понедељак, 7. децембар 2015.

ZAVODNIK živi: novi prikaz!



            Malo je stvari koje piscu više prijaju nego kad vidi da njegov roman živi – i to prirodnim, samostalnim životom. Dakle, ne na silu, na guranje, kroz marketing, kroz nametanje, kampanje, „akcije“, bilborde itsl. nego, kao što rekoh, svojom sopstvenom snagom, kroz efekat koji ostvaruje na čitaoce i kroz inspiraciju koju im pruža.
            U nakaradnoj Srbiji danas, gde je svakojaki šljam isplivao i dospeo do rukovodećih mesta, gde su neznalačke budale urednici za kulturu u najjačim nedeljnicima i gde pretežno idioti pišu kritike u vodećim dnevnim listovima (čast izuzecima, sve ređim!), čoveku mora da godi kad vidi da je njegov roman potakao nekoga ko nije budala da o njemu znalački piše – da piše, kažem, ne zato što je izdavač platio ili nekako drugačije pogurao da se njegov produkt reklam... ovaj, prikazuje u konkretnom listu, nego zato što je neko, naprosto, osetio potrebu da to uradi.
Konkretno: javio mi se stalni čitalac ovog bloga, Momčilo Žunić – blogočitaocima poznat, u komentarima, kao „Octopustrash“. Pored lepih reči za blog i ZAVODNIKA, poslao mi je i svoj osvrt na moj roman. Momčilo je nedavno – ove jeseni – postao diplomirani filolog, na Filološkom fakuletu u Beogradu, smer: Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću.
O donjem prikazu on kaže: reč je o obaveznoj predispitnoj vežbi za predmet Srpska književnost 20. veka, koja nije imala formalan naziv, ali je trebalo prikazati savremen srpski roman po sopstvenom nahođenju. Prvi formalni uslov bio je da roman nema više od 5 godina starosti od izdavanja u odnosu na datum pisanja, drugi uslov ticao se obima teksta, do 5 stranica.
Budući da ovo do sada nigde nije bilo objavljeno, ekskluzivno ovaj tekst plasiram ovde jer mislim da se radi o dobrom prikazu koji zavređuje vašu pažnju.
Uzgred, ovaj post ilustrovan je fotkama nastalim u knjižari DELFI u Beogradu pre 10-ak dana; paparaco je zabeležio i potpisivanje jednog primerka ZAVODNIKA čitaocu-poštovaocu koji je baš tada naišao... 
Hvala Mladenu i Milošu na fotkama!


U SRBIJI, HORORI
(Dejan Ognjanović: Zavodnik, Sven, Niš, 2014)
         

U istoj godini kada je objavljeno drugo romaneskno ostvarenje Dejana Ognjanovića, pojavljuje sе i stožerna teorijska knjiga ovoga niškog prozaiste, književno-filmskog teoretičara i kritičara, esejiste i prevodioca: Poetika horora, inače dopunjena i prerađena varijanta njegove doktorske disertacije u izdanju novosadskog Orfelina. Ta činjenica ne predstavlja samo značajan korak za srpsku kulturu (pošto nam približava književni žanr koji je prečesto pojmljen kao trivijalan i kvalitativno nižerazredan), već i mali korak unapred za koncipiranje našeg prikaza, budući da se u Ognjanovićevom slučaju literarno-naučna gledišta i estetska praksa u značajnoj meri prepliću i uzglobljavaju. Naime, Zavodnik nesumnjivo jeste roman u kome se na umetničko zadovoljavajući način ostvaruju hororično-poetički žanrovski postulati i matrice eksplicirani u Poetici horora, dok nam se u potonjo pružaju adekvatna teorijska i istorijsko-poetička uporišta instruktivna za promišljanje pomenutog romana. Stoga Zavodnika sa svešću o tradiciji koju za sobom povlači  Artur Maken, Henri Džejms, H. F. Lavkraft  bez bojazni od ,,akademskih packi“, možemo definisati kao ruralni gotik. Navedena Ognjanovićeva žanrovska sintagma, međutim, implicira poetsku sintezu koja zahteva dodatno pojašnjenje. Autor se, dakle, u svom narativu služi pojedinim obrascima i pripovednim postupcima karakterističnim za anglo-američke priče o duhovima. Pri tome, tu prvenstveno mislimo na maestralnu novelu Henrija Džejmsa Okretaj zavrtnja, koja je, uostalom, predmet postmodernističke reimaginacije u Zavodniku. U tom smeru primećujemo brojne analogije, počevši od etimoloških korespodentnosti (Blaj/Špaj; Majls/Miloš; Flora/Biljana; Grous/Grozda), preko osobenih tematsko-motivskih matrica i strukturalnih shema (glavni junaci oba dela su pedagoški radnici guvernanta/profesor; problematični ujak kao osoba koja zapošljava protagonistu, deca bez roditelja, prostorna izolovanost junaka...) do narativnih strategija: tehnika ambivalencije, interpretativna kolebljivost/napetost kako junaka-naratora, tako i recipijenta (mogućnost višestrukog tumačenja događanja), tekstovna nedostatnost koja naprosto primorava čitaoca da upisuje značenja, te usporena pripovedna dinamika. 
S druge strane, autor znalački koristi arhetipske obrasce našeg podneblja, i to kako u pogledu praznoverica, sujeverja, lokalnih legendi i demonoloških predanja od kojih su neka realizovana tehnikom skaza (kazivanja o omaji, vampiru, čumi,veštici, fantastičnom začeću)  odatle, svakako, i autorov omaž porodičnim precima  tako i u folklornom pravcu upravljene literarne baštine  navešćemo, primerice, pripovetke dvojice po stilu tako udaljenih stvaraoca poput Milovana Glišića i Momčila Nastasijevića. Time se aktivira potentni etno-psihološki kôd blizak mentalitetu ovdašnjeg čoveka, pa postupci zastrašivanja dobijaju na efektivnosti.
Međutim, naš ad hoc katalog (pretpostavljenih) podsticaja bio bi nepotpun bez kinematografskih referenci, i to ne zato što proučavanje horora u filmu predstavlja za Ognjanovića značajno polje interesovanja, već zato što smo na to u predtesktualnim i izvantesktualnim komentarima upućeni, čime se roman sašaptava i sa drugim relevantnim pop-kulturnim sadržajima. U tom smislu, od naročite je važnosti što autor u pročelju romana navodi pesmu koju u filmu Nevini(Тhe Innocents; 1961) peva dečak Majls (Martin Stivens)  inače, reč je o ekranizaciji navedenog Džejmsovog klasika, međutim, pesma postoji samo u filmskoj adaptaciji  dok se na zadnjoj korici navodi košmarno iskustvo gledanja Leptirice  kultnog filma Đorđa Kadijevića kojeg bismo, svakako, pridružili gorepomenutom folklornom usmerenju. Stoga, ako bismo želeli da ,,nevinom“ čitaocu koji je ujedno i filmofil približimo Ognjanovićev roman, reći ćemo da bi se Zavodnik mogao pronaći u preseku onih filmova, izuzev već spomenutih, poput Čoveka od pruća (The Wicker Man; 1973), Tajanstvenog čarobnjaka (L’arcano incantatore; 1996) i Veštice iz Blera (The Blair Witch Project; 1999). U tom smislu, Ognjanovićev roman možemo svrstavati i u bioskopsku prozu, jer je, pored literarnih kvaliteta, reč o delu koje prosto ,,izaziva“ sopstvenu ekranizaciju.
Klasična storija o duhovima strukturalno je bliska detektivskoj priči, pa je, posledično tome, Zavodnik, u čijem je podtekstu podvrsta ovog horor žanra, ostvarenje o kome bi oprezno trebalo dozirati fabularne informacije. Veoma pregledna kompozicija romana razdeljena je na osam poglavlja korespodentnih danima koje glavni junak, anonimni asistent na Katedri za anglistiku, provodi u polunapuštenom Špaju, mestu u kome se i telesno i duševno živi 19-vekovnim životom (zemljani podovi u kućama, kupanje u koritu, poljski toaleti, patrijarhalni mačizam, sujeverice i mitologizujuća svest). On u seoce dolazi sa zadatkom da podučava četvrtake  brata (palog na popravni ispit) i sestru  osnovama engleskog jezika. Miloš i Biljana Mojsilović neobični su blizanci, siročići na pragu puberteta koje odgaja njihova baka po ocu, Grozda. Kroz personalnu naraciju izrazito usporenog tempa, mahom linearnu uz sporadične retrospektivne istupe, pratimo kako se neimenovani profesor, trudeći se da savesno obavi svoju prosvetnu misiju, neminovno sukobljava sa svetonazorom seoske drugosti. I dok profesor ,,hamletovski“ preispituje percipirano, istodobno i sebe kroz doživljeno, trudeći se da pronađe racionalno uporište a uz to libeći se neposrednog delanja, oko njega i okrnjene porodice gradativno se akumuliraju atmosfera tajanstva i nadnaravnih sugestija  vezanih ponajpre za misterioznu figuru preminulog oca Miloša i Bilje, (ezoteričnog) slikara i ilustratora Mihajla  koja će svoje frenetično finale dostići u završnoj sceni romana. Da li su profesorovi doživljaji rezultat podrhtavanja svesti ili se nadnaravno nedvosmisleno objavljuje? Zašto Špajani zaziru i od samog pomena na porodicu Mojsilović? Postoji li crni čovek i šta se zatajuje oko izvora Zavòdnik? Da li je Mihajlo zaista mrtav i može li se nazad iz onostranog? U kakvoj relaciji stoje potencijalne natprirodne manifestacije sa Mojsilovićima? Kome naposletku, ako ikome, možemo verovati?
Ognjanović nije bogomdani stilista, budući da ponekad humorni odmaci mogu pokvariti ,,adrenalinski ugođaj“ raspleta, određeni izrazi i sentence mogu nam disonantno zazvučati (bez obzira na eventualne ograde koje proističu iz prirode prvog lica naracije), učestala profesorova sklonost ka rekapitulacijama i kolebanjima pred svakim, makar i najefemernijim činom može nam se katkad učiniti redundantnom, dok pojedine dileme prirodno proističu iz prikazanih situacija pa nema potrebe da ih junak prenaglašava dopunskim objašnjavanjem. Međutim, u finalnom saldu, ocenjujemo da autor vešto rukovodi pripovedanjem i da se variranjem pronicljivih narativnih opservacija, bilo lirsko-deskriptivnih, filozofskih, sentencionalnih, bilo autoironijskih, crnohumornih, sarkastičnih, neupitno ostvaruje kvalitativna prevaga.
Ambijentacija odumirućeg sela jugo-istočne tranzitivne Srbije veoma je plastično, maltene fotografski konkretno uprizorena u romanu: polusrušene kuće, staro groblje u samom centru nastambe, senovite šume koje uokviruju ovu ruralnu zabit jedva elektrifikovanu, izvor Zavòdnik i obližnje pećine o kojima kolaju lokalne legende. Time ne samo da je fabula utemeljena na autentično ovdašnjem mizanscenu odakle efektivno crpi jezovite resurse, već zadati hronotop i konvencije žanra Ognjanoviću istodobno omogućavaju da kritički pojmi sve paradoksalnosti života u 21-vekovnoj Srbiji, i tako transcendira žanrovske limite. Zavodnik je, stoga, istodobno i socijalni roman kome je horor ,,odskočna daska“ putem koje se veoma precizno dijagnostifikuje propast jednog društva, i to ne samo njegovog ruralnog pola, već, nažalost, i onog urbanog, delo u kome se problemski sagledava tranzitivno-civilizacijski ćor-sokak, sučeljavaju dihotomni svetonazori i nastoje preispitati značajke kolektivnih i individualnih identiteta. Ukrštanje savremenog i patrijarhalnog, racionalno-prosvetiteljskog i mitsko-paganskog, zdravorazumskog i sujevernog, te artificijelnog i prirodnog pogleda na svet ne rezultuje nikakvim spasonosnim rešenjem  društvo je podjednako trulo i sa lica i sa naličja. (Dodajmo da se na taj način otvaraju, možda i nesvesne, ali svakako asocijativno-literarne veze sa domaćim delima s početka prošloga veka koja tematizuju problem obeskorenjenog intelektualca, odnosno tadašnje tranzitivne dileme i urbanizujuće trendove, kao što je primera radi Milićevićevo Bespuće.) Glavni junak-narator, koji se (i koga) u romanu isključivo profesionalno legitimiše, potpuno je svestan patologije obrazovnog, ujedno i celokupnog društvenog poretka čiji je reprezent (obesmišljenost akademske prakse i urušavanje školstva, kupovina diploma, partijski nepotizam, nepostojanje odgovarajućih službi socijalne i zdravstvene zaštite, šovinizam), ali nam daje prostora da uočimo i truseve sopstvenog identiteta (porodičnog: razmišljanja o ocu; vokacijskog: rad na fakultetu). Duboko je simptomatično, međutim, što kada pokuša da ispuni svoju dubinsku pedagošku misiju (dela li profesor zbilja?), protagonista doživljava ,,prosvetni“ krah. Ukoliko njegov poraz uzmemo za metonimiju kapitulacije urbanog i društvenog, dolazimo do sasvim nove dimenzije horora u Zavodniku. Socio-tendencija ka vaskrsu primitivnog, to je, zapravo, ono najstrašnije što se javlja u čitalačkoj svesti kao reperkusija Ognjanovićevog narativa. Utoliko je značajnija predtekstualna metafikcionalna konvencija kojom se autor ograđuje od potencijalnih sličnosti sa stvarnim likovima, događajima, mestima i institucijama, jer, zaista, teško nama ukoliko/zato što postoje prototipske podudarnosti.
Profesor kao figura urbanog intelektualca  indikativno je što njegovo ime ne saznajemo čak ni prilikom upoznavanja i komuniciranja sa drugim ljudima  ujedno je i prevashodna ,,narativna optika“ kojom upoznajemo seosku drugost, jedina pripovedačka i najdominantnnija fokalizatorska instanca. On se, međutim, nalazi u paradoksalnoj poziciji: sa jedne strane, gnoseološki je skrajnut, jer je kao potencijalno povlašćeni nosilac znanja neko ko u samopodrazumevano inferiornijoj intelektualnoj klimi, ne uspeva da nametne svoj kulturni autoritet, pa mu se na taj način izvlači identitetski oslonac. Legitimno bi bilo postaviti pitanje mogućnosti identifikacije sa naratorom  pri tome prvenstveno mislimo na profesorovu ,,napast racionalizma“, kao i težnju da druge (narcisoidno) prilagođava sebi i sopstvenoj percepciji stvarnosti. (Nije li, u tom smislu, svako podučavanje, ako nije pojmljeno kao dvosmerna relacija, istodobno i neka vrsta nasilja, budući da implicira tendenciju nametanja sopstvenog autoriteta kojim se drugi saobražava nama?) Ostali dominantni junaci u Zavodniku slojeviti su, takođe, a njihovi konflikti sa profesorom istinski oživljeni i naprosto iziskuju simpatetički angažman čitaoca. Naravno, svako iole produbljenije tumačenje moralo bi da uključi Miloša i Grozdu u dalje preispitivanje hijerarhija moći i ,,autoritativnog dirigovanja“, kao i da sameri likove Mihajla i profesora i njihova životna opredeljenja, ali je ovom prilikom sasvim dovoljno upozoriti čitaoce prema narečenim račvajućim interpretativnim stazama.
Odgovore na istaknute dileme i pitanja možda možete dobiti ako se prepustite podsticajnom, višesmislenom, zavodljivom narativu Zavodnika...