izabrana dela

izabrana dela

субота, 15. мај 2010.

SYMBOL (2009)



Hitoshi Matsumoto
****
4-
odavno pratim festivalski život i propratne napise o ovom simpa-bizar-zvučećem japanskom filmiću, i intenzivno jurim divx već mesecima unazad. kad se, pre oko 2 meseca, pojavila verzija bez eng. titlova, smesta sam ga pogledao, pošto u njemu nema previše dijaloga – pretežno je to one-man show – a nešto kasnije, kada su (iznenađujuće brzo) iskrsli i eng. titlovi, pogledao sam ga s najvećim zadovoljstvom ponovo, i pored ostalog, utvrdio da to malo dijaloga zaista ne doprinosi značajno ugođaju nečega što je – ČIST film.
možda je kvalifikacija malo preterana i možda nekome zazvuči elitistički, snobovski, fenserski ili već kako; u svakom slučaju, ja pod njom podrazumevam filmove u kojima je bla-bla-truć svedeno na minimum, a eksplozija slika, kolora, zvukova i muzike je glavno težište filma. znači, DON'T TELL ME! SHOW ME!!! neki od extremnijih skorašnjih filmova u tom smislu su, recimo, VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, pa na neki način i ANTICHRIST. laički rečeno, to su filmovi za koje vam titilovi nisu neophodni da biste ih pojmili, ako im se dovoljno otvorite i predate. oni smelo balansiraju na ivici experimentalnog, ili barem nekonvencionalnog storitelinga, čime iritiraju nestrpljive i lenje 'gledaoce' naviknute na konvencionalniji ritam i pričanje priče.
SYMBOL nije toliko izazovan za publiku kao gorepomenuti naslovi: veći je crowdpleaser od njih, jer je brzog ritma, i pun (otkačenog) humora, gegova i zezanja koji možda jesu excentrični i uvrnuti, ali su ipak dovoljno svarljivi čak i za one kojima su VINYAN ili VALHALLA bili 'dosadni'…
srž svojih impresija o ovome sročio sam za POPBOKS, pa bacite pogled na tu kritiku. u njoj sam film opisao kao "stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima."
zapravo, evo tog prikaza i ovde:

Anđeoski penis ispunjava želje

Evo naslova koji vraća nadu u vitalnost svetske filmofilske velesile


Dejan Ognjanović

Ocena: 9 / 10

Originalni naslov: Shinboru
Scenario: Hitoshi Matsumoto, Mitsuyoshi Takasu

Uloge: Hitoshi Matsumoto, David Quintero, Adriana Fricke...
Žanr: fantastika/komedija
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: Japan, 2009.



Japanci su malo posustali sa proizvodnjom provokativno-sumanutih, ludački-lucidnih, bizarno-unikatnih, mračno-duševnih, mudovito-preteranih filmova na kakve nas je u poslednjih par decenija navikao njihov novi talas, predvođen Takashijem Miikeom (Ichi the Killer, Visitor Q, Audition) i Shinyom Tsukamotom (Tetsuo, Tokyo Fist, Nightmare Detective).

Simbol ne spada u transgresivne i žestoke filmove poput gorepomenutih: u njemu nema preteranog nasilja niti hiper-krvoprolića, humor ponegde jeste crn ali ne u morbidnom ključu, a od seksualnosti nema ni traga (osim ako vas ne pale stilizovani heruvimski penisi). A opet, dovoljno je prepričati ga u nekoliko rečenica, pa da spontano uskliknete: "Ha! Tako nešto samo Japanci mogu da smisle!"

Simbol se sastoji iz dva paralelna i naizgled nepovezana narativna toka. Jedan se dešava u Meksiku (!?), gde se dežmekasti rvač u kostimu i sa obaveznom Santos maskom sprema za važan meč. Drugi se zbiva u potpuno beloj prostoriji u kojoj se neimenovani lik u drečavoj pižami neobjašnjivo budi. Glatke zidove prostorije bez ikakvih otvora narušavaju samo "ćevapčići" koji vire iz ravnine. On otkriva da su meki na dodir, i svaki put kada neki od njih pritisne, začuje se visoka uzdah-nota "Oh!" a iz zida ispadne neki nadrealno nebitan i za situaciju beskoristan (?) predmet: četkica za zube, ležaljka, suši (bez soja sosa!), mange (ali bez svih nastavaka!) itd.

Ubrzo on otkriva da su te čudne štrčeće stvari zapravo "pačići" roja anđela, ali nema izbora: mora da ih pritiska ne samo da bi sebi obezbedio sušija (i igara), nego i da bi umakao iz zatočeništva. Veći deo filma sačinjavaju njegovi (tragi)komični pokušaji da dovoljno brzo dospe do privremenog, brzo-zatvarajućeg otvora koji se pritiskom na jedno pače na podu otvara na suprotnom kraju prostorije. Paralelnom montažom pratimo pripreme za rvački meč u Meksiku, i pitamo se: da li će naš Santos pobediti nadmoćnog protivnika? Da li će naš sirotan umaći iz bele sobe, ili mu zločesti "anđeli" spremaju novu klopku izvan nje? I, najzad, kakve veze ove dve priče imaju između sebe?


Simbol se može opisati kao stilizovani, vizuelno spektakularni, produženi skeč iz Smisla života Montija Pajtona u spoju sa parodično-kjubrikovskim metafizičkim momentima, pa sve to presečeno sa modernizovano-bunjuelovskom komedijom apsurda o maskiranim rvačima. Kao i svi odlični filmovi, i ovaj pruža uživanje na više nivoa: režiran je fenomenalno a kompjuterski efekti su spektakularni i savršeno svrsishodni. Glavni glumac (ujedno scenarista/režiser i u Japanu slavni komičar: videti njegov debi Big Man Japan) neodoljiv je u svojim baster-kitonovskim (i tek povremeno eksplozivnim) reakcijama na okrutne šale viših sila kao i u pokušajima da im doaka kroz niz gegova u stilu najboljih domišljatosti Pevca Krelca (Foghorn Leghorn). Simbol se može posmatrati i kao nenametljiva meditacija o slobodnoj volji i o našem mestu u univerzumu, ali i kao duhovita, razdragana parodija na one koji u svemu i svačemu vide neki simbol dubljeg značenja.



dakle, SIMBOL se približava 'čistom filmu' zbo toga što naglasak stavlja na čisto filmske elemente: pokret, dinamiku, 'vajanje u prostoru i vremenu', uz obilatu ispomoć zvučno-muzičkih efekata u jednu sinestezijsku celinu koja se rečima teško može opisati, a još manje njima zameniti. ovo je film koji je nezgodno prepričati – a i to što iskažete rečima tek je bledi, bedni, daleki odjek iskustva koje njegovo gledanje pruža.

baš zbog te svoje 'čistote', njemu ne trebaju ni titlovi, ni pojašnjavanja, ni analize. on, prosto, jeste – jedan novi svet, zaokružen, ubedljiv, živ, koji traje u vremenu tokom gledanja, tj. u koji ste uronjeni tokom 90ak minuta, i u kome možete da uživate kao u paralelnoj stvarnosti srodnoj našoj, znakovitoj, ali drugačijoj. zasnovan na pokretu, gegu, telesnom humoru (i hororu), SIMBOL je pre svega visceralno iskustvo. ako ste dovoljno dokoni (ili skloni pametovanju) možete se baviti i gonetanjem njegove 'simbolike'; a ako ne, možete ga istovremeno doživeti kao lucidnu, vrhuzabavnu parodiju na one koji u svemu i svačemu vide neku simboliku dubljeg značenja.


baš kao VINYAN, BRONSON i VALHALLA RISING, i SYMBOL pre svega pruža uživanje ne svojom 'porukom', 'pričom', 'zapletom', 'preokretima', 'likovima' i ostalim reliktima iz književnosti, nego – lucidnom, doslednom, pametnom i inspirativnom upotrebom filmskog jezika za kreiranje jednog sveta u koji ćete želeti da se stalno vraćate. u to spadaju i zaista fenomenalni kompjuterski efekti koji su savršeno svrsishodni činioci građenja tog sveta, neraskidivi od željenog učinka – znači, nisu dekor i šarena laža za ukras, nego su neophodni delovi ambijenta koji je istovremeno priča i stanje.

PS: ocena nije veća od 4- zato što nisam najzadovoljniji kako su mexička i belosobna priča spojene i kako je mexička okončana, a i zato što mi sam samcit kraj deluje više kao veliki, spektakularni blef, a manje kao promišljeni i smisleni kraj. ok, SIMBOL se morao nekako okončati, i ovaj način koji je odabran je svakako jedan od najmemorabilnijih i najspektakularnijih još od ODISEJE 2001, ali ipak… u tim trenucima on napušta i svog junaka, i gledaoca, i pretvara se u (malkice predugu) paradu videospotizma…