izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 06. новембар 2014.

THE BABADOOK (2014)

**(*)
3-

            Dolijao je, najzad, najhvaljeniji pa stoga i najočekivaniji horor ove godine – samo da bi se, po ko zna koji put, ispostavilo da je hajp bio preteran, i da se radi o mestimično solidnom ali suštinski slabom, u najboljem slučaju osrednjem filmu. On je, ipak, dovoljno dobar da se može pogledati ako vas horor zanima, ali ako imate iole zahtevniji ukus – priđite mu sa smanjenim očekivanjima.
            babadook govori o ženi čiji 6-godišnji sinčić postane opsednut kreaturom iz nekakve misteriozno materijalizovane tim-bartonovske goth-slikovnice: klincu, a zatim i mami, počinje da se priviđa ta figura u crnom fraku, s cilindrom i kandžama, i da im ionako sumorno-senovitu sreću kvari…
            Da li klinac umišlja, ili je na delu emanacija natprirodnog entiteta koji dela preko dečjih slikovnica s misterioznim moćima regeneracije? Klinac je njime opsednut metaforički, ali mama možda postaje opsednuta tim stvorom doslovno. Možda! Jer, pocepana, slikovnica se vraća zakrpljena, i s još hororičnijim porukama! "The more you deny, the stronger I get!"
            Ova poruka odnosi se na podtekst, koji je u ovoj izrazito nesuptilnoj dramurdi (režirala žena!) zapravo bačen u prvi plan: siguran sam da će Frojdovci, Lakanovci i njima slični smarači dočekati ovaj film kao Second Cumming, jer sve se, zapravo vrti oko Odsutnog (Mrtvog) OCA, čiji Gubitak (odnosno Žudnja za njegovim Povratkom) obeležava i Majku i (Edipalnog) Sina. 
I što više njih dvoje pokušavaju da žive kao da Ništa Nije Bilo – to se snažnije Odsutni Otac vraća u vidu Mračno-Pervertirane Očinsko-Ljudožderske figure Babaduka. Lepo Tata kaže: "The more you deny, the stronger I get!" Ono što je Potisnuto, mora da se Vrati, pa tako i nagvaždanje o hororu kao žanru zasnovanom na Povratku Potisnutog, na Žudnji, na Porodici kao srži svega...
Avaj, to u teoriji može da prođe, ali u klimavo-nesigurnoj dramaturgiji ovog filma malo teže, jer je dinamika među likovima, a naročito između mame i sina s jedne i onih spolja s druge strane izrazito izveštačena, karikirana, pojednostavljena i neubedljiva. Mamine drugarice, komšinica, kolega s posla (surogat-tata?) i naročito socijalni radnici isto su tako dvodimenzionalni, kartonski likovi kao i Babaduk, samo daleko nezanimljiviji i u krajnjoj instanci nebitniji (tj. dramaturški irelevantniji) jer ni na koji način ne zaigraju u ovoj autističnoj (da je bolja rekao bih: beketovskoj) drami za dva lica.
Dakle, s jedne strane imamo dramu koja je izrazito jednodimenzionalna i slabo zanimljiva, pa i repetitivna (u drugoj polovini), a s druge – pokušaje horora koji su ili nemaštoviti i mlaki, ili prečesto, preeečesto u korenu ubijeni preteranim oslanjanjem na citate iz daleko boljih filmova. Ovo potonje se ogleda dvojako: kroz sam koncept koji je zasnovan na spoju REPULSION (jedna žena tone u ludilo) i THE SHINING (roditelj ludi i postaje direktna pretnja za svog sinčića: glavni saspens je u tome da li će mama da odlepi dovoljno da ubije sina), i kroz čitav niz direktnih "pozajmljenih" trejd-mark postupaka i kadrova iz previše dobro poznatih klasika.
Dok mama priča s drugaricom u parku, sin se, nedovoljno pažen, penje veoma visoko i samo čudom se ne polomi – isto kao u THE NEW NIGHTMARE.

Krevet se trese dok majka naleže na potomka u pokušaju da to spusti na pod – kao u THE EXORCIST.

Nevidljiva sila usisava levitirajuće dete i majka ga grabi nazad – kao u POLTERGEIST.

Mama bljuje crno mastilo – kao u bezbrojnim novim azijskim hororima.

Fast-motion blur levo-desno razmrdanog lica – kao u JACOB'S LADDER.

Krupni plan + vrisak + jako svetlo u facu – kao u tolikim filmovima Dejvida Linča.

I tako dalje.
Dakle, sve je tu deža vi, pa i smešno-neubedljive booby-trap skalamerije koje balavac, kao, pravi i koristi (kao Nensi u superiornom A NIGHTMARE ON ELM STREET) protiv zločeste roditeljske figure, pa najzad i dizajn Babaduka (spoj Lona Čejnija iz LONDON AFTER MIDNIGHT sa Tim Burton-style karikaturama) i njegove –priznajem, odlično, jezivo zamišljene i realizovane – slikovnice.
Film bi bio efektniji da je dvosmisleniji tj. da ne stavlja tako eksplicitan naglasak na psihozu očito poremećene majke koja zapravo postaje Babaduk: "You start to change when I get in – The Babadook growing right under your skin!"
Sve bi bilo bolje da je drama ubedljivije ukorenjena u ambijent (lokacija + prateći likovi i međuodnosi) i da nije toliko udžbenički otrcana (sa krajnje lenjim simbolima, tipa: pukotina u zidu i bube gmižu iz nje...), a da su scene strave – stravičnije i originalnije (odnosno, manje derivativne). 
Ovako kako je – režija je jača nego što bi se od jedne žene očekivalo, s većim naglaskom na dinamičnoj montaži, ali u suštini je bombastično nametljiva i neprikladna materijalu i željenom suptilnom učinku; gluma mame i sina je dobra, ali svi ostali su loši; fotografija je previše isprana od boja a ambijentacija čudna (kao da se sve, iz nejasnih razloga, ne dešava u današnjici nego par decenija ranije). 
Ima tu, uprkos svemu, nešto malo jezivih scena, dobar je zvuk Ba-ba Dook-DOOK-DOOK! dok je kraj, u suštini, izduvan balon, i idejno, i žanrovski. Da je ovo režirao muškarac, kazao bih da je kraj = limp dick. U konkretnom slučaju imamo – limp old tit.

No, baš zbog toga, ko voli staro, izakano, milf, više će u ovome uživati!


Polu-šalu nastranima, kako i zašto je BABADUK-DUK obmanuo mnoge i pričinio im se boljim nego što jeste? Razloga je više:
- Ima ozbiljne pretenzije (drama!).
- Odstupa od vladajućih debilnih trendova u žanru ("pet drugara u kombiju, u šumi / napuštenoj ludnici").
- Bavi se arhetipovima (bajke!).
- Ženocentričan: pisala i režirala žena, i to dobro; glavnu ulogu igra žena, i to dobro (a, s druge strane, nigde eksploatacije, objektifikacije i mejl gejz zumova na sise i dupe!).
- Čaša je prazna samo do pola (malo li je na ovo krizno vreme?!), pa ćemo se, žedni nečega boljeg, praviti da je polupuna.
         Iz navedenih razloga BABADUK vam se može učiniti boljim nego što jeste, pa mu zato dajte šansu, ali - oprezno!