субота, 14. новембар 2009.

Slobodan Šijan INTERVJU


OZBILJNO ZEZANJE

Ovaj intervju vodio sam sa Slobodanom Šijanom leta 2007. u Sloveniji, tokom Grossmann Festivala filma i vina u Ljutomeru.
Tom prilikom je Slobodanu Šijanu dodeljena nagrada za životno delo, 'Stari mačor' ('Hudi maček'), a mini retrospektiva je pokazala da su filmovi KO TO TAMO PEVA i MARATONCI TRČE POČASNI KRUG čak i u Sloveniji kultni naslovi. Brojni gledaoci putovali su iz obližnjih gradova da bi iskoristili retku priliku i podsetili se dragih filmova, ili po prvi put pogledali naslove o kojima su od starijih toliko slušali. Budući da je Grossmann pretežno posvećen žanrovskom i horor filmu, a da je proleća 2007. izašla knjiga U BRDIMA HORORI: SRPSKI FILM STRAVE u kojoj se opširno analizira i njegov DAVITELJ PROTIV DAVITELJA, težište u našem razgovoru je bilo na elementima žanra u njegovom opusu.
Samo jedan manji deo ovog intervjua izašao je u VEČERNJIM NOVOSTIMA u jesen 2007.
Ovo je prvi put da se on u celini i celosti otkriva, i to ekskluzivno čitaocima ovog bloga.
***
DEJAN O G NJ A N O V I Ć

-Kako je došlo do nastanka vaše 'komedije strave i užasa'? Otkud odluka da u srpski milje prenesete jedan žanr koji u njemu baš i nema neku veću tradiciju i gde već same reči "strava" i "užas" nose brdo negativnih konotacija? Tim pre što ste u vreme nastanka tog filma već za sobom imali nagrade i reputaciju na koje možda u tadašnje vreme nije bilo najmudrije lepiti etiketu "strava i užas"?

Ja sam nekako oduvek želeo da snimam različite filmove, pa sam pokušavao to, a jedna od stvari koje sam želeo je film o davitelju u Beogradu. Dugo sam razmišljao o tome i onda sam razgovarao svojevremeno sa Nebojšom Pajkićem o tome da napišemo jedan scenario o pojavi davitelja u Beogradu kao simbolu prerastanja Beograda u metropolis.

-A zašto baš davitelj, na primer, a ne koljač ili nešto drugo?

Pa ne znam, dopadao mi se taj podžanr, ne znam kako bi se to definisalo, da li je to podžanr kriminalističkog filma ili horora, to je jedno zanimljivo pitanje.

-To zavisi od tretmana, vi jednu istu priču možete da obradite i kao horor i kao krimić i kao komediju.

Da, jedan od prvih zvučnih krimića, M Frica Langa je upravo to: film o masovnom ubici koji davi žrtve. Fric Lang je autor nekih od meni najdražih horora, ja sam njegov TESTAMENT DOKTORA MABUZEA doživljavao kao horor. Kad smo bili klinci maltene smo se krili pod krevet kad prepričavamo sadržaj tog filma. Jako sam voleo filmove Ričarda Flejšera: posle filma BOSTONSKI DAVITELJ jednostavno sam želeo da ja uradim nešto takvo, jer mi se činilo da je to subverzija u tkivo srpskog filma, da je to nešto što, ako uspem da proguram, da će biti zanimljivo da uopšte postoji. I mi smo to uspeli.

-Kako je došlo do vašeg kontakta sa Pajkićem? Upoznali ste se kao filmofili u Kinoteci, ili…?

Mi smo prethodno već radili na jednoj verziji scenarija o Savi Šumanoviću, u Kinoteci smo se sreli, i tako. Kad sam ja imao film u Puli, KAKO SAM SISTEMATSKI UNIŠTEN OD IDIOTA, to su bila dobra vremena, dogovorili smo se da odemo na letovanje na Bled i na Bledu smo napisali DAVITELJA zajedno. S nama je bio i Branko Vukojević, rok kritičar, pokojni, koji se s nama družio i zezao, moja supruga Narcisa i Goranka Matić koja je bila Nebojšina supruga u to vreme, i tako. Na moju početnu ideju zajedno smo razvijali sinopsis i došli na ideju da budu dva davitelja, a ne jedan, da to bude 'too much' za Beograd, što se kaže. Bacali smo loptu jedan drugom i tako došli do neke prve verzije scenarija, a posle sam ja to doterao još za snimanje.

-Što se tiče žanrovskog opredeljenja, da li ste odmah imali ideju da to bude komedija strave užasa? Nije vas zanimalo da radite triler-horor?

Ja sam sebe negde u početku odredio kao reditelja komedija, a sem toga imao sam Taška Načića u vidu za tu ulogu.

-Film je, dakle, pisan za njega?

Njega sam imao u vidu za glavnu ulogu, a kako će se razvijati ostatak priče, nismo bili sigurni, jer kad smo krenuli da to razvijamo, sa rok-pevačem i inspektorom, ja sam znao da za te uloge želim Taška, Šapera i Nikolu Simića, i bio sam srećan što sam ih dobio. Do poslednjeg trenutka, gotovo do samog snimanja, ja sa Šaperom maltene nisam uspeo da napravim neki ozbiljniji sastanak zbog njegove zauzetosti kao rokera. Direktor filma je bio strašno zabrinut zbog toga, i zato što on nije glumac. Međutim, kad smo počeli snimanje, on je bio izuzetno profesionalan, uvek tačan, sve na vreme i sve je profunkcionisalo jako dobro.

---NASTAVAK INTERVJUA ČITAJTE U KNJIZI 'FILM STRAVE NA BALKANU', 2022.










RABID (1977)


Evo mog texta iz PRESSINGA br. 59.


BESNILO

Scenario i režija: Dejvid Kronenberg

Kamera: Rene Verzije

Efekti maske: Džo Blasko

Uloge: Merilin Čejmbers, Frenk Mur, Džoe Silver...

U čast nedavno preminule porno-dive Merilin Čejmbers, podsećamo se jedinog njenog kultnog naslova koji nije pripadao porno žanru.

Istina, njegov autor bio je jedno vreme poznat kao "Kralj veneričnog horora" a ako se bliže zagledamo u zaplet BESNILA, videćemo da on i nije tako daleko od pornografije – ali od uvrnute, tipično kronenbergovske sorte. Njegov prvenac, JEZA (Shivers, 1974) govorio je o seksualnoj raspomamljenosti u jednom soliteru (videti Cult Horror, PRESSING 36). Krvavo-venerična zamešateljstva nastavljaju se u njegovom drugom filmu – o ženi koja nakon operacije neplanirano razvije penisoliku bodlju koja joj erektira iz čmarolike rupe na koži ispod mišice.

BESNILO spada u ranu fazu Kronenbergovog opusa, iz doba pre nego što su mu se usladili crveni tepisi i zlatne palme i pre nego što je počeo da pravi generičke, bezlične filmove (NASILNIČKA PROŠLOST, ISTOČNA OBEĆANJA...). Ranu fazu (zaključno sa filmom MUVA, 1986) odlikuju nenametljiva intelektualnost i zapitanost nad metafizikom biologije, psihologijom seksualnosti i filozofijom egzistencije. Što je najlepše, ovaj podtekst bio je prirodno srođen sa eksploatatorskim elementima koji su te filmove učinili kultnim čak i kod onih koji nisu skloni intelektualizovanju. Jednostavno rečeno, u njima sve pršti od originalno prilivene krvi, bizarnih situacija, nepredvidivih preokreta i "čudne" erotike.

U svom drugencu, Kronenberg preuzima matricu filmova katastrofe (pod-žanr: smrtonosne zaraze) i na nju kalemi svoj trade mark - telesni horor. Međutim, zaraza koja je ovde u pitanju nije od ovoga sveta: nisu to ni velike boginje (VARIOLA VERA) ni kuga (GODINA KUGE, KASANDRIN MOST) niti bilo šta što bi se razumno dalo očekivati (ptičji grip, svinjska kuga i sl.). Nije to čak ni klasično besnilo o kome je Pekić napisao svoj istoimeni roman horora i katastrofe, već "bolest" koja kao da ćudljivo izvire iz same srži našeg biološkog bića.

Glavna junakinja, Rouz (srpski: Ruža, Ružica), nakon nesreće na motoru, ima opekotine koje treba hitno sanirati. U obližnjoj klinici uzmu uzorak njene kože i tretiraju ga tako da postane nalik embrionalnom tkivu – dakle, nediferencirano, da poprimi osobine kože na koju se transplantuje. Međutim, iz te biološke neodređenosti izroni organ kakav priroda do sada sisarima još nije dala – žalac koji izlazi iz rupe ispod njenog pazuha, putem koga ispija krv žrtava. Taj ubod ih zarazi i pretvori u mahnite "zombije" koji ujedaju neinicirane. Ubrzo se epidemija osobenog "vampirizma" širi gradom, što dovodi do vanrednog stanja, jezivih čika u belim skafandrima (koje je kasnije Marković efektno koristio u VARIOLI) i đubretarskih kamiona za odvoženje mrtvih.

Ključ razumevanja ovog filma leži u imenu junakinje i njegovoj vezi sa klasičnom pesmom "Bolna ruža" (Sick Rose) Vilijema Blejka.

O Ružo, ti bolna jesi!

Nevidljivi Crv,

što leti u noći,

u huku oluje,

pronađe ležaj

tvog purpurnog užitka,

i njegova mračna, potajna ljubav

život tvoj uništi.

(prevod: D. Ognjanović)

Tako i Kronenbergovu Ružu spopada "nevidljivi crv, što leti u noći", kao mračni potencijal života zasnovanog na propadanju i smrti, kao usud koji je istovremeno fiziološki i metafizički, ponikao u nepojamnim mrakovima bivstva koji prevazilaze smrtničko poimanje. Spoj "mračne, potajne ljubavi" i uništenja života u BESNILU je dosledno sproveden kroz prizore koji počinju kao zavođenje, nastavljaju se kao peting (grljenje, maženje, poljupci...) a završavaju kao sisanje krvi i oboljevanje. Reditelj mudro izbegava bilo kakvu eksplicitnu konotativnost, i BESNILO se može tumačiti na razne načine koji nisu uzajamno isključivi.

Film se može posmatrati kao satira na kvebečku krizu i vanredno stanje u Montrealu 1970. godine. On je, takođe, i parodija na pokret ženskog oslobađanja i povećanog promiskuiteta koji će samo par godina kasnije eksplodirati u pošasti SIDE (ovde jezivo-mudro prejudiciranoj!). Najzad, BESNILO je i filozofska elaboracija u čijim okvirima je čovekovo smrtno telo zaloga raznih oblika zavisnosti i korupcije protiv kojih duh ne može ništa sem da se pomuti u orgiji besnila. Ne treba zanemariti ni činjenicu da pošast pokreće žena, da nju igra u to vreme slavna porno glumica Merilin Čejmbers (BEHIND THE GREEN DOOR, INSATIABLE...), da jednu od prvih žrtava nalazi u porno-bioskopu koji se zove EVA (biblijska majka greha i smrtnosti) a da je potom vidimo pored postera filma KERI (o devojci koja postane "demonska" onda kada postane – žena)! Zanimljiv je kuriozitet da je Kronenberg za ulogu Ruže imao na umu Sisi Spejsek (KERI), ali su mu producenti nametnuli Čejmbersovu – koja se sasvim dobro snašla u dramskoj ulozi, uspevši čak da bude dirljivo ranjiva i istovremeno jeziva, te da proizvede neophodnu empatiju u mračno dramatičnoj završnici.

U BESNILU je vidljiv zanačajan napredak u Kronenbergovoj režiji, film izgleda profesionalnije, sa boljom kamerom, glumom i efektima, a mikro-budžet od 500.000$ vrlo brzo je doneo zaradu od preko 7 miliona, učinivši svog autora najkomercijalnijim kanadskim rediteljem. BESNILO je ustoličilo Kronenberga ne samo kao kompetentnog žanrovskog reditelja, već i kao autora koji dosledno izgrađuje svoj osobeni svet iz filma u film, i samosvesno nadograđuje svoje ginekološko-metafizičke preokupacije. Njegovi su filmovi, počev od BESNILA, počeli da privlače sve više inostrane publike i da stvaraju osnovu za kult koji čak ni pozniji promašaji ovog reditelja nisu okrnjili.

R.I.P. Merilin Čejmbers! R.I.P. Dejvid Kronenberg!