понедељак, 31. јануар 2011.

1001 FILM KOJI MORATE VIDETI PRE SMRTI (6. deo)

 posle poduže pauze – burna zima, grdna zbivanja za pokriti, vesti za preneti, filmovi za prikazati., doktorat za pisati... – vraćam se šnajderovoj listi 1001 Movies You Must See Before You Die iz istoimene knjižice, kako bih se podsetio naslova vrednih reprize, klasične lektire koju sam dosad zaobišao a mestimično (retko) i da bih otkrio nove i dosad mi neznane naslove.
dosadašnji delovi ove liste su ovde:
da podsetim: šnajderova lista za 1001 filmsku noć praćena je mojim ocenama (i kratkim komentarima) filmova koje sam gledo, kao i beleškama vezanim za one koje (ne) planiram da pogledam. zvezdicama ISPRED naslova (*) sam sebi obeležio prioritetnost filmova koje što pre (asap!) oću da pogledam (po jačini prioriteta, *** za pod odma, a * za relativno uskoro). numerički su ocenjeni oni koje sam gledo dovoljno skoro da tu ocenu mogu da potpišem i branim, dok sam u nekim maglovitim slučajevima sebi dopustio pravo na reprizu pre def. ocene.
sad kreće najzabavniji deo liste, odnosno najbolja dekada filma u istoriji – SEDAMDESETE! -  jer nikad se, ni pre ni posle nisu, niti će moći da prave tako smeli, groundbreaking, ludački, skupi (ponegde) a mudoviti masterpisovi!



* Tristana (1970)
= 4-
jedan od dražih mi bunjuela, zreo za obnavljanje!

Five Easy Pieces (1970)
= nije moja šolja piva.

* El Topo (1970)
= 4
ezoterični western splatter; damn, ni ovo nisam repriziro bar 10 godina! vreme je da proverim svoju impresiju da se radi više o (zabavnom) palamuđenju nego o ozbiljnoj ezoteriji.

Woodstock (1970)
= damn hippies!

Deep End (1970)
= čuči na disku bar 3 godine :( možda se i nakanim do kraja ove godine...

* The Spider's Stratagem (1970)
= ovo mi je prijalo za trojku (3), ali ne koliko sam (tada) očekivo; no, valja obnoviti.

Little Big Man (1970)
= oduvek me je nešto odbijalo od ovoga – možda epsko trajanje, možda mladi hofman pod neuverljivom maskom 200-godišnjeg starca, možda western istorija... ali jednom ću pokušati da se nateram na gledanje. možda.

The Ear (1970)
= fina mlaka trojka – već ukratko prikazan na blogu: klikni na naslov.

* Patton (1970)
= džordž je skot, ali simpatičan. i ovo bih mogo da repriziram (last time I checked, bilo je negde oko 3+)!

*  M*A*S*H (1970)
= nešto kao 4- al davno je bilo: da se reprizira!

Performance (1970)
= smorio me i ugasio na pola: nekad ću, možda, pokušati opet.

Gimme Shelter (1970)
= neka, hvala – ne pod mojim krovom.

Zabriskie Point (1970)
= smorio me i ugasio na pola: nekad ću, možda, pokušati opet.

The Bird with The Crystal Plumage (1970)
= 3
'kako se kalilo srebro' – kao što je kod serijskih ubica najindikativniji prvi zločin, tako je i kod arđenta prvi film zapravo plan & program svega što će da usledi. avaj, previše je to vedar i veseo film, tematski i vizuelno, sa patologijom još uvek pritajenom, što je protiv-teg koji nedostaje ovom siru (cheese).

The Garden of the Finzi-Continis (1970)
= artsy-fartsy italo-aristokratska dekadencija... puff, ne zanima me.

Wanda (1971)
= a) žena režirala!
b) 'zaplet' počinje sa: " In grim, rust-belt Pennsylvania, Wanda is down and out. She works sporadically, has abandoned her husband and children..."
LOST ME AT 'HELLO!'

W.R.: Mysteries of the Organism (1971)
= 3
simpatično je to kao brkanje prsta u oko titovoj sfrj i njegovom socijalizmu, uz paradiranje parolama itd. i sve to ima neku gonzo draž koja nije neprijemčiva, ali idejno je to toliko naivno i smešno da mi je vrlo teško da sve to ozbiljno shvatim.

A Clockwork Orange (1971)
= 5
masterpis prvog reda. prvo te zavede, a onda te siluje! i taman kad to prođe, i kad počne da te mazi i priča ti neku slatku priču – opet te odjednom zvekne kurcem po čelu! potpuno genijalna manipulacija gledaocem, idejama, slikama...

The Sorrow and the Pity (1971)
= francuske pičkice pričaju kako su i zašto sarađivale sa nacistima – puna ČETRI SATA! too much. ne zanima me to baš toliko. ako neko to premontira u verziju od 45 min, možda pogledam.

Willy Wonka and the Chocolate Factory (1971)
= ne u ovom životu.

** McCabe and Mrs. Miller (1971)
= doslovno godinama se već nakanjujem – najmanje 5 god. čuči na disku, spreman...

Walkabout (1971)
= 2+

** Klute (1971)
= pamtim samo da mi se ovo vrlo sviđalo pre nekih četvrt veka – velika mi je slutnja da bih mu sada mogo dati barem 4; repriza coming SOON!

Harold and Maude (1971)
= 3
ljupko je to na svoj crnohumorni life-affirming milf način, ali više sam očekivo.

Red Psalm (1971)
= radnici, štrajkovi, marxizam, revolucija... mikloš jančo, mađari... couldn't humanly care less.

* Get Carter (1971)
= 4-
vrlo dražesno, majkl kejn na vrhuncima svog šarma i cinizma u jednom od najzabavnijih gangsterskih filmova ikada.

The French Connection (1971)
= 5
apsolutno savršenstvo stilizacije dokumentarističkog realizma u čist – napet, uzbudljiv, mračan, nasilan, žestok – FILM.

Shaft (1971)
= ne volem blexploataciju ni kad se BLACULA zove, pa tako i ovo – za sada – uspešno izbegavam.

Dirty Harry (1971)
= 4
herojstvo i patologija i tragika tog sjebanog (anti)heroja i složeni odnosi violentnih wish-fulfilment vigilante fantazija istovremeno pružaju katarzu i odriču bilo kakav optimizam. veliki film.

** Murmur of the Heart (1971)
= deluje vrlo vredno pažnje, imama ga na disku godinama... će pogledam!

Sweet Sweetback's Baadasssss Song (1971)
= ne volem blexploataciju (mada, ovo posedujem, i jednom ću ga i pogledati, ili bar pokušati).

The Last Picture Show (1971)
= nije ovo za mene a ni ja za njega.

Straw Dogs (1971)
= 5
najbliže što je genijalni pijani indijanac umpah-pah pekinpah prišo hororu – dakle, to ne može biti loše ni u ludilu! štaviše! za moj groš – skoro savršen film.

Two-Lane Blacktop (1971)
= ne zanima me.

The Heartbreak Kid (1972)
= wtf? otkud OVO u top-1000?!

Aguirre, the Wrath of God (1972)
= 4+
moraću uskoro da ga ponovim kako bih odlučio da li mu bolje leži 4+ ili 5-
inače, OVO je džungla, OVO je 'srce tame' a ne one uobičajene američke šetnje po parku koje se izdaju za to.

Cabaret (1972)
= ovo je za gej tetke i njihove skrajnute dive; mrzeo sam ga kao klinac, i nemam nameru da mu se vraćam.
apdejt: ovde ogreših dušu. posle reprize, moram reći da je ovo nešto bolji i jači film no što sam upamtio. pa samo ona super-genijalna scena TOMORROW BELONGS TO ME mora da ga digne bar za jednu zvezdicu! dakle, dajem mu ***+

* Last Tango in Paris (1972)
= e, ovo bi se actually moglo ponoviti. last time I checked, bio je negde oko 3+

** High Plains Drifter (1972)
= mračni horror western odavno vapije da ga repriziram: javlja mi se da ću mu USKORO udovoljiti! last time I checked, bio je negde oko 3+ / 4-

Sleuth (1972)
= 2+
ovo je meni prevaziđeno i naprosto nedovoljno zabavno pozorište na filmu.

Deliverance (1972)
= 4
genijalna prva polovina, ali nakon što se izvrnu čamci to se rasteže i ne deliveruje ni približno onoliko učinkovito kao ingeniozno zlokobno hororičnih prvih sat vremena. kraj je naročito kilav.

* Solaris (1972)
= 4
za razliku od STALKERA, koga volim nepodeljenom ljubavlju (sve do pred kraj), s ovim sam uvek imao problem. moraću da ga overim opet, USKORO, i proverim šta mi tu stvarno fali (osim nešto bržeg ritma)!

The Godfather (1972)
= 4
apsolutno vrhunski storiteling, likovi, zaplet, drama, saspens, kapitalizam, satira – sve prva liga.

* Cries and Whispers (1972)
= skinuto, overiće se. pribojavam se tog gnjavatora, poznog bergmana, ali ovome ću dati šansu.

Fat City (1972)
= boxeri! ako postoji nešto što organski ne mogu da smislim, to su boxeri, i filmovi o njima. fuck, bato, jednom kad si svoj život posvetio TOME, ti si se odrekao šanse za moje saučešće, ili ikakav interes za to što ti se dešava. i zdravo! bolje bi ti bilo da si poslušao svog oca i da si postao BANDIT!

** The Discreet Charm of the Bourgeoisie (1972)
= 4
'smisao života luisa bunjuela' – prajsles.

The Bitter Tears of Petra Von Kant (1972)
= možda bi me i zanimalo da se zove The Bitter Juice of Petra Von Cunt – ovako, prepuštam ga tetkama.

Frenzy (1972)
= 4-
ovo je hičkokov STENDHAL'S SYNDROME – skoro negledljivo koliko je deda tu ogoljen, ali u istoj meri fascinantno koliko je bolestan (i morbidno duhovit).

* Pink Flamingos (1972)
= 2+
poštujem istorijski značaj i sve, al lično uglavnom ne padam na ove fore.

Superfly (1972)
= još jedan blexy pimp superhero? ma, prođi me se!

The Sting (1973)
= 3-
imam organsku nesklonost prema ovim uber-normalnim filmovima za populus, a ovaj konkretni mi je dodatno mrzak (ni kriv ni dužan) zbog muzičke teme koja je danas neraskidivo povezana sa čekanjem prilikom zvanja telefonom većine javnih institucija. što samo dodatno ilustruje koliko je ovo ogavno populistički film!

The Mother and the Whore (1973)
= neka, fala. život je kratak, i prohuji za tren!

Badlands (1973)
= 3
izmiče mi enormna prehvaljenost ovog filma ('malik, malik – geniju nalik?' pih, ne znam baš...). no, pogledaću ga opet, u dogledno vreme, da vidim dal mi je nešto krupno promaklo. mislim, okej je to sve, ali zaista ništa epohalno.

American Graffiti (1973)
= dobijam ospice od same pomisli na ovo – couldn't care less.

* Papillon (1973)
= još jedan davno gledan, mlako voljen i za reprizu zreo filmić. ipak, kolko ga pamtim, to je striktno max. trojka, teško više od toga.

** Enter the Dragon (1973)
= ovo nisam gledo samo zato što, kad sam napokon pod stare dane teo, nisam mogo naći uncut verziju, a da gledam sakaćenu i sunećenu, ne pada mi na pamet. saću ga poiskam. (inače, u doba mladosti nisam gledo brus lija zato što su se njime oduševljavali svi moji imbecilni vršnjaci koje sam militantno prezirao + zbog aure non plus ultra 'filma za cigane'; ipak, brus li živi za fajt!)

Mean Streets (1973)
= saću da izreknem blasfemiju (za neke): skorseze me, more often than not, ostavlja skroz-naskroz ladnim; zabole me živo za njegove sitne i krupne mafioze i žabare i boranije iz slivnika i bočnih ulica grada čikaga (tj njujorka). volem TAXISTU i obožavam HRISTA (& you can quote me on that!) te grešno sakam CAPE FEAR, ali sve ovo ostalo – prenaduvano, precenjeno out of proportion. da, to važi i za R. BULLa – pih, slike iz života boxera...
dakle, streljajte me, al istorija će pokazati da sam bio u pravu, a da su milijarde živele u zabludi!

* The Long Goodbye (1973)
= e, ovo pamtim kao odlično, ali za precizniju ocenu (verovatno oko 4-) moraću da ga odgledam jopet. uskoro.

The Wicker Man (1973)
= 4
ovaj film zahteva zrelog gledaoca. nisam se primio na prvo gledanje, kad je išo na tv-u, negde oko 1990-te (mada, mislim da je to bila sečena verzija). tek 7-8 godina kasnije odgledo sam ga i kupio ga kako treba. odličan je to, pametan, hrabar, originalan, vickast i memorabilno spooky film – antihrišćanski horror usred bela dana, my favourite kind.

Day for Night (La nuit américaine, 1973)
= François Truefart? A committed film director struggles to complete his movie while coping with a myriad of crises, personal and professional, among the cast and crew?
ma, idi, mani me se s tvojim izdrkavanjima!

Don't Look Now (1973)
= 4-
fina egzibicionistička režija ('mama, vidi me kako montiram!'), odlična atmosfera (venecija nikad bolje nije izgledala – čak ni u SMRTI U VENECIJI!) i scenario pametniji nego što izgleda.

Sleeper (1973)
= jedan od smešnijih vudi alena – iz davnih, pradavnih vremena kad je bio smešan, i gledanja vredan.

* Serpico (1973)
= ovo mi se prilično svidelo pre 20ak godina: da se proveri sada! (verovatno će da bude oko 3+)

The Exorcist (1973)
= 5-
imam čudan love-hate relationship s ovim filmom: bio mi je ok ali ništa preterano na prvo gledanje, tamo negde sa mojih 15ak godina; onda sam ga, u svojim militantno antihrišćanskim godinama (18-25) bacio još niže niz listu favorita zbog, kako mi se tada činilo, propagiranja hrišćanstva i njinog boga kao realne sile ('the power of santa claus compels you!'). međutim, kasnije, kad sam malo oladio svoju ideološku ostrašćenost i postao formalista, počeo sam da se divim do imbecilnosti tome koliko je to genijalno režiran film – uz SHINING i još par primera, samcit vrh, udžbenik horor režije! – a osim toga, počelo je da mi se javlja da to, u svojoj originalnoj verziji, koju jedinu i priznajem (onaj remix izbačen 2000-te je golo govno, spiderwalk & all!), uopšte nije tako nedvosmisleno pro-hrišćanski film: odnosno, najzanimljiviji efekti tu proističu iz varničenja zabludelog vernika bletija i nevernika fridkina. u svakom slučaju, I bow down to its greatness. detaljniji osvrt: u FAUSTOVSKOM EKRANU!

Turkish Delight (1973)
= 3
LOVE STORY, al na verhovenov prenadrkano blasfemični seksi ludački način. supstanca je i dalje tanka i bedna i nikakva, al ta energija režije i hauerove performanse retko se viđaju. scena kad mu se đoka zaglavi u rajsferšlusu bila mi je groznija od mnogih horora...

The Spirit of the Beehive (1973)
= 3-
i ovo je precenjeno: predugačko, predosadno, preočigledno metaforičko, prepoetsko... fina atmosfera i upotreba horor ikone za providnu političku parabolu (pa dokle bre više?!), al ne padam ja na te fore.

** Fantastic Planet (1973)
= ova sf animacija mi čuči na disku i čeka svoj trenutak... godinama... gledo sam parčiće, super je to, samo još da se nakanim da odgledam ucelo.

*** Amarcord (1973)
= ne bih lepio ocenu za poslednje gledanje od pre 25 godina, nego lepo da se to overi sada, pa onako, sveže. inače, ja nisam baš neki felinista, i ne treba očekivati da će ovo da mi legne za više od, max. 4- (tim pre što je sad ovo nemoguće gledati bez kuste na pameti)

The Harder They Come (1973)
= opet blex! idi begaj!

Pat Garrett and Billy the Kid (1973)
= moraće da se obnovi – zadnji put sam pokušao da gledam u vreme kad sam izrazito mrzeo vesterne, pre par decenija + kad sam imao skoro patološko gnušanje prema svemu popularnom i masovno voljenom. a bob dilan mi ide na jetra. no, samo zbog mog divljenja prema umpah-pahu, lociraću uncut verziju i žrtvovaću svoja dva sata u pokušaju da mi se dopadne.

недеља, 30. јануар 2011.

ENDHIRAN aka ROBOT (2010)


***
3+

            moram reći da nemam nikakvu sklonost prema indijskom filmu, ali ovaj konkretni morao sam da overim – i nisam se pokajao. štaviše! 
ovo je na samoj ivici 'seal of approvala', a ne dam mu ga samo zato što principijelno ne mogu taj prestižni pečat da stavljam na nešto što je, koliko god bilo zabavno i blesavo, ipak mass-market produkt namenjen najnižem zajedničkom imenitelju – U INDIJI! – te je kao takav i estetski i ideološki suprotan onome što cult of ghoul suštinski predstavlja.
zaplet je predvidiv niz klišea o frankenštajnovskom naučniku koji zapostavlja super-hot cigančicu mladu kako bi pravio robota po svom liku 
– robot postaje superheroj, izbavitelj cure od krda siledžija u vozu i spasilac desetina staraca i dece iz spektakularnog mega-požara 
– ali zajeb br. 1 nastaje kada robotu usadi emocije, pa se ovaj smesta zaljubi u curu, a i ova vrtirepka u njega 
– a zajeb br. 2 nastane kada (da ne otkrivam sve detalje) bivši profesor, zavidan na uspeh svog ex-studenta (kao da je neki rod izvesnoj prof. dr dragani mašović), od čitija (tako se zove robot) napravi super-zlog čitija, a onda nastaje haos, lom i rusvaj teško zamisliv a kamo li opisiv!
ovo je najskuplji indijski film: 40 miliona $ u indiji očito može da kupi MNOGO, jer, ovaj ROBOT, da je sniman u USA da ovako izgleda ne bi bio ispod 200-250 miliona! no, taj podatak, kao i onaj da se radi o najgledanijem filmu u indiji, meni ne znači mnogo.
ali, ono što mi znači jeste da je veći deo tih para otišao expertima koje cenim:
- studio pokojnog i neprežaljenog stena vinstona kreirao je sve robot-efekte (kao što je i pravo, imajući u vidu da je vinston svoju imperiju izgradio na TERMINATORU);
- koreografiju borbi radio je legenda koja skače, juen vu ping;
- muziku radio sve hvaljeniji r.a. rahman (fala deniju bojlu na otkrovenju, bar meni).
što je najvažnije, kao što i ove fotke pokazuju – svaka para se vidi na platnu, i ovo je zaista hiper-super-mega-spektakl, raj za oči i uši, izvanredno režiran i prožet inventivnošću u vizuelnom dizajnu i u koreografiji akcionih scena da je to skoro svuda na nivou američkih standarda (žešće škripe jedino efekti vatre i robo-leta u sceni požara) 
 
u smislu ludačke WTF inventivnosti i momenata za koje ne mo'š verovati dal si budan il ti je neko metnuo drogu u piće dok si gledo novogodišnju grand paradu na pinku koja se produžila u pinkovski akcioni film - ovo je skroz van svake pameti i van svakog poređenja!
pevanje usred filma – indijski standard – ovde čine hiperproducirani mega-kič spotovi (na svakih 20ak minuta) nad čijim spektakularnim šljaštećim sjajem i preteranošću karleuša može samo da plače!
zvezda filma zove se SUPER STAR RAJNI (da, lepo sam reko; ime = SUPER STAR, prezime = RAJNI): izgleda da je to indijski bata živojinović iz najsjajnijih dana, uparen sa džejmsom dinom, džonom vejnom i brusom vilisom; u indiji je njegov kult treći po popularnosti, odma iza višnua i alaha.
 
na pojavu njegovog lika u indijskim bioskopima kreću vatromet, histerija, bacanje gaćica ka platnu i neredi koje moraju suzavac i policija da smiruju. 
naravno, nama, neiniciranima, on može da izgleda samo kao neki smešni dežmekasti duvač iz orkestra feata sejdića koji se maskirao u elvisa, ali u indiji je, kao što mu ime kaže, SUPER STAR!
e, sad, elitisti u meni može da smeta to što, kad robo baca po sobi doktorove comic sidekickove a ovi tresnu o zid, čuje se glasno cvrkutanje tičica;
mom prefinjenom sluhu mogu da smetaju rep, turbo-hindu-folk, mediteraneo-pop, electro-disco-pop i ostale sladunjave pesmice;
feministi u meni može da smeta lik doktor-robove ženske, praznoglave lutkice čija je jedina svrha u filmu da lepo izgleda, lepo igra i peva, da vrišti kad zatreba, i da upada u neprilike iz kojih je vade ostali ljudi i roboti – pre nego što se uda;
anarhisti u meni može da smeta što je (indijska) vojska predstavljena u pretežno pozitivnom svetlu (dobri doca je robota i namenio za indijske oružane snage…);
antiglobalisti u meni može da smeta deprimirajući stepen amerikanizacije indije koji se egzemplira ovim filmom i kroz ejpovanje majkla beja, braće i sestara vahovski & co. i kroz zaista odvratnu pop-muziku implementiranu u indiju...
 
...i kroz sveprožimajući šljašteći materijalizam i likova i same supstance ovog hi-tech filma (a i kroz relikte zlogukih britanskih kolonizatora, čije prazne fraze -na smešnom engleskom- mestimično iskoče usred indijanskog govora);
ali je zato eskapista u meni bio mega-podmiren ovom duplom dozom (preko 2,5 sata) zaista neverovatnog ludila i komendije – što namerne, što nenamerne – ove mame svih preterivanja na svakom zamislivom planu koje ozbiljno zalazi u oblast nadrealizma 
 
npr. u jednoj sceni robo juri komarca koji mu je ujeo dragu, raspravlja se (!) sa rojem komaraca tražeći ovoga, dok ga na kraju ne ubedi da dođe nazad i izvini se curi koju je ujeo / tačnije, ujeLA, pošto samo žene sišu krv, kao što je dobro poznato, ali nećemo sad o tome…
- ili kad, pred kraj, zli robo sebe 'klonira' u više stotina replika, i kad krene invazija zlih džipsi-elvisa!
- a šta tek da kažem o završnih pola sata i neverovatnim egzibicijama tamo kakve niko u holivudu ne bi smeo ni da predloži upravnom odboru i komitetu za odabir generičkih scenarija, a kamo li da to neko odobri i plati grdne pare da se snimi!
ENDHIRAN se, dakle, *mora* videti – dugujete to sebi! – jer je zaista one of a kind. smejao sam se, vrteo glavom, coktao, i vraćao sliku tokom celokupnog trajanja, i nije mi skoro nimalo bilo dosadno sve to vreme (sem u ponekim od ovih kič-spotova, ali čak i oni su zabavni na svom hiperproduciranom treš nivou). 

субота, 29. јануар 2011.

DECEMBARSKI HOROR GORANI

             ostadoh dužan izveštaja za treće veče zaječarskog horor-festa, pošto sam slikopisao samo NAŽIVO-lajv performans. pošto je prošlo puno vremena, reših da samo ukratko prenesem nešto vezano za taj, i još jedan horor susret od pre mesec dana, jer šteta je da se ne obznane fotke sa tih istorijskih dešavanja.

            dakle, 
horor hall of fame, no 1: Goran Skrobonja & Dejan Ognjanović
 
po prvi put zajedno na pozornici, tete-a-tete (ne računam jednu beokonsku masovku, kad je na pozornici pored njega i mene bilo još 5-6 drugih osoba i spodoba, a tema je bila sf a ne horor).
            imajući u vidu da sam bio izmrcvaren stomačnim problemima tog jutra i dana i da do poslednjeg trena nisam bio siguran dal ću tako bled, dehidriran i nikakav biti u stanju da odradim razgovor sa skrobonjom, sve je na kraju prošlo u najboljem redu, a pošto smo pretežno sedeli u polumraku, ni moje bledilo (nadam se) nije bilo mnogo upadljivo.
            bio je to sjajan overview skrobove karijere – ne zato što sam ga ja vodio, nego zato što je to istina – kojim smo pokrili sva 3 njegova glavna aspekta delovanja. pisanje, prevođenje i izdavanje. bilo je zabavno i informativno, dinamično i opušteno, i verujem da je i publika (30ak njih) bila zadovoljna. tokom naše žvake iza nas su išli kinotekini snimci iz perioda kome je paralelno dešavanje skrobovog romana APIS (poznatijeg pod dugačkim, populističkim naslovom ČOVEK KOJI JE UBIO TESLU) – dakle, beograd 1920ih.
            tom prilikom skrob je najavio da sprema da objavi neka dela rika hotale (couldn't care less) i glena hiršberga (nisam čito, al deluje zanimljivo: njegove priče prevodi i priređuje darko tuševljaković).

            horor hall of fame, no 2: Goran Marković & Dejan Ognjanović
            kao što sam ovde već najavio, povodom promocije knjige svojih scenarija u nišu je boravio GM, a to je bila prilika za druženje, ćaskanje, poziranje s knjigom 100 BEST EUROPEAN HORROR FILMS (s mojim textom o DEJA VU unutra) ali i oficijelni intervju sa rediteljem VARIOLE VERE & VEĆ VIĐENOG. taj intervju, u kome je saučestvovao dejan dabić, izlazi u narednom FILAŽU, za oko mesec dana.
            bio je to fin razgovor, tokom koga je isplivao jedan za mene nov, spektakularan podatak koji dosad nisam znao: marković je ranih 1980-ih, sa m. pecom nikolićem (koscenarista VARIOLE i producent T.T. SINDROMA) napisao scenario HOTEL UTOPIA (ili tako nekako) – antiutopijski apokaliptički road-movie SF, nešto što iz njegovih opisa zamišljam kao sirotinjski postkomunistički BLADE RUNNER. bilo bi vrlo zanimljivo doći do tog scenarija.
            takođe je najavio i dva projekta na kojima radi, od kojih jedan (vezan za lika po uzoru na đen. Mladića) zvuči vrlo zanimljivo; a rado bih video i njegov spektakl o golom otoku, iako on –kako GM kaže- nije verovatan da se desi...

петак, 28. јануар 2011.

CONFESSIONS (2010)

 **** 
 4 

            u okviru akcije 'the japanese DID IT, again!' predstavljam ko zna koji po redu dokaz toga po čemu se razlikuju men (japanci) from boys (ostala azijska gologuzija). neka vas ne odbije činjenica da je ovo ušlo u 9 stranih filmova koji se natječu za oskara (tu nagradu rezervisanu za najmediokritetskije i najpopulističkije imbecilnosti). elem, ne znam šta im je bilo te su ove godine u izbor stavili najmanje 2 bizarno netipična naslova – za oskara se bori i grčki beli OČNJAK, ovde već prikazan, a još par u tom top-9 izboru ne zvuči loše. naravno, CONFESSIONS je ispao na kraju, tj. nije ušao u top-5, ali i ovaj visibility koji je stekao svakako će mu koristiti.
            anyway, CONFESSIONS je sve ono što volimo kod japanaca, odvrnuto na 10 (a mestimično i na 11):
            - otuđenje;
            - nihilizam;
            - krvopljus;
            - krvopljus sa decom i omladinom;
            - crni mrak bez upliva ružičastog;
            - nepredvidivost;
            - uzbudljivost;
            - ledenost;
            - nemilosrdnost (prema likovima kao i prema gledaocima);
            - apokaliptična intonacija.
            što se tiče zapleta, u njegovoj srži je motiv osvete, iako je i on zapravo tek okidač nekih drugih tema i dilema – npr. nepremostivi jaz između dece i roditelja, učenika i nastavnika, individue i društva, sociopatije i socijalizacije... što se tiče osvete, CONFESSIONS mu dođe nešto kao japanska varijacija na legendarnu saut park epizodu Scott Tenorman Must Die. a ako iko u univerzumu može da se takmiči sa kartmanom u elaboriranom, patološki posvećenom i minuciozno kalkulisanom sadizmu – onda su to japanci. i osveta koju ćete ovde videti nosi šnjur čak i nad otherwise respektabilnim kartmanovim pokušajem. ipak, tate su tate, i od sadizma su napravili nauku još u vreme samuraja, kad su u saut parku jurcali samo divljač i poneki indijanac.
            o zapletu je dovoljno da znate da se tiče nastavnice čija ćerkica je umrla krivicom dvojice njenih učenika, 13-godišnjih psihopata, i njene osvete za to. ništa više neću reći niti više treba da znate – što čistiji uđete u film, više ćete uživati. naravno, obraćam se stalnim čitaocima ovog bloga, za koje uživanje podrazumeva konzumaciju izrazito mračnih i sumornih materijala sa jakim intelektualnim nabojem, a ne stoki koja preživa fast fud iz sinepleksa – dakle, razumeli smo se. 
            posebno uživanje film nosi mojim kolegama iz prosvete & obrazovanja – onima koji leba zarađuju u učionicama. retko kada je – ako igde! – na filmu uhvaćen taj nivo bespomoćnosti i beznadežnosti profesora u odnosu na potpuno degradiranu i degenerisanu mladež koju živo zabole da bilo šta čuje i nauči, budući da je prezauzeta dopisivanjem i surfovanjem na svojim haj-tek mobilnim telefonima, odnosno gađanjem lopticama, saplitanjem i prozivanjem svojih 'drugara' u učionici. još od masterpisa BATTLE ROYALE nisam video ovu dozu osvežavajućeg (i žalosno realnog) cinizma po pitanju nailazećih generacija omladine, ali i njihove (bes)perspektive u društvu suviše dekadentnom da bi u njemu nešto humano opstalo. čak i u BR moglo se naći, među svom tom teen žgadijom, i poneko okej čeljade: ali ovde, jok. dakle, 5+ za sve scene u učionici na početku filma, i uopšte za način na koji je nastavničina priča (sa flešbekovima itsl) integrisana sa dešavanjima u učionici i izvan nje, na krovu škole, u wc-u itd. zaista maestralna režija & gripping cinema at its best.
            pomislio bi neko da vrhunac ovde dolazi prerano, kao u nekom tupavom korejskom filmu – ali jok: kada, negde u 20. minutu filma, otkrijemo šta je i kakva je nastavničina osveta, stvari tek TADA postaju interesantne, a ono što bi kod sitnije ribe bio glavni gimmick ovde je tek okidač beskrajno zanimljivijeg naknadnog razvoja situacije i twistova nad twistovima koji ovo vode prema spektakularno očaravajućem završetku kojim japanci i ovde, kao i obično, lupaju čvrgu korejcima i ostaloj žgadiji po pitanju toga KAKO SE TO RADI, tj. šta se u umetnosti zove finishing touch!
            budući da ne želim da spojlujem ovaj divan film, neka moja egzaltacija njime bude dovoljna kao preporuka.
            zašto ocena nije još veća? evo par zamerki:
            - u početku mi nije smetalo preterano insistiranje na RADIOHEDU i njegovim tugaljivo-plačljivim klonovima, pošto ta emo muzika korespondira sa svetom izgubljenih i sjebanih junaka ovog filma; ali, što je mnogo – mnogo je: prećeralo se s time, jer maltene ceo celcati film je prožet tim pjesmicama, pa čak i scene sa nastavnicom koja s tom muzikom svakako nema veze, i gde bi klasični filmski skor bolje lego;
            - prećerivanje sa slow-motionom: on je, na mnogo mesta, upotrebljen smisleno i sa svrhom, ali ponegde se reditelj malo i zaneo, i ima malo previše tog slo-mo manirizma. zapravo, ima ga više no u ijednom filmu koga mogu da se setim – da ne preteram, ali možda je najmanje 40% ako ne i 50% CONFESSIONSa u slow-motionu! što je mnogo, mnogo je!
            - iako je zaplet u startu blago preteran i na ivici melodrame, ipak se solidno drži unutar granica jedne sumorno-stilizovane realnosti. prema kraju, međutim, odlazi u neka preterivanja koja, naprosto, nisu baš bila neophodna. mislim, u redu je dok ove male psihopate ubijaju sitnu đecu po komšiluku, ali kad jedan počne da pravi plot da digne celu školu u vazduh tokom priredbe (a ko od nas nije maštao o tome?!) i kad bez probleme uspe da nabavi enormne količine exploziva potrebnog za tako nešto (kako? odakle? ej, dete od 13 godina!) to malkice previše rastegne moju voljnost i sposobnost za suspenzijom neverice. I mean, come on – pa pola filma prođe u cukamotovom BULET BALLETU dok onaj matori konj uspe da ilegalno kupi jedan bedasti PIŠTOLJ – a ovde nekakav balavac neznamkako i bez problema nabavi exploziv za dignuti školu u vazduh. ajde!
            oh, well, ako ništa drugo, delimično opraštam na tome jer je čak i taj exploziv upotrebljen na žestok i memorabilan način (pazi – ovo nije spojler: uopšte nisam kazao da klinja digne školu u vazduh ili išta slično)! reći ću samo da je na kraju CGI upotrebljen vanredno kreativno i vešto u jednoj od scena koje će sigurno obeležiti ovu godinu, šta god još u njoj do kraja pogledao.
            sve u svemu, CONFESSIONS je još jedan sjajan primer mudovitog japanskog filmmejkinga za sladokusce mračnijeg kova – pa, izvolte!

четвртак, 27. јануар 2011.

HOROR u SEVERNOM BUNKERU

             još prošle jeseni najavio sam temat o hororu – tačnije, ceo celcati broj časopisa 'za odbranu i poslednje dane kulture' SEVERNI BUNKER. to je idealno trebalo da izađe oko noći veštica, ali je uredništvo mudro zaključilo da je mnogo prikladniji datum za izlazak horor broja – moj rođendan. poranili su par dana, jer ipak nedeljom poštari ne rade, pa je zato novi broj izašao danas.
            evo gore kako izgleda naslovna strana, a odmah dole je i sadržaj ovog epohalnog must-have broja. ne čekajte dugo, ne gubite vreme, nego nabavljajte ovo kako znate i umete dok još ima!
            inače, glavni i odgovorni krivac za ovaj broj je njegov urednik, srđan v. tešin. hvala mu što je okupio ovakvu ekipu, i što je i mene pozvao u nju.

 
SADRŽAJ:

Uvod - Srđan Srdić (Srbija): Ko se boji straha još?

Umesto uvoda - Srđan V. Tešin (Srbija): Ovakav početak ne može biti bolji

Selvedin Avdić (BiH): Još malo o strahovima

Džon Gauer (Vels): Ljubav s greškom

Holi Hauit (Vels): Strahovi; Voda

Luis Krofts (Engleska): Levom

Rejčel Trezise (Vels): Mali dečak

Šan Melangel David (Vels): Je ne parle pas français

Asja Bakić (BiH/Hrvatska): Nasmijani službenici - opasni službenici

Bojan Babić (Srbija): ŽMURKE

Branko Ćurčić (Srbija): BALADA O POKOJNIKU

Dejan Ognjanović (Srbija): ČEKAJUĆI NOVOG IZBAVITELJA: HRVATSKI HOROR FILMOVI

Dejvid D. Levin (SAD): Strah od širina      

Goran Skrobonja (Srbija): MARTA

Goran Tomić (Srbija): PESMA O PLIŠANOJ SMRTI

Ijan Mekdonald (Engleska/Irska): INTERVJU: Ne ustežite se dok pišete

Ivan Pravdić (Srbija): iz IRACIONALE - strašne i užasne pesme strave i užasa

Majke Vecel (Nemačka): Černobil 

Marko Pogačar (Hrvatska): U smjeru suprotnom smrti: ŠTO JE TO OBOD?; TEHNIKA PJESME

Milan Živković (Srbija): Predvorje straha: gotski roman u engleskoj književnosti

Miloš K. Ilić (Srbija): Fausto

Nemanja Rotar (Srbija): Uplašeni lepotan

Oto Oltvanji (Srbija): KNJIGE KOJE ME PLAŠE: LIČNI IZBOR

Petar Matović (Srbija): Merkantilna hirurgija; BELI ČOVEK

Vladislava Gordić-Petković (Srbija): VEČITI STRAH OD MALOG STRANCA