недеља, 26. јул 2015.

GDE POČIVA HOROR?

 
  
Deo odgovora na ovo vekovno pitanje nalazi se u mom davnašnjem eseju "Horor – imenovanje neiskazivog" koji je svojevremeno dobijao neke nagrade i bio objavljivan ovde i onde, a napokon i u zbirci radova STUDIJA STRAVE (Mali Nemo, Pančevo, 2008).
Evo odlomka u kojem je srž odgovora, ili barem skice za odgovor...
                                                
Horor je žanr posvećen istraživanju mračne i zabranjene teritorije koja se obično naziva tabuom; u tome je njegov značaj i njegovo prokletstvo, koren njegove neuništive popularnosti, i istovremene prezrenosti. On se bavi onim ''prljavim'', odbačenim, potisnutim – neminovnim ''nesvarenim'' delom koji kultura kao takva ne može da u svoje okvire asimiluje, već ga potiskuje na marginu. U Irskoj su nekada postojali tzv. ''jedači grehova'': bio je običaj da se putnik-namernik pozove u kuću u kojoj je neko upravo umro, te da se stranac bogato ugosti svim što poželi, i da tako, simbolično, ''pojede'' i grehove umrlog (ili bolje reći, grižu savesti rodbine...). Današnji horor pisci i režiseri imaju tu nezahvalnu, a opet i isplativu ulogu onih koji će preuzeti naše ''grešne'' strasti, želje i potrebe. Oni su ti koji će posredno i bezopasno biti ''ludi'' – umesto nas.
            Čini se da se vajkadašnja popularnost horor motiva može, još bolje nego univerzalnošću emocije straha, objasniti sveprisutnošću tabua, koji su neizbežni deo svake kulture, bez obzira na njenu ''naprednost'', odnosno nivo razvoja. Činjenica je da kompleksnost ljudskog iskustva sadrži i brojne iracionalne elemente koji se protive iskonskoj potrebi za redom i smislom – oni, prosto, moraju otpasti kako bi oni drugi bili uključeni u strukturu Velike Priče, koja će čoveku objasniti njegovo mesto i ulogu u prirodi i kosmosu. A svaki ''smisao'', svaki mit, svaki religijski, filozofski i drugi ideološki sistem nužno počiva na isključivanju. Koliko god nam bilo teško da se pomirimo s tim, svemir u kome živimo i zakonitosti kojima smo u njemu podložni ipak nisu sačinjeni po ljudskim merilima i željama, već su im najčešće i suprotstavljeni. Stoga je svaki veliki mit, svaka religija i slični sistem u stvari svojevrsna teodikeja: priča koja treba da objasni i opravda smisao bola, groznice, patnje, suše, poplave, kuge, nasilja, rata, nesloge, smrti... ukratko, svega onoga što se inače uopšteno i neodređeno naziva Zlom.
            Zakon uzroka i posledice, linearnost vremena i teleologija ljudske istorije proizvodi su čovekovog uma. Nastali su kao odgovor na indiferentnu prirodu, koja ne zna za Greh i kaznu koliko ni za Vrlinu i Nagradu; kojoj su strani pojmovi Pravde, Dobrote i Lepote isto kao i Nepravde, Zla i Ružnoće. Nastali su kao plodovi biološki ugrađene nužnosti opstanka. Da bismo išli dalje, neophodan nam je osećaj Smisla kakav donosi jedino pripadnost nečem velikom, nekom Sistemu koji nas prevazilazi. U tome je prvobitna uloga svake kulture, odnosno svih običaja, priča, umetničkih i religioznih predstava, pa najzad i društvenih uređenja: da stado ovčica koje uplašeno drhte na noćnom vetru okupi (i organizuje) unutar jednog tora, ogradi ga od spoljašnje Tame i ubedi da poštovanje lokalnih pravila ima univerzalnu vrednost, i moć da odagna Tminu onostran ograde tora. Međutim, unutar svakog takvog sistema, pre ili kasnije, rađa se sumnja. Bliže ili dalje od površine svesti, ona rovari: da li je sistem koji smo prihvatili, da li su hramovi koje smo posvetili, da li su koncepti koje smo obogotvorili dovoljni da objasne, opravdaju i zauzdaju Zlo, to sveprisutno, tako nadmoćno Zlo – da li su oni u stanju da opravdaju nesreću, patnju, smrt?
            Pokazuje se da nisu.
            Konstantan je motiv u horor književnosti i filmu da, u suočenju sa tzv. ''natprirodnim'' konvencionalno oružje i metodi bivaju nemoćni, baš kao i institucije sistema: policija, vojska, nauka, crkva. Ako mu se uopšte može suprotstaviti, to će biti oružjem, metodama i znanjem koji takođe spadaju u oblasti skrajnutog, odbačenog – oblasti ''paganstva'', drugih kultura, parapsihologije, hipnoze, spiritizma, okultizma, ''sujeverja'', narodne magije... Izopšteni protivnik zahteva alternativne metode odbrane. Potreban je jedan Van Helsing – spoj istoričara, filozofa, sveštenika, detektiva, doktora, naučnika i okultiste – da bi se došlo glave jednom Drakuli. Isto tako, i za najpobožnijeg hrišćanina utešno je znati da, ako zatreba, na obodu sela postoji vračara, vidovnjak ili vidar sa svojim savetima, mastima i travama, da pomogne bolesnom detetu kome ''zvanični'' sveci ne pomažu...
            Svaka kultura, dakle, neminovno u svojim rubnim područjima sadrži i odbačeni deo od koga zazire, ali koji se posredno, sa manjom ili većom očiglednošću, odražava i u prihvaćenim manifestacijama kulture. Kako Julija Kristeva zapaža, ''ne čini nešto zazornim odsustvo čistoće ili zdravlja, već ono što ne poštuje granice, mesta, pravila – što remeti identitet, sistem, red.'' (Julija Kristeva, Moći užasa, Naprijed, Zagreb, 1989, str. 10.) Zbog toga u ovoj zoni sumraka, ni tamo ni ovamo, počivaju potencijalno subverzivne energije koje uzdrmavaju i u pitanje dovode sistem iz koga su izopštene, preteći mu iz senke i stalno ga držeći na oprezu. U njima je velika snaga, jer to su energije povezane sa osnovnim ljudskim nagonima – negiranim, ograničenim ili donekle pripitomljenim, zavisno od slučaja.
            Antropologija nudi obilje svedočanstava o načinima na koje su se pripadnici drugih kultura odnosili prema ovom ''prokletom udelu'', odnosno načinima na koje su davali oduška potencijalno opasnim tenzijama i branili se od njihovog razornog, nekontrolisanog dejstva. Smrt i seksualnost, kao dva osnovna područja sa kojih subverzija preti, ne samo što su bili predmet kompleksnih, precizno razrađenih mitova i rituala, već su postojali i ''ventili'' za one njihove aspekte koji nisu mogli biti obuhvaćeni sistemom. Religiozna prostitucija, sveta opsednutost (t.j. šamanizam), te razni oblici žrtvovanja i/ili orgijastičkih rituala, neki su od načina kontrolisanog predavanja tim silama. Bitno je naglasiti da se odavanje njima dešavalo tokom tačno određenih dana u godini, dakle sistematizovano, ugovoreno, u unapred utvrđenom obliku, čime je postizana iluzija kontrole, te postizan traženi, oslobađajući učinak katarze. Jedan iz niza mogućih primera vidljiv je u drevnoj keltskoj svetkovini Samhain, prototipu današnje Noći Veštica (eng. Halloween), od hrišćanstva uzurpirana pod nazivom Noć Svih Svetih. To je noć između 31. oktobra i 1. novembra po hrišćanskom kalendaru, koja je obeležavala početak zime, vladavinu tame i hladnoće, dugih noći i sumornih dana, i verovalo se da tokom nje duše mrtvih slobodno lutaju zemljom, tražeći ponude od svojih živih srodnika. Te jedne noći u godini ljudi su imali priliku da ižive svoj strah od mrtvaca (pohranjenih u adekvatne onostrane svetove – ali, očigledno, nikada dovoljno onostrane) i da eventualni osećaj griže savesti prema njima egzorciraju ostavljajući ponude na vratima i prozorima. Dug bi bio ispunjen, strah od mrtvih iživljen, i s te strane ljudi su bili nešto mirniji do idućeg Samhaina.

            Zapadna kultura je, pod uticajem Hrišćanske crkve, dala sve od sebe da iskoreni svaki trag telesnog, strastvenog, iracionalnog i orgijastičkog (ukratko: ''paganskog''), i uporno insistirala na slepoj veri, a kasnije – kada je hrišćanstvo počelo da slabi, naročito od doba Prosvetiteljstva, sredinom XVIII veka- i na razumu. Time je uspela jedino da pojačanim pritiskom na područje ''neshvatljivih'' sila koje čoveka prevazilaze, učini da ono, po zakonu povratne sprege, postane nabijeno još intenzivnijim ključajućim potencijalima suprotno naelektrisane energije. Ovaj protivprirodni proces je vremenom doveo do snažne tenzije koja je u osnovi današnje neurotične Zapadne civilizacije i njenih nezadovoljstava. A upravo u okviru nje strava i užas (prisutni na Istoku, i drugde, u mnogo manjoj meri) uobličeni su u zaseban žanr i, vremenom, čitavu jednu industriju.


(...)