четвртак, 3. септембар 2015.

THE HILLS HAVE EYES (1977)


U okviru akcije omaža nedavno preminulom velikanu horora, Vesu Krejvenu, evo ekskluzivne onlajn premijere mog davnašnjeg članka o njegovom, po meni, nedovoljno hvaljenom remek-delu sa genijalno evokativnim naslovom - BRDA IMAJU OČI. Članak je pisan za rubriku "Kult horor" u jednom zaboravljenom, opskurnom niškom časopisu; red je da sada, posle toliko vremena, neko zapravo i pročita taj moj tekst. 

BRDA IMAJU OČI

(The Hills Have Eyes, 1977)

Scenario, režija i montaža: Ves Krejven
Direktor fotografije: Erik Sarinen
Uloge: Robert Hjuston, Di Valas, Martin Spir, Majkl Berimen…

(c) Dejan Ognjanović

****(*)
4+

Kontroverze koje je proizveo svojim debijem (Poslednja kuća levo, 1972) skoro da su uništile karijeru Vesa Krejvena: zvuči paradoksalno, ali ponekad se ne isplati napraviti suviše žestok film. Pet godina pametniji, on se odlučio na umereniji pristup, iako ovo treba shvatiti krajnje relativno; to samo znači da eksplicitnog krvopljusa ima manje nego u Poslednjoj kući levo, da su scene nasilja kraće, da nema preteranog iživljavanja, te da je priča nešto konvencionalnija i prijemčivija.
            A zaplet je krajnje jednostavan: inspirisan autentičnim slučajem iz Škotske 18. veka o porodici kanibala koji su u divljini spopadali namernike, Krejvenov film govori o prosečnoj američkoj porodici čiji se auto pokvari usred pustinje, gde "brda imaju oči". Oči pripadaju porodici degenerika i ljudoždera i ostatak filma sastoji se iz surove borbe za opstanak. Jedi ili budi pojeden; ubij ili budi ubijen. Ništa prostije od toga.
            Relativna "umerenost" Brda imaju oči jedan je od glavnih kvaliteta. Krejven je očito naučio lekciju u vremenu proteklom od sirovosti njegove Kuće, a ni uticaj Huperovog Teksaškog masakra motornom testerom (1974) nije zanemarljiv. Štaviše, brojne paralele mogu se povući sa ovim filmom: motiv grupe ljudi izolovane u nedođiji, na milost i nemilost porodice kanibalskih ludaka; naglasak na fizičkoj pretnji i akciji; užas usred bela dana; krajnje pojednostavljen sukob (dve grupe na jednoj ograničenoj lokaciji)…  
"Isprane", svedene boje naglašavaju sumornost okruženja, ali i naturalizam koji čini da Brda izgledaju poput dokumentarca snimljenog u Paklu (i to na 16 mm traci). Ubistva su režirana tako da se kroz dinamičnu montažu, šok i sugestiju nagovesti više nego što se zapravo prikaže; zbog toga mnogi Brda, baš kao Masakr, proglašavaju za "veoma krvav" horor, što je daleko od istine; u celom filmu može se naći jedan jedini (istina, nezaboravan) kadar odranog mesa i krvi! Brda sa Masakrom dele i nagao, blago-antiklimaktički kraj, sa odjavnim kadrom koji simbolizuje pobedu iracionalnih sila. Sličnost između ovih filmova ide toliko daleko da je Krejven čak "pozajmio" Boba Bernsa, dizajnera scenografije iz Huperovog filma, i uposlio ga da, uz pomoć kostiju i predmeta sa otpada, osmisli izgled, odeću, ukrase i nastambu kanibalske familije, čime je anticipirao sličan dizajn u trilogiji o Pobesnelom Maksu.
            Navedene paralele ne treba da impliciraju da je Krejven prosto "pokrao" Hupera i unovčio uspeh Masakra. One su svakako bile olakšavajuća okolnost za obezbeđivanje kakvog-takvog budžeta (oko 200.000 $), ali njegov film ne samo što efektno i kreativno nadograđuje motive iz Masakra, već i razrađuje preokupacije nagoveštene još u debiju, kojima će se vraćati i kasnije u karijeri. Krejven se, naime, bavi relativizacijom Zla preispitujući podele na "dobre" i "loše" momke. On ponavlja situaciju iz Poslednje kuće levo, u kojoj "zlikovci" iz prve polovine filma postaju žrtve osvete "dobrih" momaka u poslednjoj deonici filma. To je utoliko smislenije što ovog puta dobri momci nisu grupa drugara (kao u Kući, ali i Masakru), već porodica sastavljena od tri generacije.  
Dve porodice predstavljaju uzajamne odraze u ogledalu, i do kraja filma se njihovi kontrasti pretvaraju u paralele. Krejvenov film na ubedljiv način stavlja korene užasa u srce porodice (i Amerike), i zajedno sa Romerovim i Kronenbergovim filmovima iz istog perioda predstavlja sumornu i gotovo apokaliptičnu viziju u kojoj nasilje rađa nasilje, i borba sa Zlom na neki način "prlja" dobre momke. To je, svakako, simbolična reakcija na kolektivni doživljaj američke uloge u ratu u Vijetnamu, ali pored indirektne društvene kritike trajna aktuelnost ovih filmova zasnovana je pre svega na tužnoj činjenici da su njihovi psihološki i antropološki uvidi bazirani na trajnim istinama o ljudskom stanju. Krejven je, zajedno sa svojim kolegama iz žanra u '70-im, pokazao da zlo nije uvek nešto što dolazi sa strane: ono se često nalazi među nama, kao potencijal čija se erupcija ne može predvideti.
            Naravno, ništa od ovih naravočenija ne bi imalo trajnije vrednosti da nije ovaploćeno u besprekorno režiranom, napetom i uzbudljivom filmu, sa iznenađujuće dobro profilisanim (i odglumljenim) likovima, i sa beskompromisnom vizijom eksplozije besmislenog, neobjašnjivog nasilja apokaliptičnih razmera koje će postati sinonim žestokog horora iz '70-ih. Mnogi su kasnije pokušali da oponašaju Krejvenov (i Huperov) pristup, ali njihov neuspeh u tome samo je dodatno svedočanstvo da svetu jednostavnost tih filmova nije tek tako jednostavno postići. Uostalom, ni sam Krejven (uprkos odličnim filmovima koje je snimio u međuvremenu) nikada više nije uspeo da ponovi visceralnu magiju Brda koja ni do danas nije umanjena.