izabrana dela

izabrana dela

уторак, 09. март 2010.

SRPSKI FILM (2010)

****

4+


napomena: ovaj rivju NE sadrži nikakve spojlere i ne otkriva ništa o zapletu što odavno nije poznato


najzad sam pogledao finalnu, završenu i potpunu verziju SRPSKOG FILMA; mogao sam i nešto ranije da vidim taj screener, ali nadao sam se da će biti šanse da ga overim na platnu. kad je postalo jasno da se to neće desiti tako skoro, rešio sam da ga odgledam na monitoru. ipak ne mogu da dopustim da tamo neki amerikanci – još gore: texašani! – pre mene odgledaju ovaj mnogo-iščekivani film.


kao što verovatno znate, SRPSKI FILM ima svoju svetsku premijeru na festivalu SXSW (South By Southwest) koji se održava od 12. do 21. marta u ostinu, texas, a ubrzo zatim, u aprilu, igra na festivalu u briselu (jedan od 3 najprestižnija žanrovska festivala na svetu), da bi sve to krunisao učešćem i na onom najboljem – fantaziji u montrealu (jula meseca). treći najbolji fanta-horor festival na svetu – sitges – takođe je zainteresovan, ali za sada ništa nije finalizovano. ima još vremena do oktobra.


internacionalni život za SRPSKI FILM je osiguran, i već je pobudio više nego žestoko interesovanje (i obožavanje!) među žanrovskim znalcima koji su ga pogledali (uključujući todda browna sa kultnog sajta twitch i mitcha davisa, selektora fantasia festivala). njegova će sudbina biti nešto izvesnija već za 10ak dana, nakon što bude prikazan u ostinu (projekcije su 14. i 15. marta) – kada možemo očekivati prve ejakulacije i ludila u izveštajima sa SXSW, na najprestižnijim horror-weird-filmofilskim sajtovima kao što su twitch, aintitcoolnews i quiet earth.


naravno, sasvim je logično da ovaj film, u ovom trenutku, još nema srpskog distributera, i neizvesno je kada će, kako i gde imati srpsku premijeru.

sve to na stranu, da vidimo kakav je film.


jednom rečju, odličan. a za srpske uslove, slobodno se može (metaforički) reći i da je – naučnofantastičan. jer, zaista je fantastično da nešto ovakvo nastane ovde, bez ikakve pripreme i lokalnih uzora. SRPSKI FILM među ostale srpske filmove praktično pada s neba.


ne treba biti rocket scientist pa shvatiti da ovo NIJE film koji se dodvorava najmanjem zajedničkom imenitelju srpskog puka koji još uvek zalazi u domaće bioskope i 'bioskope', kako to inače čini bukvalno svaki drugi domaći film nastao u skorije vreme i koji prosto ne sme da tera svoju priču bez nekih viceva, gegova, namigivanja gledaocu i svakakvih oblika dodvoravanja. zaista, nebitno koliko 'ozbiljna' bila priča nekog filma – da li je to stradanje u I svetskom ratu, da li je to horor (post)miloševićevske srbije, da li je to NATO bombardovanje, svejedno šta je, tu negde iza ugla mora da se kliberi đuričko ili da se krevelji laza ili da vuk i glogovac pričaju svoje drvene viceve. bez viceva i psovanja i sl. namigivanja srpski film prosto ne ume da ispriča priču. na svu sreću, aca radivojević je ovde zauzdao svoj smisao za humor i na apsolutni minimum sveo šale i pošalice (ima ih manje nego prstiju na ruci nekog nepažljivog metaloglodača). SRPSKI FILM hoće da vas jebe a ne da vas zavodi. umesto namigivanja i čokoladnih bombona, on vam nudi macolu i dildo.


SRPSKI FILM je, dakle, negacija i sistematično gaženje svega što sintagma 'srpski film' u poslednjih 20ak godina, a možda i više, označava.


to je signalizirano već u prvim sekundama, na duhovito-dizajniranom naslovu. naime, nema ovde najavne špice. vidite samo natpis: "CONTRA FILM predstavlja" – i već taj detalj je vredan naglašavanja. nema ovde ministarstva ovog ili onog; gradskog odbora niti sekretarijata; medijskog sponzora niti pink/rts-a; lika niti luka besona. šta to znači? suprotno nagvaždanju nekih idiota po kojekakvim sajtovima i forumima (tj. u njihovim komentarima), SRPSKI FILM nije snimljen od 'naših' para, ni na koji način i ni u kom smislu reči. ovo je možda i prvi pravi 100% nezavisni film u ovoj kinematografiji u najbukvalnijem smislu te reči. ne zaboravimo da je čak i tematski i stilski subverzivni ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE nastao u potpunosti finansiran od para sa konkursa grada beograda. SRPSKI FILM nije dobio nikakve pare ni od koga. zbog toga nije morao da pribegava bilo kakvim kompromisima.


kao i uvek u srbiji, ako nešto hoćeš da uradiš kako valja, to moraš da uradiš sam, ili sa vrlo uskom grupicom najpouzdanijih saradnika. ovo sve ističem zato što sam oduvek poštovao usamljene jahače, maverike, autsajdere, ludake, fanatike. SRPSKI FILM je proizvod takvih. proizvod vere, i ludo odvažnog kockanja na same sebe, bez ikakvih garancija. na sve ili ništa.


otud i naziv firme - CONTRA FILM. ovo je zaista kontraški film, pišanje uz vetar, prkos šaradi koja se ovde inače naziva filmskom produkcijom.


nakon natpisa "CONTRA FILM predstavlja" sledi pomalo neočekivan, skoro komičan natpis: ćirilicom stoji karikaturalna animacija na kojoj piše СРПСКИ ФИЛМ, praćena nekakvom folk muzikom. to potraje 2-3 sekunde, taman da registrujete i da se zabezeknete (WTF???!) a onda preko toga tresne (uz glasan zvučni efekat), praktično ga zgazi – pravi natpis, SRPSKI FILM (BANGGG!!!), dizajniran kao na posteru.


odmah zatim, kreće glasan elektronski skor, i prva scena žestokog seksa, čisto da se smesta iz sale razjure tetke sa sitnom dečicom zalutale u bioskop misleći da se tu daje RANJENI ORAO: THE MOVIE.


već iz prvih 10-ak sekundi filma, jasno vam je da ovo nije ni po čemu tipičan srpski film.


kreće se sa praskom a ne sa prasetom, a u sličnom maniru se i nastavlja. naravno, pošto je ovo film sa likovima i pričom, ne treba očekivati rafalnu paljbu u prvih pola sata. priča se uvodi i razvija sigurnim, odmerenim tempom, dinamično i ekonomično, bez smaranja i razglabanja po starom srpskom običaju (znate ono, kad krenu dijalozi, te 'drugovi, ovako ćemo, te 'drugovi, onako ćemo' i sve tako trla baba lan letnji dan do podne). montažno je film zategnut do pucanja tako da nema nijedne zaludne sekunde protraćene na ponavljanje ili naglašavanje očiglednog. jedina scena koja mi je malkice zaškripala, glumom a i dijalozima, jeste prvi susret (posle dugo vremena) između lajle (katarina žutić) i miloša (srđan todorović) u jednoj letnjoj bašti, a njima se ubrzo pridruži i milošev brat (slobodan beštić). srećom, nadalje nema takvih problema, i gluma u ovom filmu je daleko iznad uobičajenih srpskih standarda.


srđan todorović (a.k.a. žika) površnom gledaocu može (u početku filma) delovati smoren i pasivan – ali to je samo ako ne primeti njegov tihi intenzitet kojim tinja od samog početka, taj pritajeni nemir koji će i da ga odvede na kockanje sa sopstvenim kurcem, a time i dušom. kasnije, kad sranje hitne ventilator, žika se razmaše onako kako ga nikad još nismo videli i ostvaruje jednu od, ako ne i NAJbolju ulogu svoje karijere.


isto to, van svake sumnje, mogu da kažem i za sergeja trufunovića: njegov vukmir je složeni, harizmatični, neuhvatljivi negativac (or is he?) koji preti da 'pojede' žiku u ponekim scenama. istina, žikin lik je malkice underwritten, pati od slične (ali ne tako snažno izražene) boljke kao mihajlo, reditelj iz PORNO BANDE – naime, KO je stvarno taj čovek, šta on hoće, kako i zašto, what makes him tick – ostaje u skicama i naznakama. njegova naklonost tami – svetu pornografije, i to nimalo domaćinske ni pravoslavne; sklonost grubosti u sexu; pa čak i nagoveštena izvesna ambivalentna pedo-sklonost - više se podrazumevaju nego li što se istražuju ili iole objašnjavaju. za razliku od njega, sergej ima unekoliko lakšu ulogu: njegov lik je raspričaniji, glasniji, očigledniji, harizmatičniji – njemu su date najbolje replike, najpametnije i najmemorabilnije tirade, citati koji će se prepričavati.


to je stari problem scenariste ace radivojevića, s kojim saučestvujem jer ga delim: naime, lakoća građenja 'zlikovaca' (koji su zapravo njegovi portparoli i najživlje kreacije), i izvesna mlitavost, neubedljivost, nedorađenost, nedoslednost, (ne)namerna karikiranost kod 'pozitivaca'. istina, u njegovoj skoro-mizantropskoj vizuri, ta podela je uvek maglovita, i prave 'dobrice' zaista ne postoje, svi su tu manje-više pokvareni ili kvaru skloni. pritom, veća je simpatija i emocionalni involvement za likove koji su u tom kvaru dublje, ali su ga svesni, pa ga verbalizuju i intelektualizuju. teško je, recimo, ne simpatisati sa ispitivačem-vrbovateljem (b. lečić) u acinoj SAMOUDICI, kao što je teško ne osetiti neku vrstu slaganja bar sa ponekim stvarima koje sergej-vukmir izgovara ovde.


u SRPSKOM FILMU je to naročito efektno izvedeno. naime, niko ovde nije čist, niko nije nevin – čak ni deca! kao da se implicira da isti mehanizmi, isti 'točkići', pokreću sve njih; tj. da u deci čame uspavani, neprobuđeni, ali već su tu, i čekaju biološke i istorijske uslove da počnu da se okreću... 'vreme uništava sve' (gaspar noe), pa time i doba nevinosti (tm)... znači, svi su ovde prljavi, od glavnog junaka (ex-porno glumca) do njegove ženice (what kind of a woman marries an ex-porn star?), njegovog brata (koji radi za DB, pa samim tim nije čist), njegove ex-partnerke i koleginice lajle (rano je počela, pa je zato tako očuvana; ne smeta joj da puši magareći kurac...), pa čak i njegov sinčić od cirka 7 godinica (koji već oseća 'točkiće' koji mu se okreću oko piše dok gleda ćaletove rane radove, igra se falusoidnim balonima, a u jednom košmaru poprima i demijanovske dimenzije). ovo važi i za sve sporedne likove, snimatelje i aktere art(?)-porno filma koji miloš snima.

ne postoji ovde nikakva simpatična komšinica radojka, niti piljar sima, niti taxista radoman, niti stari drug iz vojske kapetan dragan... nijedan predstavnik bulumente koja inače napučuje srpske filmove, tv serije, romane, priče, magazine, dnevne novine – svi ti mediokriteti, ti srećni ljudi, ordinary people, normalni ljudi, sve te zone zamfirove u potrazi za boljim životom u svoj toj ravnici ili u selu koje gori, svi ti 'urbani' gilipteri koji opisuju takmičenja u ispijanju vinjaka i četničko-partizanska raskršća, sve te babe koje se češljaju dok šurda ispija svoju jutarnju kafu a sekula se priženjuje pravo u žikinu dinastiju pevajući 'ajde da se volimo', sve te kursadžije i njihove audicije i šovinističke farse i grand parade pijanstva i kiča i polomljeno bagrenje generacije iz 70-i-neke na zakletvu titu što su spevale stih...


SRPSKI FILM je nokaut svemu tome – šlajmara puna krvi i žuči pljunuta u lice toj i takvoj srbiji, tom i takvom srpskom filmu. a snaga tog nokauta nije (samo) u šokantnim scenama (kojih ima, iha-ha! ali o tome će tek da se priča, i neću da spojlujem!), u pornografiji, hororu, splateru, šikljanju sperme i krvi... nokaut je, pre svega, po tome što ovo nije nekakva orgija neiživljenih bolesnika snimljena ko zna kako tamo nekom jevtinom kamericom sa grupom drugara iz krajada bi išla direct-to-DVD: najšokantnija stvar za mnoge koji SRPSKI FILM vide biće upravo visok stepen profesionalnosti u egzekuciji. odlična gluma, izvanredna kamera (nemanja jovanov did it again; da li je slučajno da je isti čovek snimio 2 najbolja srpska filma u 21. veku?), savršeno moderan i efektan elektro-industrial skor (od hipiti-hopera, skaj viklera!), ambiciozni i uspeli efekti maske i prostetike mikija lakobrije i njegovih pripomoćnika (ovog puta uslikani i izmontirani kako valja, a ne zamrljani i neprepoznatljivi kao u ZONI ZAMFIROVIH ZOMBIJA), režija koja zna šta hoće i ume to da postigne...


upravo, gledajući ovaj film u njegovoj finalnoj, postprodukcijski upeglanoj verziji, postalo mi je jasno ono što sam jasno osećao i tokom svojih poseta samom snimanju – naime, da su ovo pravili ljudi koji ZNAJU ŠTA RADE! to se možda podrazumeva u nekoj normalnoj zemlji, ali u srpskom filmu svakako ne. za razliku od tipičnog srpskog filma, koji šlajfuje, koji se zaglavljuje u blatu, koji poskakuje, drmusa se, skreće s puta, kliza, naglo koči, bruji i škripi i zuji i klepeće dok te vozi na svoju predvidivu i dosadnu destinaciju do koje putovanje (pa još takvo!) najčešće nije ni vredelo truda, uvek jedno te isto mesto, SRPSKI FILM je kao vožnja u dobrom novom autu sa vozačem koji dovoljno dobro poznaje i vozilo i put da može da se malo zajebava, pa i da vozi zavezanih očiju ako zatreba a da ne klepi nijednu banderu.

jer, džaba ti šokovi i krv i ludila ako imaš ekvivalent jevtinog direct-to-DVD filmića, loše glumce i bedaste dijaloge. najveća subverzija je u tome što je SRPSKI FILM zaista – FILM! bioskopski, snimljen, kadriran, ozvučen, montiran, i sve o propisu, tako da može bez trunke srama, čak s ponosom, da se prikazuje strancima, da vide da fraza 'srpski film' (u žanru) ne mora automatski da znači beslovesno imbecilno polu-amatersko ispodprofesionalno klišetizirano infantilno treš ejpovanje davno prevaziđenih reciklatorskih uzora (a la ZONE OF THE APOCALYPTIC DEAD ZAMFIRS), ili pak 'štap&kanap production pictures' (a la PORNO BANDA – kojoj to nije mnogo smetalo, jer taj stil je u skladu s tematikom), već da ovde, u srbiji – uz mnogo ludila, i skroz izvan sistema – može, pa makar i jedino kao eksces i incident, da nastane i pravi punokrvni bioskopski full-profi wide-screen audiovizuelni fetišizam kakav je SRPSKI FILM.


dakle, filmofilski kvaliteti SRPSKOG FILMA čine ga mnogo težim za ignorisanje ili potcenjivanje, kao, uostalom, i poznati glumci u glavnim ulogama.


pošto prosečan srpski gledalac ide u bioskop samo ako u filmu igra neko njemu poznat (zbog čega je, recimo, PORNO BANDA izvisila u bioskopima sa čak i skeptičnome meni iznenađujuće skromnom posetom), SRPSKI FILM će i na tu publiku moći da računa. ne znam koji su planovi producenata glede srpskih festivala, i potpuno ću ih razumeti ako budu ignorisali većinu njih, ali ću svakako lobirati da film prijave za niški festival, zbog glumaca - jer sergej je ostvario takvu ulogu da to samo žiri sačinjen od retardiranih slepaca može da ne primeti, a vala i žika bi mogao da se s pravom nada nekoj od postojećih, ili barem novoustanovljenih, specijalnih nagrada (a po uzoru na prođu PORNO BANDE na domaćim festivalima prošle godine).


da se ne lažemo: SRPSKI FILM ima koren u autentičnoj emociji, u frustriranosti (ne)životom u srbiji poslednjih decenija, u besu, gnušanju i nemoći zato što te sa svake strane – sa tv-a, iz novina, sa bioskopskog štrokavog platna –zatrpava najgori šljam koji ti govno prodaje kao čokoladu i još te ubeđuje da je to the real thing. ovo je komad crnila neumoljiv i beskompromisan u svom beznađu. u poređenju s njim, PORNO BANDA je bila grupica naivnih idealista, romantičara, hipija, koji stradaju –ali plemenito – zato što su previše dobri za srbiju.


u SRPSKOM FILM nema mesta idealizmu – ima tu rezignacije, smorenosti, očaja, poniženja, frustracije, ima besa, želje za bekstvom, ima proračunatosti, cinizma, skepse, ima mizantropije, pesimizma... ali nema nade.


u očima mnogih ovo će možda biti jedan od minusa filma, ali ne meni. ja mislim da je SRPSKI FILM respektabilan u svojoj doslednoj uronjenosti u crnilo koja ne nudi nikakve lažne nade niti veštačke izlaze: zato je idealna pesma za ovaj film (ujedno i moja omiljena) – PAINT IT BLACK:


I see a red door and I want it painted black

No colors anymore I want them to turn black

I see the girls walk by dressed in their summer clothes

I have to turn my head until my darkness goes

I see a line of cars and they're all painted black

With flowers and my love both never to come back

I see people turn their heads and quickly look away

Like a new born baby it just happens every day

I look inside myself and see my heart is black

I see my red door and must have it painted black

Maybe then I'll fade away and not have to face the facts

It's not easy facin' up when your whole world is black

No more will my green sea go turn a deeper blue

I could not foresee this thing happening to you

If I look hard enough into the settin' sun

My love will laugh with me before the mornin' comes

I see a red door and I want it painted black

No colors anymore I want them to turn black

I see the girls go by dressed in their summer clothes

I have to turn my head until my darkness goes

I wanna see it tainted, tainted black

Black as night, black as coal

I wanna see the sun blotted out from the sky

I wanna see it tainted, tainted, tainted, tainted black

Yeah!


onima koji veruju da umetnost treba da nudi odgovore SRPSKI FILM se neće dopasti. ja, pak, mislim da je posao umetnosti da stvara alternativne svetove kojima će da dovodi u pitanje ovaj naš 'zajednički', referentni, i da je svoju dužnost ispunila onda kada je uspela da stvori autentičan, iskren, proživljen, ubedljiv (ali ne u mimesis smislu, za koji srpski reditelji jedino znaju!), konzistentan, upečatljiv i inspirativan za paralele sa ovom jadnom stvarnošću iz koje ga posmatramo. ne morate voleti niti se slagati s njegovim crnilom, ali ono je iskreno – svakako iskrenije od većine fejk pričica 'o nama, ovde' koje smo gledali (ili, ako imamo ukusa, ignorisali) u prethodnim decenijama.


retko se viđa ovoliko dosledno crn i nihilistički film: čak i u najžešćim hororima taj splater i šok najčešće služe nekoj (uglavnom levičarskoj) agendi, kao kod deda romera, ili bi – kao kod hanekea, npr. – ti šokovi i užasi trebalo da nas 'pomere' iz (pretpostavljene) samodovoljnosti i uljuljkanosti kako bismo shvatili otuđenje i bla bla današnjeg društva... SRPSKI FILM nema takvu agendu. on nema čak ni implicitnu moralnost ili pouku tipa, 'deco, ne radite ovo kod kuće', ili 'previše pornografije je loše za vas' ili 'pogledajte kuda vodi ova otuđenost: zato, volite svog komšiju' ili 'svu ovu pedofiliju i pedere i lezbače i ateizam donese nam kleti zapad: vratimo se krsnoj slavi i prav(oslavn)im vrednostima'! zbog potpunog odsustva tog implicitnog dekice koji negde u zamišljenom produžetku kadra vrti glavom i cokće nad onim što je u kadru, moram vam još reći i to da je SRPSKI FILM retko bolestan film. bolestan, na dobar, katarzičan način – kao već gorepomenuta žučno-krvava šlajmara koja mora da se izbaci iz organizma. ne zato što će organizam tim jednim pljucom da ozdravi – jer neće – nego prosto, zato što se MORA izbaciti, zato što se previše toga nakupilo, and there's more where that came from.


i to je sve što vam za sada mogu reći a da previše ne otkrijem.


pametnome dovoljno, a glupima i previše.



PS: kad sam kod glupih, osvrnuću se na jednu od češćih zamerki od strane IDIOTA kakvi napučuju komentatorske pozicije ispod raznih lokacija na netu gde se pojavi neki text o SRPSKOM FILMU – naime, da je ovo antisrpski film, i da je štetan zato što se tako zove i što će belome svetu da nas prikaže kao naciju bolesnika i subhumanoida.

bulšit.

svakom iole verziranom gledaocu jasno je da je ovo STILIZACIJA a ne direktan prenos života. ta stilizacija je u filmu izvedena promišljeno, precizno i dosledno, i bez trunke pamfletaštva a kamo li mitopoetičkih (samo)zavaravanja. film se služi određenim postupcima preterivanja i prenaglašavanja jer je čitava njegova poetika u stilu larger than life, pa je zato, npr. i žika kao porno glumac hipertrofirani wish-fulfillment svakog pornofila (pa time i role-model svakog srbskog domaćina koji je, dok žena i deca spavaju, pratio avanture roka zifredija i ostalih junaka svojih ekranizovanih fantazija) a ne nekakav sirotinjski akter iz MADE IN SERBIA. uostalom, i u filmu se jasno pokazuje da je miloš svoju alatku umakao isključivo u inostranim produkcijama, a ne u ovoj bedi i čemeru kod slobodana stankovića.


ukratko, ne verujem da SRPSKI FILM može da stvori neku negativniju sliku o nama nego što je stranci već imaju; može samo da je popravi, jer zapravo (pored ostalog) predstavlja njenu grotesknu parodiju, kao u pesmi We are the Serbs by Ništa ali Logopedi i teško da iko normalan može da to shvati bukvalno. uostalom, kvalitet je uvek pozitiva i preporuka. da li je možda neko zbog filma VISITOR Q odlučio da ipak ne putuje u japan, ili zbog NEKROMANTIKA u nemačku? možda i tu precenjenu francusku treba izbegavati, ako je verovati filmovima HAUTE TENSION i MARTYRS!? o italiji da ne govorim – argento i (rani) fulči dovoljno su učinili za njen turizam...


sarkazam na stranu, ovako dobar film kod stranog gledaoca može da izazove samo pozitivne emocije i blagonaklonost prema naciji koja je umela i uspela da stvori tako nešto. (naravno, nije ovo stvorila nacija nego grupica pojedinaca, ali svejedno će od sada u inostranim glavama fraza 'srpski film' da bude povezana sa nečim zanimljivim i vrednim gledanja!)


PPS: možda će nekome da zasmeta izvestan 'lom' u linearnosti naracije koji nastaje negde na pola filma. verujte, to je ingeniozan zahvat. milošu bukvalno pukne film – a onda, kad se prosvesti, od tih parčića mora da skocka slagalicu strave... ovo je sjajan momenat – jer priča o srbiji koja pretenduje na autentičnost mora da bude diskontinuirana, iracionalna, fragmentarna, a nikako ne logična, racionalna, linearna, a-b-v-g-d-đ-e jer, kao što znamo, kad srbin dođe do 'e' on kaže E, DOKURCA! znači, za razliku od srpskih filmova čija se dramaturgija posle nekog vremena rasplinjava ili raspada nenamerno (a i čije se trake tako dobro čuvaju da se deceniju-dve kasnije i same, fizički raspadaju), diskontinuitet u dramaturgiji poznijih delova SRPSKOG FILMA osmišljen je, konceptualizovan i, u retrospektu, jedino moguć. neću dalje o ovome – to je tema za esej, ali tek kada film odradi svoj bioskopski život (if any).



SPS: pre nego što se javi neki šerlok, reći ću i ovde ono što je ionako dobro poznato i dokumentovano: ja sam prijatelj sa acom radivojevićem; čitao sam ovaj scenario mnogo pre nego što je snimljen; u nekoliko navrata sam posetio set filma, kao gost, o čemu sam pisao izveštaj za popboks; upravo ja sam preveo na engleski titlove ovog filma (jedino nisam odjavnu špicu, pa ako vidite 'writters' na njoj, znajte da to nije moje delo); gledao sam radnu verziju ovog filma u prostorijama contra filma pre više meseci, kao i ovaj finalni screener pre neki dan, a moje ime se nalazi u zahvalama na odjavnoj špici, itd. itd.

dakle, imate pravo da sve ovo moje pisanije odbacite kao prijateljsko-rođačko-ortačku kritiku, da vrisnete PLANT! i da sačekate da duda lakić i baba vlaja iznesu svoje objektivne i visokostručne sudove o SRPSKOM FILMU.

podsetiću, ipak, na par momenata iz svoje biografije:

-moj dragi prijatelj ratko radunović napisao je svojevremeno roman MI NISMO BOLESNI koji me je poprilično razočarao, o čemu sam napisao i objavio prilično strogu kritiku (za koju sam čak i dobio jednu nagradu); danas on sarađuje na ovom blogu pod umetničkim imenom Tripp;

-moj (tadašnji) dragi prijatelj dimitrije vojnov napisao je scenario za MI NISMO ANĐELI 3, kojim sam bio zgrožen, što sam smesta napisao na jednom forumu, nakon čega dimitriju više nisam drag;

-sa mladenom đorđevićem imao sam izvesna 'kreativna neslaganja' oko njegovog sinopsisa za ekranizaciju mog romana NAŽIVO, posle čega su pale neke jače reči s obe strane: ja na forumu, on u intervjuu za EMITOR; ipak, kada sam video PORNO BANDU, snaga filma bila je neumoljiva, i naše tadašnje (ne)prijateljstvo s mojim egzaltiranim textovima nije imalo ništa.

znači, možete mi ali i ne morate verovati da sam sve ovo gore napisao zato što stvarno tako mislim a ne zato što sam prijatelj scenariste i plaćenik produkcije.

vreme uništava sve, zaista, ali takođe, vreme otkriva sve, a ja se nadam da nećete predugo čekati da, onako kako doliči, u bioskopu, i sami pogledate SRPSKI FILM i proverite moje impresije.

zbog bliskosti sa produkcijom ja, naravno, neću pisati oficijelne kritike za novine i magazine s kojima inače sarađujem; ali na svom blogu mogu i hoću da iznesem svoj neuvijeni, neskriveno subjektivni sud, a kako će ga neko shvatiti i koliko će mu neko verovati zavisiće, valjda, od poznavanja mog dosadašnjeg rada i mukotrpno građenog integriteta.

toliko, za sada.