izabrana dela

izabrana dela

субота, 11. јул 2015.

Masovni zločini

  
            U okviru akcije "Serijski genocid oko Srebrenice i masovni zločin u njoj - a i mnogo šire" obznanjujem svoje umjetnine nastale u ranim 1990-im, zadahnute grozomornim masakrima o kakvim se tada moglo čuti, čitati i gledati vezanim za brojne lokacije naknadno zasenjene ovom jednom, danas najizvikanijom. Stoga upozorenje za osetljive: ispod slede eksplicitni prizori (crteži, ne fotke!) zverstava koja uglavnom nisu žanrovski stilizovana. Dakle, ništa zombiji, ništa vukodlaci i alieni - samo ljudska stoka i njeni bezgranični sadizam, kanibalizam i nekrofilija.

            Bio sam u to vreme veoma duboko pogođen užasom razmahalim  u komšiluku, bez obzira što niko moj nije u tome učestvovao a kamoli stradao – prosto, gnusoba i RAZMERE grozote bili su snažan udar na moj doživljaj sveta i ostavili su na njega suštinski pečat od kojeg mi se Weltanschauung do danas nije oporavio. 
TO je "Goli ručak" – to je istina sveta – to je Čovek!
KO, JEL JA?
            U to zlo vreme bio sam opsednut pokušajima da kognitivno, duhovno ali i estetski pojmim i zarobim i preobrazim UŽAS oko sebe, što se (valjda) vidi u crtežima ovde. Umesto da bežim od toga, na ovaj ili onaj način, ja sam se stalno iznova vraćao temama masovnog ubijanja, klanja, skrnavljenja leševa, nabacanih tela poput vreća, i tela aranžiranih na neki ritualizovani način koji kao da "osmišljava" ono što u suštini jeste – klanica, i besmisao.
Pokušavao sam, na svoj sopstveni način, da se suočim sa grozotama i njihovim antropološkim i filozofskim implikacijama. Bilo mi je jasno da je površni sloj istorije, ekonomije, geopolitike, gibanja tzv. "velikih sila" i odjeka posthladnoratovskih promena – upravo to: površinski, i da iza toga ima nešto dublje, iskonskije, da iza "velikih sila" leže neke "više sile", i da one nisu humane... niti čoveku naklonjene...
Zato su i ovi crteži težili da budu univerzalni: oni ne govore o Srbima i Hrvatima i Bošnjacima. Na telima žrtava i mučitelja, gde ih ima, ne postoje nikakva nacionalna obeležja (kostimi, uniforme, feredže, jeleci, anterije, opanci, pa čak ni 'obična' civilina odeća koja bi ukazivala na neko određeno mesto i vreme), jer nisam hteo da se bavim plitkim "Gledajte šta nam rade!" porukama, sa jasno nacrtanim Mi i Oni. Time neka se bave forenzičari: oni neka iz trulih iznutrica gataju ko je, u tom buljuku leševa, bio pravoslavac, ko ateista, ko Jugosloven a ko neopredeljen.
Niti me je zanimalo da crtam sela, crkve, džamije ili bilo kakva druga obeležja i znamenja koja bi kontekstualizovala Nas i Njih, koja bi (in)direktno lupila pečat nacije ili vere na telo žrtve. Zato su eksterijeri apstraktni, neodređeni - šume, ledine, pustinje - a ne konkretne balkanske lokacije. Zbog toga su sve žrtve ovde – gole. To su ogoljena tela, i ogoljeni užas, bez maski i šminke koji ga "objašnjavaju" ili "opravdavaju".
Umesto "Gledajte šta nam rade!" ovi radovi pre pokušavaju da poruče "Gledajte šta radimo!" tj. šta možemo, i šta bismo mogli/hteli, u samo malo izmenjenim okolnostima. I pre nego što uskliknete "Ko, ja? Nema šanse!" pokušajte načas imaginativno da se izmestite iz relativno bezbednog okruženja nekoga čiji su dragi i voljeni živi i zdravi u mentalni sklop nekoga kome su najbliži - silovani, mučeni, pobijeni, pa mi onda pričajte o ljubavi, bratstvu i jedinstvu, o pomirenju i praštanju...


Kulminacija mojih tadašnjih opsesija bio je moj prvi roman, NAŽIVO. U pogovoru njegovog II izdanja kazao sam:
Pomisao da grozote, koje sam u to vreme svake večeri mogao da gledam u TV Dnevniku (i u zloglasnom Dnevnikovom Dodatku), imaju svoju još razrađeniju, eksplicitniju i grozomorniju varijantu – naživo! – i još da tamo neko papreno prodaje, odnosno plaća da bi ih gledao, potakla je neku žicu i njene vibracije nastavile su da odjekuju u meni, tih dana. Jedna stvar su bili fiktivni horori i specijalni efekti maske Rika Bejkera, a nešto sasvim drugo (?) dokumentarni snimci klanja i mučenja koji su se, po svemu sudeći, pravili istovremeno dok sam ja u relativnoj bezbednosti i dalje gledao horor filmove. To me je navelo da se zapitam o svom odnosu prema svojoj vajkadašnjoj fascinaciji tim žanrom, da se duboko zagledam u ogledalo i upitam se – zašto, zapravo, volim taj horor, i da li bih isto tako voleo i te snimke iz Bosne, da mi nekim čudom padnu u šake?
Ovi crteži su, baš kao i NAŽIVO, tragovi mog hrvanja s tim pitanjem.



Napomena: neki od ovih crteža rađeni su u većem formatu od mog skenera, pa tamo gde vidite čudan frejming, kao da je nešto nevešto kadirano tj. sečeno, ili sliku podeljenu u dva dela, znajte da je to zbog toga što skener nije mogao odjednom da uhvati celu sliku.





 











  




skica: