izabrana dela

izabrana dela

петак, 08. јануар 2016.

NEKI DOBRI, NOVI HORORI

 
            Godina za nama bila je izrazito sušna po pitanju memorabilnih filmova kojih ćemo se sećati u godinama pred nama. Ipak, po principu „Kad nema kiše, dobar je i grad“ – evo, za najzagriženije horordžije, nekoliko naslova o kojima do sada nisam stigao da pišem na blogu, a koji nisu tako loši, gledljivi su, umereno zabavnjikavi. Poneki su čak i prilično (kahm!) dobri!


AS THE GODS WILL
JAP, 15
**(*)          3-
Takashi Miike radi nadrealno-bizaran crtić sa živim glumcima i mnogo CGI-ja. Neka zla vanzemaljska ili možda božanska, svakako nadljudska sila silazi s nebesa i poigrava se bezdušno sa ljudima kao sa marionetama.
Ali ne, ne očekujte nihilističku ruminaciju nad ljudskim stanjem a la Thomas Ligotti: umesto toga, dobijamo živopisnu paradu groteske i apsurda bližu Dušku Dugoušku ili Ptici Trkačici u kojoj neizbrojiva rulja nerazlučivo-identične „svi mi isti“ azijske omladine u jednoj školi mora da učestvuje u bizarnim igrama ako hoće da preživi. Mada, igrali-neigrali, skoro isto im se 'vata, bar ogromnoj većini njih. Da, biće krvi...
Pošto je ovo Miike, podrazumeva se: a) da nas neće biti briga ni za kakve „likove“, jer toga ovde i nema; b) da  film sadrži bar jednu ako ne i više (ovde: više) memorabilnih, ludačkih scena za prepričavanje (avaj, ovde su skoro sve u prvoj polovini); c) da je film duži bar pola sata nego što bi valjalo (Miike je kao zabavan gost koji vam dođe na sedeljku, priča dobre viceve, lepo ga je imati, ali brate – ne ume da ode! Ne mo'š ga isterati jednom kad zasedne, kad uzme banku!); 

i d) da će vas kraj ostaviti mlako-hladnim, i da nakon relativno prijatnog gledanja teško da ćete više pomisliti na ovaj film, sem možda, u najboljem, na poneku od onih blesavih splatter-cartoon sličica.

WE ARE STILL HERE
USA, 15
**(*)          3-
Solidan pokušaj rekreacije Fulčijevog dementno-hipnotičkog atmosferičnog splatera THE HOUSE BY THE CEMETERY (vidi moj rivju OVDE!) ipak svom uzoru jedva doseže do kolena – što je, u današnje vreme, epohalno postignuće vredno da uzburka horror zajednicu i zasluži hvalospeve sa svih žanrovskih promo-mesta. Ipak, premisa je suviše generička – muž i žena kupe zlokobnu kuću u Novoj Engleskoj gde ih dočekaju neke vrlo opipljive, zle utvare, dok lokalna zajednica krije neke svoje tajne – a egzekucija na njenu osnovu ne kači „meso“ u vidu opičenog delirijuma nego – previše blebetanja, previše Larija Fesendena (i njegovog kreveljenja), previše lajanja a malo ugriza!
Vidi se da je tvorcima srce na pravom mestu, ali je rezultat njihove retro-ljubavi ipak tek polovičan, preopterećen anglosaksonskom racionalnošću onde gde bi trebalo da vlada razuzdani katolički italo haos i bezumlje. Filmu bi dobro došla i nešto bolja muzika nego što je ima.
Ugljenisane i još-uvek-tinjajuće prikaze simpatičan su vizuelni momenat, ali mnogo najavljivani splater ovde je ipak prilično sveden: u zamisli dobar, u egzekuciji smandrljan lošom režijom i montažom tako da se, sve do samog kraja, krvopljus vrlo kratko i loše vidi. No, za ljubitelje horora ovo je film koji nije bez svojih zadovoljstava, makar ona bila i podgrejana.

CREEP
USA, 14
**(*)          3-
Sasvim pristojan FFF o snimatelju koji se javi na oglas da ode u nekakvu šumetinu, u neznančevu vikendicu, da odradi neodređeno jednodnevno snimanje za solidne pare. Ispostavi se da ovaj, navodno, boluje od teškog tumora i da želi da ovaj sa njim snimi oproštajni video za njegovog sitnog sinčića, kako bi ovaj, kad poraste, imao makar takvu uspomenu na uskoro-umirućeg oca. Znači, ovaj samo ima da ga videlom usnimava dok onaj obavlja neke svakodnevne radnje, šeta se šumom, ide do svog omiljenog izvora, kupa se u kadi, glupira se...
Međutim, naravno, pošto je ovo horor, umesto melodrame i patetike dobijamo saspens kad ovaj navodno kancerozni lik počne da odaje znake mentalne neuravnoteženosti i sumnjivog ponašanja. I tako dobijamo „two men show“, odosno zabavnu igru mačke i miša koju su napisali i odglumili upravo dvojica protagonista a jedan od njih je potpisan i kao reditelj. naročitu pohvalu ipak zaslužuje ovaj koji igra psiha, Mark Diplas.
U suštini, KRIP je predvidiv – ali, fuck, to se, isto tako, može reći i za i mnogohvaljeni (i bolji) THE VANISHING, pa ga to nije sprečilo da bude klasik. Znači, ovde nije poenta u odredištu (SPOJLER: da, snimatelj će biti ubijen na kraju! Suprajz!) nego u putovanju – a ono je sasvim pristojno zabavno zahvaljujući dobrim glumcima i likovima, solidnom scenariju, odličnom crnom humoru i uverljivoj inscenaciji ove progresivno sve luđe i nekontrolisanije situacije.

THE EDITOR
CAN, 15
**(*)           3-
Prijatan, prilično zabavan i duhovit omaž đalo filmovima mogao bi se opisati i kao low budget, low-brow, art-lite, genre-heavy varijanta znatno boljeg BERBERIAN SOUND STUDIO (vidi mi rivju OVDE), na kojeg čak i po zapletu donekle liči, s tim što ovde montažer slike uskače u Italo-glavolomku umesto montažera zvuka, ali na sličan način polagano gubi razum. 
Manje je tu arta a više šloka, ali poznavaoci i ljubitelji će uživati u mestimično savršeno skinutim forama i fazonima Italo horora (loš dabing, transparentna mizoginija i sexploatacija, blatantna iracionalnost...). 
Svakako nekonvencionalan film koji će biti neprobojan prosečnom, neiniciranom gledaocu koji nije upio u sebe bar nekoliko desetina odabranih Italo đalo horora; no, ako smatrate da imate dobru osnovu, prepustite se ovom montažeru za jedno sasvim prijatno gledalačko iskustvo. 
A ako ste dobro upili Italo, neće vam smetati delirična „san? java? privid? fantazmagorija? ludilo?“ WTF završnica...


---Nastaviće se: uskoro stižu kratki rivjui još 4-5 novih horora vrednih pažnje (sa ocenama od 3- do 3+)---