izabrana dela

izabrana dela

петак, 06. април 2012.

BEYOND THE BLACK RAINBOW (2011)


***(*)     
3+

            Moj posao sa prikazivanjem ovog filma, barem ovde na blogu, relativno je lagan. Ako imate ikakve sumnje oko toga treba li da zakoračite iza Crne Duge, odgovorite sami sebi na sledeća tri pitanja:
            1) Volite li Kronenbergove radikalne avangardne debije, STEREO i ZLOČINI BUDUĆNOSTI?
            2) Volite li trippy B-filmove iz 1970-ih i ranih 1980-ih?
            3) Sviđaju li vam se kadrovi iz filma koje sam odabrao i okačio uz ovaj tekst?
            Ako je odgovor na sva tri pitanja glasno i nedvosmisleno DA! – onda ne znam šta bih još dodao, sem elaboracije tih pitanja.
            Dakle, ne očekujte "normalan" narativan film. Ne tražite klasičan SF-hororčić. Ne nadajte se zapletu, logici, jasnoći. Ako vam je do još jedne priče o ludim naučnicima, ugroženim devojkama u nevolji, sumanutim eksperimentima, monstrumima, jurnjavama kroz mračne hodnike – zaobiđite ovo.
            BEYOND THE BLACK RAINBOW radi za pretenciozne, heady-trippy SF-horror-drame od pre nekoliko decenija isto ono što je AMER uradio za giallo. 
            Znači, vrhunski fetišizam predloška, savršena rekreacija podžanra i metafilmski pristup koga živo zabole da li će se Mali Đokica i Joe Sixpack zabavljati gledanjem ovog slowburn ludila. 
            Pritom je ovaj film posvećen fetišizaciji jednog daleko manje populističkog i rulji-prikladnog podžanra nego što je to đalo – jer ovde nemamo erotizovane polugole žene niti krupne planove njihovog sadističkog mučenja i klanja, i slične senzacionalističke detalje za golicanje nedoraslih tinejdžera u duhu i telu.
            Umesto njih, tu su dugi kadrovi u kojima se "ništa" ne dešava: ništa, sem spektakularno fascinantnih orkestracija simboličkih međuodnosa lica, tela i hiperstilizovanog prostora, uz povremene nadrealne "vizije" izvedene na old-school način, bez trunke opazivog CGI-ja.
            Dok je AMER možda i previše upeglan i uglačan da bi ga iko mogao pomešati sa nečim što je tamo neki Italijan mogao zaista da snimi 1970-ih, BEYOND THE BLACK RAINBOW perfektno i bez trunke omaške rekonstruiše ne samo ugođaj nego i kolor i teksturu slike tog perioda, i zaista bi mogao da prođe kao izgubljeni pa tek danas pronađeni relikt iz, recimo, 1977. godine (radnja je smeštena u 1983. ali meni to sve deluje još malko više retro)!
            Nema pravog filma bez FETIŠA, tako glasi stara ezoterička mudrost. BEYOND THE BLACK RAINBOW to bez greške ilustruje. Ovako ingeniozna upotreba krupnih planova – lica, kao i predmeta – odavno nije viđena; ovakvi prostori, ova kronenbergovska "klinička" scenografija, ova dominacija čiste crvene boje – hell, ko može da bude toliki duhovni evnuh da ne svršava na to?
            Tome dodati dvije žlice neo-nadrealizma a la Bekšinski + Merhige (BEGOTTEN), uz blage reference na Raselov ALTERED STATES, i ova bogato začinjena paradajz-juha je skuhana!
            Velika pamet očita je i u kastingu: jer, iako se radi o niskobudžetnom, nekomercijalnom filmu, dvoje protagonista izabrano je znalački besprekorno. 
            "Ludi doktor" (Michael Rogers) ima savršenu ledenu ali ekspresivnu fizionomiju lica i spooky periku koji ga čine definitivnim rođakom Adrijana Tripoda i ostalih Kronenbergovih freak-mentol-"naučnika", iako je njegov projekat znatno maglovitiji od onih u Kronijevim filmovima.
            "Žrtva" (Eva Allan) jedna je od najlepših devojaka viđenih u nečemu srodnom hororu u ovoj deceniji, i njena krhkost i ranjivost i nevinost savršena su suprotnost ledenom ludaku koji je drži u svom institutu, a posmatranje njenog preslatkog lika i tela (čak i obučenog) nudi – barem meni – više uživanja od svih LESBIAN VAMPIRE KILLERS VS. ALIEN NINJA ZOMBIES "sexy" treševa koji napučuju donje regione horor polica danas i nadražuju marvu svojim napumpanim kurveštijama.
            Ovu kanadsku ekstravaganciju potpisuje Panos Cosmatos – da, sin George P. Cosmatosa, reditelja B-horor klasika Of Unknown Origin i Leviathan, od majke, Šveđanke, eksperimentalne umetnice. Očito je povukao na oboje, i napravio sjajan amalgam žanrovski-popularnog sa eksperimentalnim! Evo šta kaže njegova kratka biografija:
He spent his early formative years traveling all over the globe before settling in Canada. In 1981, the family lived for a year in Mexico where exposure to the strange local interpretations of American pop culture had a profound and lasting effect on his creative life. 
Growing up in the isolated suburbs of Vancouver Island during the 80s, he obsessed over the minutiae of heavy metal, fantasy art, and science fiction horror films, which he still does to this day. He then immersed himself in the underground art and music scenes making short films, album covers and music videos with a burgeoning group of influential and groundbreaking artists.
Meni je nepojmljivo koga je, i kako, prevario, da mu da pare za ovaj definitivno nekomercijalan projekat, ali snažno navijam da nastavi sa pravljenjem ovakvih bisera, jer talenat je nesporan, a inklinacija retka i vredna negovanja.
Što se tiče mojih krupnijih zamerki, pomenuću tri: 
1) Moglo je i moralo da se prolije više krvi! Postoji jedna scena "skeniranja" u kojoj sam doslovno vapio da bljuzne i šikne crvenilo, ali to se desi krajnje suzdržano i prebrzo. Nije u redu taj koktizing.
2) Završni deo – poslednjih 15ak minuta – napuštaju dotadašnju stilizaciju i prelaze, previše naglo, ne samo u banalniju vizuelnost, nego i u daleko prozaičniju "akciju", u C-movie teritoriju sasvim neprikladnu dotada doslednoj stilizaciji.
3) Na to se nadovezuju i sama pogibija zlikovca, koja je toliko radikalno antiklimaktična – toliko je napadno ANTI bilo šta da predstavlja skoro doslovni FUCK YOU gledaocu koji po svojoj ekstremnosti može ili da vas frustrira, ili uvredi, ili navede na pozerski aplauz.
 U njegovom samouverenom "I'm too cool for rules" etitjudu ima nešto pozerski samosvesno a la RUBBER što nekoga može da izbaci iz filma koji se, nakon toliko fingirane ozbiljnosti, završi kao neki bezvezni wink-wink vic…
            Znači, budite upozoreni: ako niste naštelovani na duh koji se ovde oživljava, ti dugi kadrovi, spori ritam, malo dijaloga, opskurni dijalozi, konfuzan zaplet, odsustvo akcije u konvencionalnom smislu (ok, ima nešto malo pred kraj, ali treba izdržati dotle!) mogu vas frustrirati i smoriti.
            Ja sam znao u šta se upuštam, i spremno sam prigrlio sve što mi je ponuđeno; nije mi smetalo ni trajanje (110 minuta!) ni spori ritam, ni opskurnost. Ovo je jedan hipnotički film kome se treba prepustiti – i uživati. Ako ikako možete.
            Izvanredna elektro-muzika dodaje ugođaju, i šteta što je nema još više. Ko se još uvek dvoumi, evo trejlera koji daje solidnu ideju o tome šta očekivati.