петак, 26. фебруар 2010.

REC 2 (2009)



**(*) 
 3-

REC 2 je gluplji ali brži, bezvezniji ali (malo) zabavniji nastavak.

plusevi:

+ bez smaranja: nema uvoda i pola filma protraćenog na novinarsko-vatrogasačke doskočice i trla-baba-lan bla-bla-trućovima; kreće se in medias res, svi smo već odgledali 1. deo, znamo osnovne premise, i sad smesta teramo dalje. film počinje sa grupicom vojničina koja upada u dobro nam poznatu karantin-zgradu, naizgled da pomogne eventualno nezaraženima, a zapravo… sa nešto komplikovanijom agendom.
+ ima više kamera (svaka vojničina na šlemu ima mini-kamericu, a tu su i još neke pridružene kamere – o tom potom) = više perspektiva i dinamike.
 
+ ono što je valjalo po prvi put, valja i sada: frenetični napadi opsednuto-zaraženih (!) i vrtoglava akcija koja u par primera zaista uspeva da postigne retko na filmu dosegnuti ugođaj košmara u kojima vas neko goni i bežite, a na sve strane progonitelji i nema izlaza nigde, koja god vrata da otvoriš iza njih neko, a progonioci bukvalno za petama… brrrr. dakle, uz sve rezerve prema mrdajućim kamerama i frustrirajućim ograničenjima vezanim za tu formu, mora se priznati da balaguero i plaza uspevaju, kao malo ko u hororu danas, da izmuzu maximum iz tog kvazidokumentarizma i da kreiraju neke zaista respektabilne scene vrhunskog korišćenja minimalnog svetla i maximalnog pokreta za 'frustriranje gledaoca' ograničenom posmatračkom perspektivom © by Hrvoje Turković i stravom time proizvedenom. znači, ima ovde nekoliko zaista sjajnih scena za koje je šteta što nisu u nekom overall boljem filmu!
+ demonsko-satanski momenti su ovde naglašeniji i ima više zanimljivih efekata vezanih za njih, a naročito vezano za opsednutu decu (šteta što taj aspekt priče nije dovoljno iskorišćen, konotativno kao i vizuelno)
 
+ manuela velasko (zvezda 1. dela) vraćena je smisleno i s poentom, a ne na silu (iako tako isprva izgleda).
minusi:
- sabplot sa dečurlijom koja upadne u kuću (pa još sa svojom kamericom!) jedan je od najusiljenijih, najneubedljivijih i najnepotrebnijih u recentnoj respektabilnoj žanrovskoj produkciji (žlj produkciju ovde ne računam); znači, to ovde služi samo da se ubije nešto malo vremena u ionako kratkom filmu (80ak minuta) a inače ama baš ničemu pod milim bogom ne služi. što je još gore, ta balavurdija (2 dečka i cura) je neopevano iritantna: ne znaju šta hoće, stalno galame, urlaju, svađaju se, a onda potpuno neubedljivo i nelogično upadnu u zgradu bez ikakvog razloga sem gole radoznalosti (aha. jeste. vidiš gomilu specijalaca, helikopteri nadleću krovove, policija svuda, zgrada prekrivena najlonom – sve su to znaci da nema bolje ideje nego da uvučeš svoju balavu guzicu baš tamo i vidiš naživo šta se dešava! sigurno nije ništa opasno!).
da bar nešto zanimljivo tamo urade. da bar nešto spolja donesu ovima u zgradi. da ih bar iskasape na neki originalan način. da bar njihovo prisustvo donese filmu BILO ŠTA što bez njih ne bi imao. ali ne: oni služe samo za nerviranje, toliko da svaki dobronamerni građanin ne može a da ne poželi da uleti u ekran i išamara te tupadžije koji su prvo urlali da moraju da uđu unutra, a kad su videli gde su došli, smesta krenu da urlaju plačući i cmizdreći kao da su neki bosanskomuslimanski siročići. plačipičke, eto šta su!
ok, razumem ja da bi bez njih film trajao jedva sat vremena, ali fuck, ako su već balaguero i plaza morali da nekako popune vreme i imaju iole normalan running time, pa mogli su, majku mu, da smisle ili pametniji sabplot, ili pametniji način da se ova deca upotrebe!
 
- glavni junaci su vojničine. no ofens, ali živo me zabole za tu vrstu ljudi kao glavne junake. pre svega, neko ko je svoj život posvetio uniformi ne može da računa na moju simpatiju. zatim, ti likovi su i inače, pa tako i ovde, cepanke, a normalnog gledaoca ne zanima sudbina tamo nekih cepanki. najzad, za horor je loše kada umesto nenaoružanih, netreniranih, kilavo-prosečnih everymena i naročito everywomena imaš – te copine u spec. opremi, sa šlemovima, sa mašinkama i kojekakvim modernim oružjima! pa valjda ću lakše da se saživim i više da strahujem za neku ženicu u poluiscepanoj aljinici boje lila dok beži uz ili niz stepenice nego li za tamo neku sirovinu sa mašinkom i šlemom!
- kao da to nije bilo dovoljno, među ove vojničine lenji scenaristi su morali da ubace jednog hiper-uber-ales iritantnog imbecila koji je toliko neprofesionalno nervozan i napaljen i emocijama savladan i histeričan da mi nije jasno kako je uopšte bio primljen u vojsku (običnu) a kamo li kako je takvo leglo histerije i nekontrolisanosti dospelo u elitnu jedinicu profi-specijalaca! bem ti špansku vojsku ako jedan ovakav zagor može da im bude elita! (sreća te ovaj zagine relativno brzo, mada NEDOVOLJNO brzo!)
- i za kraj, najslađa i najkrupnija i najsuštinskija zamerka: ono što je u prošlom filmu, tj. REC1, bilo kao nalepljeno na kraj uz mnogo abre-ubre akcije, pa nismo stigli ni da svarimo i procesuiramo kako treba, a ono već – odjavna špica! ono to je sada u centru pažnje, i tek sada priča nema smisla: govorim, naravno, o demonskoj opsednutosti koja funkcioniše kao virus. odnosno, to je kao neki virus demonizma. or some such nonsense crap. ujedeni i zaraženi zapravo nisu ni zombiji ni bolesnici ne znam kakve epidemije, nego su – demonski posednuti građani, lutke kojima komanduje centralna inteligencija, big-bad-mama na demonozombi, žgoljava bleda madeiros cura.
taj spoj konvencionalnog katoličkog demonizma (sasve popovima, egzorcizmima, molitvama isusu i svim svecima) i modernog epidemic-trilera (sa virusima, uzorcima krvi, epruvetama i mikroskopima) izrazito je neuspeo i bezvezan, čak i u ovako frenetično tempiranom filmu. ne može i jare i pare. odlučite se: Đavo ili virus. Zlo ili bolest. Sveta vodica ili serum. Zdravo Marijo ili Hipokratova zakletva. ne može oba.
inače dobijamo bulšit zaplet u kome ovim vojničinama upalim u zgradu komanduje POP koji traži uzorak KRVI od madeiros curice, valjda da bi pod mikroskopom proučio Đavola i napravio serum za Zlo. 10 x Zdravo Marijo, dvije žlice svete vodice te malo H1N1 vakcine, i eto – Zlo je pobeđeno!
da sumiram: zaplet je još gluplji nego u RECu, simpatičnih likova skoro i da nema (manuela se javlja tek u drugoj polovini), čitavom situacijom vlada usiljenost, proizvoljnost i bezveznost, ali brz tempo i nekoliko solidnih set-pisova čine REC2 ipak gledljivim, solidnim hororčićem za uzdrmavanje ustajalih nerava.