izabrana dela

izabrana dela

среда, 09. новембар 2011.

HALLOWEEN (1978)

          
    *****
5

Originalni HALLOWEEN najznačajniji je horor film u mom životu, i do dan-danas jedan od najdražih. Svoj ultimativni tekst o njemu tek treba da napišem, a do tada, evo ih samo dva pokušaja da skiciram, nagovestim i izokola pojasnim poneke od razloga za to.

            Evo kako sam pre godinu dana za VEČERNJE NOVOSTI (nedelja 10.10.2010, str. 17) i njihovu rubriku FILM MOG ŽIVOTA telefonom novinarki objasnio par stvari:

PISAC i filmski i književni kritičar Dejan Ognjanović titulom filma svog života ovenčao je, bez razmišljanja, "Noć veštica" - kultni horor Džona Karpentera iz 1978. koji je Dejana još u dečaštvu odredio kao fanatičnog poklonika žanra kojem se predano posvećuje već decenijama.
- "Noć veštica" jedan je od prvih horora koje sam uopšte video u životu, ali i prvi i maltene poslednji koji me je istinski uplašio - otkriva Ognjanović. - Taj film otkrio mi je čar filmske jeze, čaroliju kojoj čovek želi da se vrati i iznova je proživi, za razliku od straha u stvarnom životu. Otkrio mi je magiju horora, a na neki način i sam taj žanr čiji sam veliki posvećenik i kao gledalac i kao esejista i kritičar.
Dejan je Karpenterovo ostvarenje prvi put pogledao u devetoj godini života, zahvaljujući čuvenom ciklusu "Karika koja nedostaje" na tadašnjoj TV Beograd.
- Sve do danas, i pored svih nastavaka, rimejkova, imitacija, parodija, svih mogućih verzija i varijanti koje je film doživeo, gledajući "Noć veštica" svaki put otkrivam nešto novo i uvek neizmerno uživam - dodaje Dejan - On predstavlja kvintesenciju filmskog izraza - čist film, koji ništa ne duguje ni tekstu, ni književnosti, ni filozofiji, školski primer onoga što je Hičkok tvrdio i dokazivao: da sadržaj nije toliko bitan koliko način na koji je prezentovan. 
Magija "Noći veštica" zaista je unikatna. Karpenter je u ovom filmu svu svoju vreću trikova, svoj raskošni rediteljski talenat, stavio u službu izazivanja straha. Majstorskom upotrebom muzike, tišine, zvuka, senke, montaže..., stvorio je film koji je uspeo da zastraši generacije i generacije gledalaca i koji i danas funkcioniše kao savršen primer žanrovskog filma.
Ognjanović "Noć veštica" opisuje i kao neku vrstu "ružnog pačeta" koje je uspelo da postane labud - film snimljen sa smešno malim budžetom uspeo je da preraste u blokbaster, nametnuvši se industriji kojom su već uveliko bili ovladali specijalni efekti u službi horora, te da umesto B-filmadžije inauguriše jedno od najvećih američkih rediteljskih imena. Upravo zbog toga mu je, kaže, "još draži i simpatičniji".

            A evo kako sam prošle nedelje, u specijalnom tematu emisije KADAR na niškoj TV ZONA posvećenoj horor filmovima, naživo kazao još ponešto o ovom masterpisu.

Noć veštica Džona Karpentera došla je gotovo niotkuda i smesta, nenamerno, začela čitav jedan pod-žanr u okviru horora (slešer), čija je jedina svrha bila da svojim inferiornim, uzaludnim pokušajima ponavljanja formule dokaže ingenioznost Karpenterovog poduhvata. Alhemijska tajna primenjena u inicijalnoj Noći veštica, ali nikada više ponovljena, čak ni od strane samog Karpentera (koji je polu-pisao i polu-režirao nastavak) sastoji se u – svetoj jednostavnosti. To je vrlina gotovo nepojmljiva u današnjem filmmejkingu, opsednutom usiljenim preokretima i veštačkim komplikacijama zapleta nauštrb jasnog, linearnog, kumulativnog pripovedanja vođenog ka umešno proizvedenoj katarzi, koja je jedan od temeljnih efekata horora. 

            Jednostavno rečeno, originalna Noć veštica je vitka i gipka zverka bez slanine i sala; ona zna da laje ali itekako zna i da ujeda: vešta je da se prišunja, prikrade, da iznenadi, da zaskoči i rastrgne živce publike naviknute na dotadašnji horor. To je nemilosrdna i retko efikasna mašina strave koja na umu ima samo jedno: da vas preplaši! Noć veštica to i čini, kao malo koji drugi horor film u istoriji, tokom celog svog trajanja, od spektakularne uvodne sekvence naizgled u jednom neprekinutom kadru u kome mali Majkl Majers ubija svoju dadilju, pa do nezaboravnog produženog finala, petnaest godina kasnije, u kome je Majkl izrastao u nezaustavljivu nadljudsku silu koja ubija i proganja nekoliko dadilja – baš na Noć veštica.

            Jednostavnost ovakvog koncepta u rukama prosečnog reditelja bila bi oličenje banalnosti, što su brojni nastavci, klonovi i rimejci dokazali. Međutim, Karpenter svojim rediteljskim talentom izdiže naoko jednostavan materijal do transcendencije: od prozaične provincije pravi pozornicu strave, transformiše svakodnevnicu u materijal košmara, obične likove uzdiže do nivoa arhetipova, jednostavnu belu masku pretvara u jednu od ikona horora a njegovog nosioca, Majkla Majersa, u prvog velikog monstruma još od dana Drakule i Frankenštajna (Džejson, Fredi, Pinhed i ostali došli su kasnije, na Majklovom tragu). 
Majers je usmeren i nezaustavljiv kao zahuktala lokomotiva na tračnicama psihopatije iza koje, možda, stoji i nešto onostrano, sudbinsko, metafizičko, a Karpenterova genijalnost ogleda se, pored ostalog, i u refleksiji ovog tematskog plana na nivou forme – jer njegov film je, baš kao Majkl Majers, asketski sveden, očišćen od svega suvišnog. Bez nepotrebnog brbljanja, bez suvišnih pokreta, sa svakim gestom nabijenim značenjem, efikasan, nezaustavljiv, i sve frenetičniji i grozomorniji kako odmiče prema kraju.  

I kao što Majkl Majers izgleda ikonografski najsvedenije od svih modernih monstruma, tako je i Karpenterov film lišen baroknih, kitnjastih preterivanja: čist, jasan i precizan, kao veliki kuhinjski nož, i isto tako prepoznatljivo ovozemaljski, gotovo zavodljivo običan, a opet tako majstorski uslikan i montiran, sa suptilno uvedenim elementom začudnog koji nas, do kraja filma, u potpunosti izbacuje iz kolotečine i zauvek uništava osećaj udobnosti i sigurnosti u našim sopstvenim dvorištima, kućama, spavaćim sobama. 

Čak i Hičkokov Norman Bejts živeo je u kitnjastoj gotskoj kućerini kao iz starih filmova strave. Majkl Majers operiše u najobičnijim kućama iz susedstva, poput vaše ili moje, i zato, posle njega, ni one više ne deluju sigurno. Kad padne mrak, kad crnilo noći obavije naša skloništa, svi mi postajemo lovina neuništivog, nezaustavljivog ubice bez lica – otelotvorenja zloduha Noći veštica kojega sve naše žurke, muzika, maskenbali i slatkiši ne mogu da potisnu. Naprotiv, oni ga privlače još više...

 *****
Još jednom naglašavam: ovime sam samo zagrebao po stanju stvari i značenju i značaju ovog remek-dela, i jednog dana kada zvezde budu gde treba i kada neko s parama naruči text na tu temu, možda ću sve ovo još više razviti i dopuniti...