недеља, 11. септембар 2016.

Paul Verhoeven's BLACK BOOK (ZWARTBOEK, 2006)

  
 ***(*) 
 3+ 

            1) Prolog: tužna sudba niškog filmofila
Sasvim niotkuda, otkrijem ja u proleće 2007. godine da se ovaj film daje u niškom Klubu vojske. Smesta krenem u 19.00 h, jer zloguka najava na vratima kaže da je već koliko sutra na istom mestu – premijera filma JEBALI IH KONJI VRANI. Obavestim par prijatelja koje uspem da navatam na short notice: avaj, niko nije slobodan večeras.
Ništa, zaputim se sam u 'Klub vojske', u naivnoj i ničim poduprtoj nadi da na velikom (mada prljavom) platnu pogledam Verhovena. A tamo, moje najcrnje (tj. najrealnije) slutnje, obistinjene. NIKOGA od niških filmofila, nigde te famozne niške publike koja na svakom festivalu glumačkih ostvarenja dobija ničim zaslužene komplimente. Ama nijedan jedini slučajno zalutali zaljubljeni par, niti dokoni cigančići, niti zaludni tinejdžeri... NIKO.
Pitam ove na blagajni: „Kako je bilo sinoć? Ima li nade da bude kvoruma bar u 21 h?“ Odgovor: ni juče, ni u jednom terminu, nije bilo NIJEDNOG would-be gledaoca. Ni u 21h tog dana nije se, odjednom, neočekivano, pojavilo ukupno 5 niških filmofila! I tako, džaba sam se nadao, nije mi bilo suđeno da ovaj film overim u bioskopu.

2) Hvala Divx-u i DVD-u!
ZWARTBOEK najzad odgledan!!! Kad mi već, i pored sve želje i pokušaja, ne beše suđeno da odgledam u bioskopu, tu je uvek-pouzdani divx! Ovog puta u savršenom DVD ripu, i sa zaprepašćujuće dobrim eng. prevodom.
Uživao sam od prvog do poslednjeg minuta. Nigde nisam osetio prazan hod i vrludanja o kojima su mi neki govorili. Priča je čvrsta kao sise Karis van Houten! Za razliku od meni nepojmljivo-precenjenog Soldata na oranju, ovo je izvanredan, komplexan i vrlo-involving film.
Ne mogu da shvatim zamerke glede toga da ovo nije kanonski Verhoven, da ne liči na njega, da je izdao svoj stil itd. Ovo je VRLO upadljivo, vrlo esencijalno Verhovenov film, i samo totalni slepac može da to NE primeti – ili da insistira samo na sisama i krvi (kojih IMA u sasvim verhovenovskim količinama i sa adekvatnim KVALITETOM!) kao da su oni glavni njegov trejdmark.
Ima mnogo sisa i krvi i drugde, ali niko i nigde ne uspeva kao Verhoven da mi golica G-spot, baš tu gde treba i kako i koliko treba, glede relativnosti svih vrednosti i apsolutističkih (moralnih i dr.) sudova. Kod njega ne postoje 'Dobro' i 'Zlo' u nekom apsolutističkom smislu, postoje samo situacije u kojima se ovi kvaliteti stavljaju na probu, i relativizuju, i pokazuju se sve nijanse između njih.
Dakle, on nikako nije amoralan, ali njegova moralnost nije na prvu loptu, a pored moralnog relativizma kojima su prožeti svi njegovi najbolji filmovi naglasio bih još i stalno-prisutnu svest o apsurdu i rezultujuću ironičnost- što je, po meni, daleko kvintesencijalniji činilac njegove magije od 'cinizma'. Uostalom, njegov 'cinizam' je najčešće okrenut baš prema zastupnicima apsolutističkih crno-belih vrednosti, te stoga nema mizantropsko-podsmešljiv karakter, već je u ulozi obogaćivanja slojevitog portretisanja ljudske situacije.
Jedna od bezbroj situacija: kada na kraju ex-nazi krene niz ulicu da juri atentatora, mnogo duže i dalje nego što stvarno ima potrebe. I trči on tako za ubicom, a onda NJEGA prepozna rulja sa ulice, i počne da juri za njim. itd. Ima više ovakvih verhovenovskih ironičnih twistova tokom čitavog filma koji su oduvek, za mene, bili glavni trejdmark ovog genija.
Pogledajte samo te genijalne scene nakon 'pobede': ja ne znam da je neko tako KONCIZNO, u 15-ak minuta, bez mnogo tupljavine, prikazao svu gorčinu 'oslobođenja', 'trijumfa pobednika', i 'pravednički gnev' slobodoljubive rulje, i polivanje govnima naše dobre a lažno u izdajnicu-pretvorene junakinje, i ex-nazi-fuficu koja sada grli kanadskog vojnika dok mu visi sa džipa, i dojučerašnje izdajnike i kolaboratore koji su sad deo nove vlasti… I još taj 'punch' u Izrael, skroz na kraju… koji je, zapravo, elaboracija predivno dirljive scene u kojoj Karis saznaje da joj je dragi streljan, i kad gorko zaplače 'Doesn't it ever stop!?'
Ma, priceless! Vintage Verhoven!
Prikazuje taj ciklus nasilja, izdaje, gluposti, pohlepe, sebičnosti, zlodela na način jednog zrelog genija kome ne trebaju besomučna vrćenja kamere gore-dole niti fensi montaže i set-pisovi da bi fascinirao svoje fanbojeve koje očekuju Total Recall sa nacistima, valjda!
Režija je neupadljiva tokom većeg dela filma, ali pominjati 'Otpisane' i slično u kontextu ovako vešto, majstorski ispričanog (i napisanog!) filma zaista je bruka za svaku osobu koja pretenduje da bude kritičar. Ovo nije film o spektaklu, ovo je drama, režirana kao drama, pre svega, mada postoje ODLIČNE, veoma napete akcione sekvence i odličan saspens ravnomerno namazan preko celog dvoipočasovnog parčeta hleba.
Gluma je apsolutno bezgrešna: Karis van Houten momentalno posramljuje pun kombi oskarovki iz poslednje decenije (kako glumom, tako i pojavom, i nesputanim ogoljavanjem svih svojih nemalih aduta!), a Sebastian Koch je prati u stopu u ionako jakom i homogeno-dobrom ansamblu.

Sve u svemu, meni je ovo jedan od boljih Verhovena, sasvim dostojanstven uradak starog majstora, blago-arhaičan baš kao i PIJANISTA, ali bolji i kompleksniji i zabavniji od Polanskog (kome sam dao meku trojku).