петак, 31. децембар 2010.

NOVA – ŠTA?


svim sledbenicima, pratiocima, saučesnicima, prijateljima, poznanicima, stalnim i povremenim čitaocima, odobrenim i ilegalnim copy-pasterima, želim da im se u narednoj godini putevi ne ukrste ni sa jednim od autora donjih google pretraga putem kojih su ovi došli, ni manje ni više, nego – jadni – baš na ovaj blog.

najveci kurac na svetu

dimenzije normalni penis

knjiga 100 poza u sexu

audio porno price na srpskom

ejakulacija po licu

srbski porno amateri

horor operacije u vozu film

rascvetale tresnje film

kupiti lobanju

dejan i nikola uzicki pornic

hocu da pogledam na internetu porno film

boško drljić gandor

sise dupe vatanje

farme koza u nemackoj

dojke u trudnoci aparat za muzu

fotografija aparata za pravljenje kobasica

strah izazivanja sudbine mislima

"PRIRODA JE ĐAVOLOVA CRKVA"

Dejan Ognjanović Antihrist

gubljenje nevinosti krvarenje video

jebanje na golo na videu

definicija sto je organ

filmovi u kojima se jebe

2012 I TARABIĆI

seljaci u porno filmovima

BOG PAKLA LUCIFER SLIKE

kakao da se kurac podeblja

smrdi joj iz usta

ko su eros i tanatos

nabijao bolno

krug horor radnja devojcica iz bunara

leptirica i vodenica movies

шта је петинг

sta izucava Anglistika na Filozofskom fakultetu u Nisu

zasto siljci na ogradama

porno minorni

predznaci smrti kod karcinoma jetre

nešto o glumcu cicmiloviću

slike glumice Erike iz serije ljubav je vjecna

gey maloletni decaci

dečji kurčići

horor crno beli dugo godina zabranjen 1920

imena sa harvovima

MILUTIN MILOŠEVIĆ BEKNUO

paranormal film istina ili montaža

morali su da je jebu+mama+majka+keva dvojica

se7am glup zavrsetak

poenta hurt lockera

jet set vojnov

jebanje sa tatom

prepricavanje filma titanik

prevod reci eggplante

femail prisoners

sta radi na kompjuteru a ne vidi se

django nedeljkovic

sta se na kraju desilo u filmu shutter island

da li zna neko o ovom filmu paranormal activity

devojka koja je napisal pesmu 2 sata pre nego sto ce umreti

zasto bebe zvacu jezik

koliki je normalni penis

glumci su povracali na snimanju srpskog horor filma

silovana sam

kućni seizmograf

katarina zutic pusi kurac

coult of goul

zapušena wc šolja

mirjana karanovic pokazuje sise

azijske dječje pičke

ruski porno sa katarinom radivojevic

izazivanje ludila crnom magijom

buzdovanom skine glavu sa ramena

zasto penis moze da bude mlitav

Pipanje cultofghoul Nikola Popevic

gey porno mucenje

COULT OF GOUHL

paranormalna vojska srbije

pornici na srbskom pricaju kad se jebu

cijene lavaboa u beogradskim radnjama

kako da pocnem uvod na temu srce u junaka

srdjan todorovic penis

ghoul porn

penis photos from a serbian film

whats the most shocking scene in a serbian film

kako demoni zastrasuju u snu

najruznije tapete

film Vinyan nisam skontao film apsolutno

kratki pornici od 5 min ali dobri downloads

domaci film vanpirski duhovi

nauka o pazljivom gledanju

video sexovi muškaraca i žena

strava, haos,uzas,ludilo

mira banjac porno scene

Никола маловић за скидање

sastav iz srpskog gledao sam film

srdan golubovic polomio nogu sky wikluh

slike mrtvog đinđića

Zasto Hitler nije primljen na Akademiju

kada je meseceva mena dobra za sisanje

Александар Радивојевић Ђаво

slomljena kost svrbi

Dejan Ognjanovic, kako je izgubio posao

priče o duhovima za pismene

kurva objašnjenje

filmovi za gledanje jebanje mladih domaci pomoci

najveci kurac na svetu slike

THE CURT LOCKER FILM

porno seljaci

jedina zana koju sam ikada voleo

KOLIKO GODINA SU IMALI ROMEO I JULIJA

kako samostalno prirediti casopis

ljudi koji skidaju madjije

lucifer i srbi

+grdne pičke

...
sa ovakvim narodom okolo, MNOGO sreće će nam trebati i u narednoj godini...
čuvajte se!

четвртак, 30. децембар 2010.

HISSS (2010)

 

**      2

dženifer linč, dejvidova ćera, morala je da ode čak u indiju da definitivno dokaže kolka je ćurka, i da čak ni linčovi geni ništa ne vrede – bez Y hromozoma.
ovo je njen prvi čist žanrovski film – ništa umetničarenje (HELENA BOXERKA), ništa bizarisanje radi bizarisanja (SURVEILLANCE), nego 100% čist horor treš sa neverovatno karikiranim zlikovcem (kao iz SPORT BILIJA!), njegovim henčmenima, i sa ofucanom legendom o ženi-zmiji koja je, kao u svim ŽLJ-hororčićima, istinita! 
premisa je sledeća: žena-zmija ima nekakav kamen koji daje besmrtnost. da bi se do njega došlo, treba je pronaći, oteti njenog zmijskog ljubavnika, držati ga u apsu, i onda čekati da ova dođe po njega, radi ucene. 
tako i bude: zlikovac (jedan od najgorih belih 'glumaca' ikada viđenih u ulozi amerikanca u nekom neameričkom filmu) otme mušku kobru (nejasno je kako je pogodio koja je muška), a ženka uskoro dođe u grad, ili barem indijski ekvivalent grada (sa otvorenom kanalizacijom posred ulica) u obličju – moram priznati, prelepe – cigančice mlade, koja se povremeno preobražava u džinovsku zmiju, ili nešto između zmije i devojke (ovo zvuči bolje nego što izgleda, verujte; cgi je osrednji a prostetike ima vrlo malo). 
ona ujeda neke nebitne statiste, iz nejasnih razloga odlažući spas voljenog za sam kraj filma, a za to vreme neopisivo ružni buljooki pajkan sa sarmama umesto očiju pokušava da otkrije koj se moj dešava u 'gradu'.
 
zašto je u jednoj žrtvi nađeno iljadu puta više kobrinog otrova nego što ga ima u jednom zmičetu. šta li se dešava? kako je to moguće? ubistvo ili samoubistvo? žena-zmija ili samo običan ubica sa previše zmijskog otrova na lageru? misterija traje celih 90 minuta! 
dakle, neverovatan treš u kome se jedini trag da je ovo radila linčova ćera vidi u savršeno apsurdno imbecilno bezvezno neduhovitoj pajkanovoj tašti koju igra neka groteskno ružna, debela i reklo bi se prirodno retardirana baba... 
sve ostalo je kao obična indijska Š produkcija našminkana sa malkice više para i tehničke kompetencije, a sve protraćeno na Ž materijal. 
osim mestimično golišave cigančice i scene njene prve transformacije i prvog napada (koji čine 90% svih efekata u filmu) sve ostalo je bezvredno. čak ni zmije nisu prave, nego fejk (upozorenje o tome na početku sasvim je izlišno svakome ko ima bar jedno oko u glavi!).
 

среда, 29. децембар 2010.

MONTEVIDEO, BOG TE VIDEO (2010)

**(*)
3-
            pre svega, ja uopšte nisam ciljna grupa za ovaj film, po mnogo osnova.
            kao prvo, ne zanima me fuzbal, ali ama baš ni najmanje.
            kao drugo, ne volim melodrame, a naročito ne ovdašnje.
            kao treće, uglavnom izbegavam žanr 'domaći film', a naročito ako među akterima vidim bjelogrlića.
            kao četvrto, ovo je jedan komercijalno centriran film koji gađa prosečnog srpskog gledaoca – a ta živina nije poznata ni po ukusu ni po suptilnosti.
            ipak, sve to imajući na umu, poštenje mi nalaže da priznam da je ovo jedan sasvim dobar pripadnik svoje branše – good of its kind, što bi reko naš narod – i da se u njegove najveće kvalitete ubraja to što nije ni bruka ni bljuzga kakve smo, all things considered, imali pravo da očekujemo (mislim, mi koji nismo primarna ciljna grupa za ovo; ovima ostalima ima da legne ko budali šamar).
            MONTEVIDEO (1. deo) je jedan sasvim korektan filmić 'za narod', u mnogo čemu iznad tvorevina tipa RANJENI ORAO: THE MOVIE, ili smokijevskih i panonsko-govnarskih patetika, te se, uz određen manji oprez, ipak preporučuje za gledanje i osobama koje, zapravo, nisu idioti.
            priča je pitka, fino napisana, odglumljena i režirana (!), dovoljno zanimljiva da se ne oseti tih 2 sata i 20 minuta trajanja. likovi su prijemčivi, dobro odglumljeni, dinamika je za srpske uslove znatno iznad uobičajenih standarda, i sve to sasvim dovoljno navlači – za jedno gledanje. vidi se da su glumci dobro uvežbali rad sa loptom, i scene njihovih egzibicija deluju uverljivo. posebna pohvala bjeli na vrlo pristojnoj režiji: ko bi očekivao od početnika da ovako pregledno i jasno režira brojne dijaloške scene sa po tucetom aktera u sceni, a da opet bude jasno ko je gde u sobi? i još pohvalnije – da precizno režira scene fuzbalerisanja tako da čak i meni, laiku za tu najnebitniju sporednu stvar na svetu, bude jasna svaka akcija, ko je kome dodao, ko je šta kako uradio i odakle je u šta šutnuo loptu. prepuštam drugima da broje preskočene rampe – ako ih uopšte ima – ja ne primetih ništa dramatično u tom smislu, naprotiv, vrlo sam zadovoljan tehničkim aspektima storitelinga.
            da li ću ovo gledati ponovo? teško.
            da li ću gledati tv seriju? verovatno (ali ne na tv, nego kad/ako napravi .avi varijantu).
            da li ću gledati 2. deo? obavezno!
            u suštini, ovo nije prevashodno niti film o fuzbalu, niti je, strogo gledano, melodrama. scenario je strukturisan kao priča o muškom prijateljstvu gde su žene tek mekgafinke koje (pomalo mehanički) pokreću određenu dinamiku između dvojice glavnih likova, čiji je odnos u centru pažnje. u toj izrazito muškocentričnoj priči deblji kraj izvlači danina jeftić kao kelnerica rosa, jedra devojka 'iz unutrašnjosti', prozaičnijeg izgleda i lika. scenario (ali i kamera) više voli ninu janković u ulozi valerije, snob-buržujke koja voli da šokira buržoaziju (!). 
kroz njih dve se ogleda česta dualnost u dragojevićevim scenarijima – selo vs. grad, seljaci vs. urbani snobovi… što je za svaku pohvalu, nina pokazuje skoro sve svoje draži u jednoj podužoj, pristojno erotičnoj i otkrivajućoj sceni. što se momaka tiče, od grupnog tuširanja, za sada – ništa.
            druga osa na kojoj scenario počiva jeste – duplo 'ružno pače' koje izrasta u labuda. na individualnom planu, to je priča o usponu jednog finog, nevinog momka, tirketa (miloš biković) od nezaposlenog i besperspektivnog siročeta sa čubure koje pika loptu po ulici, do žive legende 'jugoslovenskog' fudbala. na kolektivnom planu, to je priča o jednoj 'reprezentaciji' bez experata, bez para, sirotoj i bez igde ičega, koju ni rođeni kralj ne podržava (zato što su hrvati ispali pičke – suprajz! – i napustili savez dok se centar istog ne vrati u bjeli zaaaagreb mojaaaa… a kralj je, siroma, zabludeo idejom jugoslovenstva, i neće da sponzoriše čisto srpski tim kao nacionalni). i tako jadna i krnja i obeshrvaćena 'reprezentacija' na sveckom prvenstvu u urugvaju 1930. godine izraste u 'labuda' osvojivši TREĆE mesto.
            naravno, priče ovog tipa uvek prijaju – od slivnika do zvezda, od poniženja do trijumfa, iz blata do prestola… a scenario sve to lepo priprema, razvija i (na kraju) naplaćuje, po svim pravilima i propisima holivudskog storitelinga.
            a za srpske gledaoce sa jeftinijim ulaznicama, tu su:
            1) obavezno gudanje violinama kad god se očekuje od gledaoca da zasuzi (inače, muzički skor je u najboljem slučaju osrednji, a uglavnom slab);
            2) najbesramnije, najodvratnije exploatisanje šmirantskog klinčeta za najdirektniju manipulaciju emocijama još od SIROČETA ENI (pritom, to je onaj isti mališan koji uvodi i izvodi GEORGIJA – ok, ukusi su različiti, ali meni je to derište antipatično!) uzgred, ovaj klinja u domaćim filmovima već polako stiče status NARATORA, i to obavezno iz neke nad-istorijske (da ne kažem: božanske) perspektive; to, u 1. delu, nije objašnjeno niti opravdano, i pažljivom gledaocu – tj. meni – smetalo je to što on govori iz napadno današnje vizure (npr. ima u njegovoj žvaki momenat kad kaže da je to bilo u vreme kada su bogataši dolazili na stadione da gledaju sirotinju kako šutira loptu, umesto –kao danas- da sirotinja dolazi da gleda bogataše kako to rade; to je, kako saznadoh, autentična tirketova izjava - ali on je to kazao nekoliko decenija nakon događaja koje nam klinja ovde opisuje.);
            3) potpuno šićardžijska upotreba psovki za razgaljivanje srpske stoke. na drugoj premijeri u nišu (ne pitajte! prva premijera bila je 21.12. u neuslovnoj sportskoj (!) hali ČAIR, kojom prilikom je ispao grdan haos i ludilo… al neću sad o tome; ja sam ovo gledo na drugoj premijeri (sic!), 28.12., na spec. platnu i sa spec. novom tehnikom u KLUBU VOJSKE NEPOSTOJEĆE) pokazala se, po ko zna koji put, večita istina: nijedna fora i nijedan fazon ne pali kod srbina kao – psovka. što da se neko zlopati sa neznamkakvim igrama reči, suptilnostima, aluzijama, što da se ljudi muče sa tim 'humorom' kad je dovoljno da neko dođe i otera nekog u pizdu materinu pa da srbin počne da se valja po nečistom podu kao da je čuo jebemligakakav vic?!
            - hint: od sada sergeja trifunovića angažovati za SVAKI srpski film, nevezano za žanr, da se povremeno javi i pičakara koga stigne. uspeh je garantovan! a i njemu to lepo i prirodno ide. šteta što su tvorci SRPSKOG FILMA bili tolike naivčine da ne upotrebe taj potencijal svoje zvezde. kao, izigravaju neke umetnike, nije nego! prave subverziju! društvenu kritiku! idi, begaj! da su samo malo nafilovali replike, recimo: "to je film, miloše, pizda li ti materina!" ili "newborn porn, steram ti ga majke!" ili "to je prava srpska porodica, jebalo si je mater" i sve u tom stilu, SRPSKI FILM bi, umesto jedva 4000 gledalaca, u srbiji imao barem 40.000…
            4) čitav niz stereotipova za gudanje po srčanim žicama publike: zabrinuta samohrana majka strepi za sina! dirljivi flešbekovi siročeta na saznanje o očevoj pogibiji u I sv. ratu! komšije-neistomišljenici vatreno navijaju slušajući prenos na radiju! radio-reporteri-neistomišljenici vatreno navijaju svako za svoje favorite tokom prenosa! katastofalno loš početak utakmice koji se dramatično preokrene u drugom poluvremenu - iz debakla u spektakl! i sve te fore i fazoni koji su palili i koji pale još iz doba nemog filma. (da budem iskren: ponešto od ovoga zaista funkcioniše, i priznaću da su i moje suzne žlezde proradile u dva navrata; takođe, nasmejao sam se na 5-6 mesta – nijedno od toga nije bilo na psovkama.)
            5) a koga ne trone ništa od ovoga, ček da vidimo dal neće srce da zaigra na jednu spektakularno tempiranu upotrebu himne BOŽE PRAVDE! ajd, junače, ne zaplači, kad nam režija prikazuje krupne planove razridanih faca dok pevaju himnu u trijumfu, uključujući, naravno, naročito ono derle koje nam pripoveda ceo film a čije suze bi trebalo da rastaču i granit!
            inače, MONTEVIDEO treba posmatrati u kontexu trenda koji postaje sve dominantniji u srpskoj kulturi, a koji sam negde već krstio kao "LIGA SRPSKIH DŽENTLMENA". koren ovog trenda leži u okretanju (slavnoj) prošlosti u kulturi koja budućnosti nema. narod u izumiranju, država u propasti i (pod)svest o tome da ovde ništa dobro niti vredno NEMA BUDUĆNOSTI u pozadini su sve popularnijeg okretanja navodno sjajnoj, a svakako od ovoga danas daleko sjajnijoj prošlosti, i njenog dodatnog zašećerivanja i ukrašavanja i idealizovanja. što reko direktor ovog projekta: "U pitanju je jedan zaista neuobičajen pokušaj da se publici prikaže epoha tridesetih godina prošlog veka kada je Srbija zaista bila gospodska zemlja." to je ipak mnogo lepše reko pesnik: "tad smo bili kao novi, a sada smo farsa" odnosno "tad smo bili violine, a sada smo trube." e, a kad smo već trube, daj barem da gudimo u violine kakve smo nekada, kao, bili.
            otud vraćanje -i besprizorno spektakularna vaskrsnuta popularnost- mir-jam i njenih ORLOVA (iz tog "gospodskog vremena"). i zato su kripto-fašisti poput dimitrija vojnova hvalili i taj treš, btw.
otud spektakularna popularnost KONSTANTINOVOG RASKRŠĆA, u kome se takođe veliča ta "gospodska" srbija, koja bi bila zlatna da samo nisu došli ti sirovi, nepismeni i nekulturni komunisti; eh, da nam ostadoše oni časni i kulturni četnički vampiri ("gospoda!") – pa čak, faute de mieux, i one švabe (kulturan svet, ipak!), gde bi nam bio kraj? (o ovome videti izvanredan text rastislava dinića!)
otud odlična prođa ČOVEKA KOJI JE UBIO TESLU, koji nam nudi alternativnu istoriju, u kojoj to gospodsko vreme ne da nije izumrlo, nego je u njemu srbija supersila (tesli fala!) a amerikanci su neke šušumige za lupanje čvrga.
otud još grdni neki projekti u nastajanju koji srpsko 'zlatno doba' traže u bližoj ili daljoj prošlosti, iz prostog razloga što ga, ni uz sve napore mašte ili volje, ne mogu videti u sadašnjosti ili iole zamislivoj, doglednoj budućnosti. istorijske bajke umesto naučne fantastike.
            refleks, dakle. predvidiv, i sasvim razumljiv odgovor (makar i nesvestan – baš utoliko više rečit!) na smutna vremena u kojima životarimo. eskapizam kao jedina opcija u vreme kada je svaki utopizam zatrpan duboko u smradne i blatne jame da na njega niko više nikada i ne pomisli…
            da zaključim: MONTEVIDEO je jedan sasvim pristojan komad konfekcijskog eskapizma. umesto šamara za buđenje od strane npr. PORNO BANDE i SRPSKOG FILMA, koji bi da nas uznemiravaju nekim neprijatnim porukama, bjelogrlić i SPS prinova dragojević (!) nam nude BOLJE JUČE - jer bolje sutra niko, ali ama baš niko ne sme ni da pomene, a kamo li da na njega pomisli bez jačeg udela gorke ironije i mazohističkog sarkazma. dok srbija-titanik tone, orkestar nam svira šlagere iz nekih gospodskih vremena.
            "svi vi što sanjate o sreći…" – ponovo radi bioskop. a dokle će – ne znamo!

уторак, 28. децембар 2010.

FILAŽ br. 3-4 u prodaji!


            Dvobroj FILAŽA, na 170 strana (neke od njih masne!), već je u prodaji u beogradskim knjižarama BEOPOLIS, TARDIS i ALEKSANDAR BELIĆ. U Novom Sadu prodaje se u knjižari MOST. U Nišu – kod nekih kolportera, a najsigurnije: u video Klubu MB (TC Kalča).
            To je sada prava knjižurina od oko pola kile žive vage, a evo šta ovom broju daje težinu (pošto časopis izlazi na ćirilici, takav je i sadržaj):

ФИЛАЖ БР. 3-4

САДРЖАЈ

зумирање


ПИОНИРИ СРПСКОГ ФИЛМА (3)
Александар–Саша Ердељановић

ПОВОДОМ КЊИГЕ ЖИЛА ДЕЛЕЗА СЛИКА – ВРЕМЕ
ОД СЛИКЕ-ПОКРЕТА КА СЛИЦИ-ВРЕМЕНУ
Иван Велисављевић

ЛИЧНО СЕЋАЊЕ НА БЕКИМА ФЕХМИУА:
ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ДРЖАО ДО БЕСЕ
Слободан Аранђеловић

IN MEMORIAM − ТОМ ГОТОВАЦ:
ЧОВЕК ЗА СВА ВРЕМЕНА
Бранислав Милтојевић

ФИЛМ У НОВОМ САДУ И ВОЈВОДИНИ:
ФИЛМСКА ПРОДУКЦИЈА
Ђорђе Каћански


фар

63. ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ У КАНУ:
КРАЈ ЕПОХЕ ИЛИ НОВИ ПОЧЕТАК?
Динко Туцаковић

16. ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ У САРАЈЕВУ:
БАЛКАНСКИ ФИЛМСКИ ВАШАР
Ратко Орозовић

17. ФЕСТИВАЛ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ 2010:
ИСТОЧНОЕВРОПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ
Владан Петковић

57. ФЕСТИВАЛ ИГРАНОГ ФИЛМА У ПУЛИ:
THE SHOW MUST GO ON
Даниел Рафаелић

3. ФЕСТИВАЛ СУБВЕРЗИВНОГ ФИЛМА У ЗАГРЕБУ:
ЈУГОСЛАВЕНСКИ ФИЛМСКИ СЛУЧАЈ
Вељко Круљчић

3. СИНЕМА СИТИ:
ГДЕ ЈЕ ЕГЗИТ?
Милан Д. Шпичек

2. LIFE:
ЛЕСКВАЧКА МУЋКАЛИЦА
Милан Д. Шпичек

БЕЛДОКС 2010:
ЧЕТИРИ ПУТА БОГ ПОМАЖЕ
Душан Вукић

ПРВА ТРИ ИЗДАЊА ШПАНСКОГ МЕТРА:
КАКО СТЕЋИ ПОНИЗНОСТ И ОСТВАРИТИ СРЕЋУ
Слободан Аранђеловић


крупни план

ГОРАН ПАСКАЉЕВИЋ:
ИЗ БЕОГРАДА ЗА ЛОНДОН ПРЕКО НИША
Дејан Дабић

КАРПО АЋИМОВИЋ ГОДИНА:
ЦРНОТАЛАСНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Милан Никодијевић, Дејан Дабић


темат о филмским сусретима: аплауз који траје

45 ГОДИНА ФИЛМСКИХ СУСРЕТА:
ВАТРОМЕТ НАД ТВРЂАВОМ
Бранислав Милтојевић

ПРЕГЛЕД ГЛАВНИХ НАГРАДА НА ФИЛМСКИМ СУСРЕТИМА 1966–2009.
Дејан Дабић

ОКРУГЛИ СТО НА 44. ФИЛМСКИМ СУСРЕТИМА:
ГЛУМАЦ У ФИЛМСКИМ КОПРОДУКЦИЈАМА
Модератор и приређивач: Раденко Ранковић

ЕВРОПСКА ПРИЧА ГЛУМАЦА ИЗ СРБИЈЕ
Саша Радојевић

ракурси

ПОЧЕТАК
(Inception)
Милош Цветковић

ШРЕК, СРЕЋАН ЗАУВЕК
(Shrek Forever After)
Дејан Вучетић

IRON MAN 2
Срђан Савић

ФАЈТЕР
(Kick-Ass)
Кристина Ђуковић

ПЛАЋЕНИЦИ
(The Expendables)
Никола Попевић

УНДИНА
(Ondine)
Бојан Баћа

КУШАЊЕ СВЕТОГ ТОНИЈА
(Püha Tõnu kiusamine)
Дејан Огњановић

МИСИЈА: ЛОНДОН
(Мисия: Лондон)
Владан Петковић

кинопис

ЧАПЛИН – ЕСТЕТИКА ВИЗУЕЛНЕ КОМИКЕ
(НКЦ, ФОТО ФУТУРА)
Рита Флајс

СВЕДОЧЕЊА О РАТКУ ЂУРОВИЋУ
(ФЦС, ЦРНОГОРСКА КИНОТЕКА)
Иван Велисављевић

            pojedini moji puzavi protivnici prvom broju FILAŽA zamerali su preterano prisustvo mojih textova. zato su se vrlo opširno osvrnuli na prvi broj.
u drugom je mene bilo daleko manje, pa su njega – prećutali. kao što možete videti, u ovom dvobroju od ognjanovića ima samo jedan filmski prikaz, i to je sve. zato, verovatno, ni o ovom broju neće imati šta da kažu. ipak, ako mene nema kroz textove, moj pečat je i u ovom broju prisutan kroz angažman mlađih i najvitalnijih saradnika koje sam u FILAŽ pozvao, i čiji radovi, mnijem, ovom časopisu daju posebnu težinu (Đuković, Popević, Velisavljević, Petković, Baća, Cvetković...).
            ipak, da ne ispadne da su me u ilegalu naterale zlobne sline tih gmizavaca, najavljujem da će naredni broj (u pripremi, premijera se očekuje na FEST-u) biti poprilično ognjanović-heavy!
            inače, korice za prva dva broja osmislio i odabrao – ognjanović. koricu za dvobroj - osmislili i odabrali: s. savić i d. dabić.
            glodur s. savić napisao je i sledeći uvodnik:

UVODNIK
NA DOBROM PUTU


Ima onih koji su pre samo nekoliko meseci bili spremni da se opklade da će se FILAŽ provesti kao krhka grana pod naletima silne košave, ali naš se časopis pokazao žilavijim no što se u prvi mah moglo činiti. Zahvaljujući, između ostaloga, saradnicima i prijateljima koji su nam pružili preko potrebnu podršku i svojim tekstovima u znatnoj meri doprineli afirmaciji FILAŽA u zemlji i regionu, uspeli smo da savladamo sve ozbiljnije prepreke koje su nam se dosad našle na putu i da pritom steknemo dragocena iskustva koja će nam u budućem angažovanju povodom časopisa biti od nemerljivog značaja. Pogotovu će nam ta iskustva dobro doći kada se ima u vidu da i nas, kao i mnoge druge, nepredvidiva zver finansijske krize vreba iza svakog ugla.
  Pred vama je, evo, treći broj filmskog časopisa FILAŽ. A u njemu ponovo jedna novina – poseban temat posvećen Festivalu glumačkih ostvarenja domaćeg igranog filma u Nišu, popularnim Filmskim susretima, koji su, kao najstariji ovdašnji festival posvećen prevashodno dugometražnom igranom filmu, ove godine proslavili 45 godina svoga postojanja. Temata nalik ovome biće, svakako, i u narednim brojevima, a mi ćemo se uvek truditi da u fokusu budu najpre one kinematografske teme koje na poseban način zaokupljaju pažnju kako filmološko-filmofilske, tako i čitave ostale javnosti.  
  U okviru standardne rubrike Zumiranje prigodnim tekstovima odajemo počast nedavno preminulim filmskim velikanima Bekimu Fehmiuu i Tomu Gotovcu, osvrćemo se na osnovne postavke Delezovog promišljanja sedme umetnosti, nastavljamo sa skeniranjem novosadskih (i vojvođanskih uopšte) filmskih prilika i neprilika i donosimo treći, završni deo velike sage o pionirima srpskog filma. Posredstvom Fara vodimo vas u Kan, Sarajevo, Pulu i „subverzivni“ Zagreb, ne zaobilazeći pritom Palić, ali vam skrećemo pažnju i na minula festivalska dešavanja u Beogradu, Novom Sadu i Leskovcu.  Gosti Krupnog plana ovaj put su filmski stvaraoci bez kojih se istorija jugoslovenskog i srpskog filma naprosto ne može zamisliti – Goran Paskaljević i Karpo Aćimović Godina, dok nas Kinopis, ukazujući nam na neka od značajnijih novih izdanja u oblasti filmološke literature, zapravo podseća na dvojicu višestruko nadarenih sineasta, od kojih je jedan zaslužan za razvoj i uspon nekadašnje jugoslovenske kinematografije a drugi je apsolutno nezaobilazna odrednica u svakoj bogovetnoj povesti pokretnih slika. Napokon, tu su i nezaobilazni Rakursi, rubrika koja uvek donosi raznovrsna iznenađenja – u ovom slučaju to su, među ostalima, zanimljivi kritički osvrti na jedan bugarski i jedan estonski film, da pomenemo samo one usmerene na neka od redovno najzapostavljenijih kinematografskih područja u Evropi.
Regionalna afirmacija časopisa omogućila nam je da ozbiljno proširimo krug naših saradnika dalje na zapad, pa ćete tako u ovom FILAŽU naići i na imena Ratka Orozovića i Lejle Panjete (Sarajevo), odnosno Veljka Krulčića, Daniela Rafaelića ili Rajka Grlića (Zagreb). Go West, young man, go West!
S druge strane, pretrpeli smo i jedan istinski težak udarac – ostali smo bez jednog od naših najvernijih saradnika i najiskrenijih prijatelja, bez istrajnog pratioca svih ovdašnjih festivalskih dešavanja i dugogodišnjeg filmskog novinara Dušana Vukića koji je nedavno preminuo, ne dočekavši tako da vidi i prelista treći broj svog omiljenog filmskog časopisa... Stoga ovaj broj posvećujemo najpre njemu, čoveku koji je iskreno voleo festivale i istinski živeo za bioskop i filmsku umetnost...
A na svima vama ostalima, koji nas redovno čitate i imate priliku da kritički ocenjujete naše uređivačke postupke, jeste da procenite jesmo li na dobrom putu... Stoga FILAŽ u ruke!

понедељак, 27. децембар 2010.

IZNUTRA - Goran Segedinac


Evo jedne vrlo solidne zbirke priča kojoj sam, u pojedinim trenucima, bio na ivici da zakačim Ghoul's Seal of Approval. To, na kraju, ipak ne činim, kako bih zadržao exkluzivitet i prestižnost te retke značke za najodabranije (a malo niže kazaću i zašto), ali unapred pontifikujem da ovde ima sasvim ozbiljnih potencijala da mladi autor već sledećim svojim zlodelom dobije (makar) i to priznanje.
Zbirka Iznutra sadrži jedanaest kratkih proznih dela od kojih su ranije štampane dve priče: "Sanjar" (Gradske priče 3 – Fantastika, i časopis Europa na rumunskom jeziku) i "Ciklus" (fanzin Emitor), dok je pričom "Nedonošče", Goran Segedinac osvojio prvu nagradu na prošlogodišnjem literarnom konkursu sajta Eniaroyah (ne smem da zamislim kako su izgledale te među kojima je ova bila najmanje loša...)
Iznutra pretežno čine priče iz domena horor žanra i u manjem obimu naučne fantastike. Pored svake sam stavio neku moju okvirnu ocenu,  od 1 do 5, koju ne treba uzimati preozbiljno – tu je samo radi elementarnog orijentira. Listu priča koje se nalaze među koricama ove knjige čine sledeći naslovi:

1. Dug ***
= Čovek ode sam, bez žene (!), na svadbu davnašnjeg poznanika, u selo poznato po lošim ljudima. Slavlje će pokvariti niz natprirodnih pojava koje imaju veze sa jednom prevarom s kojom naš glavni junak nema nikakve veze...

2. Povratak **(*)
= U zombi svetu čovek odlazi u zabarikadiranu crkvu da traži svoju ženu. Besramno predvidiv kraj maznut iz PET SEMATARY (tj. ZEDERA, tj. RE-ANIMATORA). Moto je neironizovan citat iz pesme Panonskog Govnara (!).

3. Ciklus ***(*)
= U nekom budućem svetu crkvenjačkog totalitarizma bojažljivi otac pokušava da pronikne u košmare svog sina, kome se javljaju nekakvi Kucači (Tommyknockers?)... Solidan twist, ne previše ubedljiv (kad se razmisli), ali simpatičan. Odlično opisana atmosfera totalitarne strave, vrlo srbomoguća.

4. Sanjar *(*)
= Dete-bog sanja svetove, al nesavršene... Solidna vinjeta, ne previše originalna; plus, predividiva je, ali okej.

5. Link ***(*)
= Odlično režiran kolaž vinjeta koje se spajaju u zajedničku priču, o dešavanjima u nekoliko stanova jedne stambene zgrade koja postepeno poprimaju hororične posledice zahvaljujući sistemu unutr. kontrole, tj. video nadzoru koji snima i dešavanja unutar stanova, što omogući jednom entitetu da se malo poigra sa svim tim ekranima (i sa psihama njihovih 'gledalaca'). Savršen materijal za jedan solidan kratki horor filmić, do pola sata.

6. Major ****
= Baš dobra priča ratnog natprirodnog horora (moja omiljena sorta, i meni verovatno najdraža priča u zbirci) – neki naši vojnici zaglave u pustom selu gde im čorbu zaprži jedna BABA. Ali kakva! Ima tu nekih mađija i originalnih spooky ludila, i jedino twist kraj nije baš na nivou prethodećeg mu.

7. Nedonošče *(*)
= Blaženo kratka minijatura bez meni vidljive poente.

8. Kolo **(*)
= Dvojica 'frajera' u nekoj provincijskoj kafani sebi zbare ni manje ni više nego – vile. Blagoslov ili prokletstvo? Šta mislite? Ako je gore inspiracija bio P. Govnar, ovde su kao okidač možda poslužili stihovi Blek pantersa: "JA BARABA, A TI VILA, / SVE BIH DAO KAD BI MOJA BILA..."

9. Iz neba ***
= Nekakvi alieni deluju kroz snove na grupu dečurlije u nekom malom mestu kako bi proizveli efekat DECE KUKURUZA. Ispričano iz ugla dece. Vrlo dobro.

10. Trougao **(*)
= Dvojicu obijača jedne vikendice, u podrumu zabarikadirane, spopada vukodlak. Vrlo dobro sve do twista koji deluje usiljeno i besmisleno.

11. Iznutra ***
= Opklada o noći koju treba provesti u stanu na Grbavici (ono, u Sarajevu) koji je navodno uklet (nakon pomora familije koja je u njemu živela). Sve to dovodi do crvljivog, skoro apokaliptičkog, trapavo-lavkraftovskog kraja.

            Najveći kvaliteti ove zbirke su:
            1) Kratkoća, jasnoća, odsustvo smaranja. Elem, kako starim, sve sam mrzovoljniji na prazna naklapanja i bla-bla-trućanja, kao i na nepotrebne egzibicije s jezikom. Toga ovde nema nimalo. Stil je jednostavan, jezgrovit, ali završava posao.
            2) Velika životnost i ubedljivost. Dobri likovi, uverljivi dijalozi, situacije i reakcije prikladni živim ljudima, a ne nekim papirnim, kartonskim lutkama i fikcijama. U najboljim slučajevima čak i ono što, prepričano, zvuči kao otrcani kliše (a ima toga), na delu sasvim fino pije vodu. Ovo je savršen bekgraund za pojavu fantastičnog i hororičnog – jer se te stvari dešavaju nekim uverljivim stvorovima.
            Najveći nedostatak je – paradoxalno – sam žanr. Baratanje žanrom je često trapavo, klimavo i sa srednjim ili zatupljenim učinkom. Donekle osvežava što se većina fanta-zbivanja ovde ne povinuje poznatim (pa time i predvidivim) zakonima; ali odnekle tolika proizvoljnost počinje da nervira, jer se čini da izvire iz anything goes pristupa, a ne svesne, dosledne i promišljene hermetičnosti.
            Npr. u priči "Dug" naš protagonista je krajnje proizvoljno upetljan u vraćanje jednog duga s kojim nema ama baš ništa, i nejasno je zašto se i njemu ukazuje mrtva ćerka.
            U "Povratku" sam već apostrofirao taj žanrovski odavno otrcano predvidiv kraj – zaista ne vidim poentu u još jednoj priči o čoveku koji je baš zapeo da zagrli svoju mrtvu dragu, smradu i truleži i svemu ostalome uprkos. Odnosno, ako se tu radi o nekoj vrsti svesnog samoubistva, onda bi se njegov tok svesti, emocije, čitav ugođaj morali drugačije prikazati; akcioni, maltene RESIDENT EVIL početak, nema tu šta da traži.
            U "Linku" je priča skoro savršena dok god je fragmentarna, i dok vidimo samo izolovana dešavanja u stanoviam zgrade; ali kad se, niotkuda, ubaci sveznajuća perspektiva – pa još na prilično banalan, prozaičan način, otkrije zaleđinu zbivanja – to ubija učinak.
            U naslovnoj priči je uvod, sa opkladom, i dolaskom do ukletog stana, odličan; ali završetak predstavlja školski primer površne, nedomišljene i u svakom (stilskom, idejnom...) smislu trapave primene lavkraftovske kosmičke perspektive. Pisac se, radi terapije, upućuje u neku banju na mesec dana pomnog čitanja NEKRONOMIKONA (i svih pratećih materijala).
            Da zaključim: Segedinac (r. 1984) je ove priče pisao kada je imao 23-25 godine. Zbog njegove mladosti nešto sam nežniji u kritikama i spremniji da ovo pohvalim. Odmah ću reći da on, za sada, ne pokazuje tu slojevitost psiholoških i životnih uvida koje ima, npr. njegov vršnjak, Marko Pišev, niti ima toliko istančan smisao za jezik, atmosferu itd kao on. Ali zato Goran S. ima redak osećaj za ŽIVOT – za likove, dijaloge svakodnevnice, a to nedostaje mnogim, mnogo profilisanijim piscima (neki bi rekli, i meni). On uspeva da uđe među te mediokritete, taj polusvet, te budale, i da ih opiše dovoljno živo, i ubedljivo, a opet ne previše iritirajuće, da nas uvuče u to što im se potom desi. Nedostaje mu promišljenost u pogledu idejnih potencijala žanra, ali i formalna veština da dramski spretnije (i smislenije) uobliči i prikaže završetke tih svojih priča. To su stvari koje se mogu steći; a sa njima, na bazi koju već ima, mogao bi da dostigne i mnogo više.


Inače, autor je na svom skromnom blogu najavio da ima određeni broj primeraka da PODELI (besplatno!) zainteresovanima, pa detalje o tome pogledajte OVDE te poitajte i samo recite: 'Ghoul me poslao!'