izabrana dela

izabrana dela

среда, 29. април 2015.

Lov na lignje (Squid Fishing)

  
            Prošlog septembra proveo sam dve nezaboravne nedelje u Istri. O nekim od iskustava već sam izvestio OVDE, ali mnogo toga zabavnog ostalo je još nepokazano, pa evo sad nečeg pomalo hororičnog i lavkraftovskog!
 
Naime, dok sam boravio u Štinjanu (kraj Pule), kao gost mog dragog prijatelja Marka Piševa, koji tamo ima porodičnu vikendicu, jedno popodne i veče otišli smo u lov na lignje.
            Odmah da kažem, za razliku od Marka, koji je fan svega mediteranskog i morskog – od riba, lignji, hobotnica i ostalih ljigavih grozota pa do maslina i drugog priobalnog rastinja – ja sam čovek izrazito kontinentalnog ukusa i stremljenja: od svih tih gnjecavih gnjusoba sa GNJ u imenu ja jedino mogu da svarim jagnje (a ni njegov fan baš nisam).
            Dakle, lignje nisu nešto što bih ja ikada u nekoj kafani naručio od svoje volje i duboke potrebe, ali mogu da ih jedem, onda kad sam baš u prilici i kad Marko zapne: nije to čak ni loše za pojesti, daleko do toga, ali ipak je to za mene tuđinsko meso (alien flesh).
            Ipak, vrlo rado sam iskoristio priliku da overim kako izgleda lov na lignje u koji nas je pozvao Markov komšija i kućni prijatelj, simpatični starčić po imenu Bartul, koji je na svoju brodicu osim mene i Marka primio i našu kinesku prijateljicu Šon (čiji je aparat odgovoran za sve slike koje ovde vidite).
            Popodne je bilo vedro i prijatno, a igre boja i oblika oblaka prilikom zalaska sunca dali su neke slikovite rezultate koje nema potrebe prepričavati, kad slike govore više od reči.
            Prijatna to beše vožnja, iako, da budem iskren, ja zaista nisam fan ljuljanja u orahovoj ljusci nad vodenim ambisima koji kriju kojekakve Nemani, Polipe i Meduze – a uz to sam i neplivač, tako da vodu u ovim količinama više volim da gledam kao estetski fenomen, stojeći na tvrdom tlu, negoli plutajući na njoj.
            To ne znači da patim od morske bolesti – ni blizu: svaku vrstu vožnje odlično podnosim, po tlu, vazduhu i vodi! – niti da sam se bojao u ma kom trenu – taman posla; uostalom, bili su tu i pojasevi za spasavnje, Zlu ne trebalo! – samo kažem, voda nije moj prirodni element (iako sam Vodolija), ja sam kopneni sisar i imam čeljusti sisara, sa adekvatnim probavnim traktom, fiziologijom i psihologijom, i od toga ne bežim, niti drugačijem od toga težim.
            Brodicom smo kružili oko nekoliko ostrva u puljanskom zalivu, uključujući tu i famozne Brione (gde je pristajanje zabranjeno) i sve troje gostiju izmenjalo se za kormilom, čisto da osetimo ugođaj upravljanja brodićem.
            Ovaj brodić svom vlasniku, Bartulu, pre svega znači kao sredstvo osame i sklanjanja u neki drugi svet, dok je ribolov za njega samo hobi, jer to malo što ulovi ili donese kući za jelo, ili pokloni susedima; prodajom se ne bavi.
            Pošto nisam preterani fan lignji, a još manje fizičkog rada, zdušno sam privilegiju pecanja lignji na zabačenu strunu s mamcem prepustio Marku i Šon, koji su se na to primili ko malji deca, dok sam ih ja slikao, uživao u prizorima gasećeg dana i u dolazećem mraku, i pijuckao rakiju koju Bartul drži na brodu, a od koje smo svi naizmenično potezali (Šon još i najviše).
            Isto kao i lignje, tako i rakiju – ne volim naročito, ali ako nema ništa drugo, ne odbijam ukoliko okolnosti nalažu, odnosno ako će konzumacija unaprediti kontekstu prigodne osećaje.
            Na kraju balade, lovci su uhvatili taman toliko bogohulnih podvodnih sluzavosti za neskrivenu radost i veselje.
            Tri lignje su pale za slobodu i izlučile svoje mastilo u delu brodića namenjenom za njihove samrtne ropce.
            Vrlo brzo zatim su završile u tanjiru, odnosno u tiganju: Bartul ih je očistio i pripremio sa nekim njegovim specijalnim forama i fazonima, ali je konzumaciju prepustio nama troma, jer on, iz zdravstvenih razloga, ne jede posle 18h, a kad smo se vratili u Markov dom i završili s pripremama, bilo je već oko 22h.

            U prijatnom ambijentu njegove terase, s pogledom na palmu i pučinu, uz adekvatne priloge i vino, naše malo ali zabavno društvo smazalo je tri Dagonova sina (ili kćeri?) u slast.
I zaista ovde moram da iznesem truizam da je sveže ulovljena lignja nešto sasvim, sasvim drugačije od smrznute, kupljene u marketu, ili dobijene u restoranu...

Dobro, nije ta lignjetina baš kao mlada teletina, ili zečetina, a kamoli srnetina, ili divljesvinjetina, nije ni prići dimljenoj butkici, ili leskovačkoj mućkalici, a o srodnosti sa telećom glavom u saftu ili rebarcima na kajmaku nema ni govora – ali, for what it is, beše to jedna baš baš fina večera, tim slađa jer smo se prethodno izbrusili na svežem večernjem morskom vazduhu, pa smo bili i dodatno ogladneli celom tom akcijom. 

Kad smo otpočeli s večerom počela je i kiša, a sedeti u zaklonu terase i večerati uz njeno dobovanje – nikakva dodatna muzika nije nam bila potrebna... A noć je još bila mlada...