петак, 8. јануар 2016.

NEKI DOBRI, NOVI HORORI

 
            Godina za nama bila je izrazito sušna po pitanju memorabilnih filmova kojih ćemo se sećati u godinama pred nama. Ipak, po principu „Kad nema kiše, dobar je i grad“ – evo, za najzagriženije horordžije, nekoliko naslova o kojima do sada nisam stigao da pišem na blogu, a koji nisu tako loši, gledljivi su, umereno zabavnjikavi. Poneki su čak i prilično (kahm!) dobri!


AS THE GODS WILL
JAP, 15
**(*)          3-
Takashi Miike radi nadrealno-bizaran crtić sa živim glumcima i mnogo CGI-ja. Neka zla vanzemaljska ili možda božanska, svakako nadljudska sila silazi s nebesa i poigrava se bezdušno sa ljudima kao sa marionetama.
Ali ne, ne očekujte nihilističku ruminaciju nad ljudskim stanjem a la Thomas Ligotti: umesto toga, dobijamo živopisnu paradu groteske i apsurda bližu Dušku Dugoušku ili Ptici Trkačici u kojoj neizbrojiva rulja nerazlučivo-identične „svi mi isti“ azijske omladine u jednoj školi mora da učestvuje u bizarnim igrama ako hoće da preživi. Mada, igrali-neigrali, skoro isto im se 'vata, bar ogromnoj većini njih. Da, biće krvi...
Pošto je ovo Miike, podrazumeva se: a) da nas neće biti briga ni za kakve „likove“, jer toga ovde i nema; b) da  film sadrži bar jednu ako ne i više (ovde: više) memorabilnih, ludačkih scena za prepričavanje (avaj, ovde su skoro sve u prvoj polovini); c) da je film duži bar pola sata nego što bi valjalo (Miike je kao zabavan gost koji vam dođe na sedeljku, priča dobre viceve, lepo ga je imati, ali brate – ne ume da ode! Ne mo'š ga isterati jednom kad zasedne, kad uzme banku!); 

i d) da će vas kraj ostaviti mlako-hladnim, i da nakon relativno prijatnog gledanja teško da ćete više pomisliti na ovaj film, sem možda, u najboljem, na poneku od onih blesavih splatter-cartoon sličica.

WE ARE STILL HERE
USA, 15
**(*)          3-
Solidan pokušaj rekreacije Fulčijevog dementno-hipnotičkog atmosferičnog splatera THE HOUSE BY THE CEMETERY (vidi moj rivju OVDE!) ipak svom uzoru jedva doseže do kolena – što je, u današnje vreme, epohalno postignuće vredno da uzburka horror zajednicu i zasluži hvalospeve sa svih žanrovskih promo-mesta. Ipak, premisa je suviše generička – muž i žena kupe zlokobnu kuću u Novoj Engleskoj gde ih dočekaju neke vrlo opipljive, zle utvare, dok lokalna zajednica krije neke svoje tajne – a egzekucija na njenu osnovu ne kači „meso“ u vidu opičenog delirijuma nego – previše blebetanja, previše Larija Fesendena (i njegovog kreveljenja), previše lajanja a malo ugriza!
Vidi se da je tvorcima srce na pravom mestu, ali je rezultat njihove retro-ljubavi ipak tek polovičan, preopterećen anglosaksonskom racionalnošću onde gde bi trebalo da vlada razuzdani katolički italo haos i bezumlje. Filmu bi dobro došla i nešto bolja muzika nego što je ima.
Ugljenisane i još-uvek-tinjajuće prikaze simpatičan su vizuelni momenat, ali mnogo najavljivani splater ovde je ipak prilično sveden: u zamisli dobar, u egzekuciji smandrljan lošom režijom i montažom tako da se, sve do samog kraja, krvopljus vrlo kratko i loše vidi. No, za ljubitelje horora ovo je film koji nije bez svojih zadovoljstava, makar ona bila i podgrejana.

CREEP
USA, 14
**(*)          3-
Sasvim pristojan FFF o snimatelju koji se javi na oglas da ode u nekakvu šumetinu, u neznančevu vikendicu, da odradi neodređeno jednodnevno snimanje za solidne pare. Ispostavi se da ovaj, navodno, boluje od teškog tumora i da želi da ovaj sa njim snimi oproštajni video za njegovog sitnog sinčića, kako bi ovaj, kad poraste, imao makar takvu uspomenu na uskoro-umirućeg oca. Znači, ovaj samo ima da ga videlom usnimava dok onaj obavlja neke svakodnevne radnje, šeta se šumom, ide do svog omiljenog izvora, kupa se u kadi, glupira se...
Međutim, naravno, pošto je ovo horor, umesto melodrame i patetike dobijamo saspens kad ovaj navodno kancerozni lik počne da odaje znake mentalne neuravnoteženosti i sumnjivog ponašanja. I tako dobijamo „two men show“, odosno zabavnu igru mačke i miša koju su napisali i odglumili upravo dvojica protagonista a jedan od njih je potpisan i kao reditelj. naročitu pohvalu ipak zaslužuje ovaj koji igra psiha, Mark Diplas.
U suštini, KRIP je predvidiv – ali, fuck, to se, isto tako, može reći i za i mnogohvaljeni (i bolji) THE VANISHING, pa ga to nije sprečilo da bude klasik. Znači, ovde nije poenta u odredištu (SPOJLER: da, snimatelj će biti ubijen na kraju! Suprajz!) nego u putovanju – a ono je sasvim pristojno zabavno zahvaljujući dobrim glumcima i likovima, solidnom scenariju, odličnom crnom humoru i uverljivoj inscenaciji ove progresivno sve luđe i nekontrolisanije situacije.

THE EDITOR
CAN, 15
**(*)           3-
Prijatan, prilično zabavan i duhovit omaž đalo filmovima mogao bi se opisati i kao low budget, low-brow, art-lite, genre-heavy varijanta znatno boljeg BERBERIAN SOUND STUDIO (vidi mi rivju OVDE), na kojeg čak i po zapletu donekle liči, s tim što ovde montažer slike uskače u Italo-glavolomku umesto montažera zvuka, ali na sličan način polagano gubi razum. 
Manje je tu arta a više šloka, ali poznavaoci i ljubitelji će uživati u mestimično savršeno skinutim forama i fazonima Italo horora (loš dabing, transparentna mizoginija i sexploatacija, blatantna iracionalnost...). 
Svakako nekonvencionalan film koji će biti neprobojan prosečnom, neiniciranom gledaocu koji nije upio u sebe bar nekoliko desetina odabranih Italo đalo horora; no, ako smatrate da imate dobru osnovu, prepustite se ovom montažeru za jedno sasvim prijatno gledalačko iskustvo. 
A ako ste dobro upili Italo, neće vam smetati delirična „san? java? privid? fantazmagorija? ludilo?“ WTF završnica...


---Nastaviće se: uskoro stižu kratki rivjui još 4-5 novih horora vrednih pažnje (sa ocenama od 3- do 3+)---

6 коментара:

  1. ja bih da sačekam ove koji imaju čak i 3+.

    Pitao bih te, mada već predosećam da je prosečan slešer, DONNER PASS (2012), da li je to vredno gledanja?

    ОдговориИзбриши
  2. creep je zaista dobar...atmosfera u tih nekoliko scena u kolibi je zaista nesto jako...cijenim to kod danasnjih filmova koji su sve jadniji i bezlicnjiji...

    ОдговориИзбриши
  3. Slažem se za Creep, nego misliš li na remake The Vanishing, ili na Spoorloos masterpiece?

    ОдговориИзбриши
  4. uvek mislim na original, osim ako nije drugačije naznačeno. ovde: original.

    ОдговориИзбриши
  5. Pridružujem se pohvalama za Creep. Vrhunski glumci (Duplass mi je bio neopisivo iritantan u Safety Not Guaranteed i The One I Love, ali ovdje je briljirao) i sjajan scenarij krcat nezaboravnim quotesima (This is no longer a businness transaction, this is partnership... This is a journey into the heart...
    I love wolves because they love deeply, but they don't know how to express it...I want to encourage you to embrace your inner wolf...).

    Samo mi nije jasno zašto ga uspoređuješ s remek-djelom Spoorloos?
    A posebno na kakvu predvidljivost misliš u Spoorloosu?
    To da će Rex stradati ili to da će biti živ zakopan? Ako misliš na ovo prvo, OK, ali 'buried alive' rasplet se baš nije mogao vidjeti iz aviona.

    ОдговориИзбриши
  6. zaista ne razumem koji deo ove rečenice nije jasan: "U suštini, KRIP je predvidiv – ali, fuck, to se, isto tako, može reći i za i mnogohvaljeni (i bolji) THE VANISHING". dakle, u oba slučaja vrlo je jasno kuda to ide i kako jedino može da se završi (metod je nebitan ali pogubljenje je izvesno) i u oba slučaja to nije nedostatak filma, ne škodi uživanju.

    ОдговориИзбриши