koji imaju filmovi belgijskog dueta Forzani+Katet. 
Zaplet je nezanimljivo predvidivo nebitan, vizuelnost je siromašna, ritam je nepostojeći, sve je to repetitivno i na silu rastegnuto na 67 minuta, iako bi komotnije stalo u nekih 15-ak. Fetišizam ipak traži budžet... i talenat, a ne samo prenadrkanost i dobru volju. Od mene: *(*) odnosno 2-

Sad, nakon FRANČESKE, dvoumim se nisam li bio makar malo prestrog prema DUBOKOM SNU; možda taj debi ipak zaslužuje čistu dvojku (**). U svakom slučaju, FRANČESKA je sasvim prijatan fetiš-party za ljubitelje đala. Pogledao sam je na ovogodišnjem Grosmanu; mislim da filma još nema na netu, ali ubilježite ga sebi ako vas ovakvo što zanima, pa kad/ako negde naletite na njega, dajte mu šansu kad se zateknete u retro-moodu...