izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 05. новембар 2009.

NANG MAI aka THE NYMPH (2009)

**

2-

ne bi me čudilo da ovaj film dođe na idući FEST. jer, ovo je tipičan, školski primer festovskog filma, odnosno savršeno gađa (ne)ukus njegovih retardiranih selektora.

-dugi kadrovi;

-nema muzike;

-ništa se ne događa;

-dosada;

-nadrkani 'simbolizam' koji je dovoljno otvoren da može da znači ama baš svašta, i ništa;

-prikazan u Kanu.

prepričan, zvuči kao neki potencijalno zanimljiv horor: mladi par ode u džunglu. on je neki kao fotograf pa slika lišće i paučinu izbliza, a ona se švrćka sa njim. oni imaju neke probleme u zadnje vreme, i 'mesecima se nisu jebali' ako je verovati ovom peeping tomu, tj. fotografu. da li zbog toga, ili nečega drugog, tek on usred noći odluta u šumu (da pojebe rupu u drvetu, pošto ova njegova ima 'glavobolju'?). izgleda da je odabrao pogrešno drvo za te radnje, jer… ujutro, on je nestao. nema mu ni traga ni glasa. policija nju ispita, al uzaman. kad je pa policija nekome pomogla?

ona tako kunja neko vreme, a onda – on se vrati. prođe još neko vreme ničega, dok ne ispadne da se on NIJE vratio, nego se njoj to tako činilo. tripovala žena. pobrkala ga sa svojim ljubavnikom, koga ima već 2 godine. a ona još lepo kupila 3 pakovanja kondoma za svog sveže-vraćenog mužića.

ništa, ode ona opet u džunglu, a ovaj ljubavnik je prati. u šumi, ona se ustremi na jedno drvo. možda u njemu živi ta nimfa iz naslova? if any? znači, uz poklič 'demoliraću šumu!' ona izudara to drvo, samo da bi se njen mužić pjavio i odneo je nazad, onesvešćenu, njenom ljubavniku. ovom održi pridiku da ide da se izvini svojoj familiji što ih je obrukao spanđajući se sa udatom ženom, i da se vrati svojoj zakonitoj ženi, iako je ne voli. onda se vrati nazad u šumu, a ovo dvoje kolima ode nazad u grad.

kraj.

ups! ja vam spojlovao film?

ma ne, samo sam vam sačuvao sat i po života.

nije da nisam bio i sam upozoren – svi rivjui na netu naglašavaju da je ovo dosadnije nego gledati farbu kako se suši, ali hteo sam lično da proverim, jer je polazna premisa zanimljiva, i ima određenu sličnost sa ANTIHRISTOM. ha! proći će eoni dok ti mongoloidni cigani na tajlandu ne nauče da prave filmove kao ANTIHRIST!

znači, ova NIMFA je čisto artsy-fartsy izdrkavanje za snobove i festovski polusvet koji može da meditira nad tim dugim kadrovima i simbolizmom ŠUME… nije to sasvim negledljivo, lepo je uslikana ta šuma, a početna scena, u jednom kadru, je čak fascinantna – subjektivac se šeta i vozi kroz šumu, čas na nivou tla, čas visoko u granju, i prati kako 2 mamlaza jure i siluju jednu ženu – a nešto kasnije ih nađemo kako plutaju u obližnjoj bari. to je, valjda, bila osveta mame prirode, ili tako nešto. u ostatku filma imamo povremeno te subjektivce iz žbunja, kao u nekom thai rip-offu PETKA 13-og, samo bez ki-ki-ća-ća-ćaahhh muzike. i bez džejsona. i bez nimfe.

MORPHIUM (2008)


***(*)

4-


nakon predugog čekanja na prokleti eng. titl, najzad se isti pojavio, a ja asap odgledao najnoviji film najintrigantnijeg mi i najdražeg živog ruskog reditelja. ukratko, nije razočarao. ovo je standardno vrlo dobri balabanov, gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame
pored toga, film je vrlo linearan i jednostavne (epizodične) strukture, i spada u moj omiljeni pod-žanr: polagano potonuće u propast. nema ovde neke prave drame ili konflikta, već samo polagana i neometana silazna putanja mladog doktora koga iz moskve pošalju u neku prokletu rusku zabit među zatucane seljake, vukove i smetove do preko glave, da spasava tela priprostih, neukih, sirovih, nezahvalnih, tupavih, pijanih i downright prokletih duša. ali, ovo je slučaj za izreku: doktore, prvo izleči sebe!
o glavnom junaku ne znamo ništa: ni šta je i kakav je bio u moskvi, ni šta tačno misli o ovoj vukojebini u kojoj je zaglavio (svojom voljom? po kazni? wtf?)… kada ga, na jednoj večerinki, a povodom glasina o revoluciji u petrogradu (film se dešava 1917.) pitaju na čijoj je on strani, mladi doktor odvraća: za mene postoje samo dve grupe ljudi: zdravi i bolesni. to je sav njegov (a)politički angažman koji doznamo, i mada film ima pozadinu u vidu krupnih istorijskih događaja, oni su ovde uglavnom prisutni kao odjek, i nešto se konkretnije ispolje tek pred kraj, kada diktatura proleterijata krene sa svojom, je li, diktaturom, upadajući čak i u ludnice da prevaspitava i 'leči' bolesnike koji im dovikuju s prozora.
baš kao i nedavni WHITE RIBBON od hanekea, ni MORFIJUM balabanova nije prevashodno istorijska freska niti društveno-politički angažovan film. istorijske zavrzlame, rekao bih, ovde se prikazuju kao logična (nužna?) posledica ljudskog usuda. prostije rečeno, ljudi su prokleta stoka, i tu podele na leve i desne, kulake i proletere itsl. nemaju nikakve veze.
nisam siguran da li je to etitjud iz spisa mihaila bulgakova (zapisi seoskog doktora), koji su predložak, ili ih je bulgakovu nakalemio scenarista, sergej bodrov jr. (poznatiji kao glavni glumac oba BRATA i stari prijatelj balabanova – na žalost, tragično stradao 2002.), ali šta god da je slučaj, iza naizgled objektivne, kliničke slike ipak se provlači humanost, odnosno briga za njenu dekadenciju.
u centru epizoda koje čine MORFIJUM nalazi se ono 'pusto rusko', i u njegovom hvatanju i slikanju najveći je kvalitet filma. epoha je savršeno uhvaćena: odlične lokacije, savršena scenografija i apsolutno izuzetna fotografija. potonja je nešto izbledelog, ali ne sepija kolorita (isti DP je slikao i prethodni mu film, GRUZ 200). svet ovog filma, iako sveden, pretežno ograničen na tu snegom zavejanu vukojebinu, sa samo nekoliko kratkih izleta na druge lokacije, klaustrofobičan je, uklet, pakleni svet bez izlaza, i čini se da neka psihologizacija junaka i njegove potrebe za morfijumom i nije potrebna.
što bi reko stari narkoman, bil barouzwouldn't you?
sve je tu tipično rusko: užasni snežni smetovi i oluje; saonice; vukovi; ogromna čovekoumanjujuća prostranstva; ogromno sivo nebo iznad; jak alkohol, jake strasti, jake emocije, jaki bolovi; zatucano seljaštvo; društvena nestabilnost; revolucije; sjebani 'običan čovek'; klimava aristokratija; tiranija na delu, ili odma iza ćoška; sjebani intelektualac…
ipak, ne mogu reći da je film opresivan. uživao sam u svakom trenutku zahvaljujući zaista jednoj od najlepših textura i kolorita kamere ikada, i zahvaljujući involviranosti u propast ovog nesrećnika, iako je ona prikazana sa kliničke (heh!) distance, nepatetizovana, više kao case study nego kao melodrama s pucanjem i plakanjem. svi su 'likovi' ovde samo slamke među vihorove, tanki i jedva taknuti, a opet većina njih deluje ubedljivo i živo, kao da su i scenarista i reditelj o njima znali mnogo više nego što su nam pokazali i rekli, ali je glumom i režijom nekako pokazana njihova višedimenzionalnost.
naravno, šteta je što je i naša katarina radivojević ovde prisutna u jednoj jedva-taknutoj epizodi, i bez veće uloge na dešavanja, maltene kao dodatak ili slepo crevo u fabuli – ali barem je to jedno lepo, ogoljeno slepo crevo, o čemu su domaći tabloidi već dovoljno brujali. njena scena felacija je kratka i sasvim ukusno snimljena, te nema razloga za neku halabuku, sem kod najzadrtijih idiota. to su oni što se kikoću svaki put kad vide gole grudi u filmu, a ako krene hopa-cupa, smesta se pretvore u razularene šimpanze.
originalnog muzičkog skora jedva da ima, soundscape ispunjavaju skoro isključivo stare ruske pesme iz tog perioda, i one imaju neku auru blago-zlokobne i nametljivo-zastarele patine koja je, bar meni, delovala deprimirajuće.
kao i uvek kod balabanova, ima tu nekoliko vrlo brutalnih i gnusnih prizora, pa će verovatno i najizdržljiviji ljubitelji splattera biti zgađeni bar dvema scenama vrlo explicitnih i zaista perfektno, bezgrešno prostetički urađenih scena operacije. jedna prikazuje amputaciju gadno zdrobljene potkolenice, a druga traheotomiju na jednoj zamalo ugušenoj devojčici. dakle, budite upozoreni – ovo nije film uz koji je zgodno nešto jesti. ja sam, istina, jeo pizzu baš tokom jedne scene bljuvanja u nekom gnusno prljavom čučavcu, ali vi, normalni gledaoci (ako takvi zalaze na ovaj blog) – čuvajte se.
posebno ističem kraj filma (BEZ SPOJLERA!): to kako se MORFIJUM završi je nešto najlepše, najcrnje, najpesimističkije, najciničkije što sam video ove godine, a možda i duže. ta deonica počinje sa odlaskom doktora u crkvu (da se tamo 'uradi'). taman sam pomislio: 'e, jebi ga! znao sam! pa da, ruski film, gde može da prođe bez ikone bogorodice i nekih gnusnih popova! sad će da krene pokajanje i iskupljenje! sad će pravoslavlje da izvadi stvar!'
al patka. balabanov je to. he he.
nakon te kratke, ali ljute scene, doktor odlazi u bioskop, i tu se film okončava na tako neopisivo prelepo CRN i mračan način da je to rečima neopisivo i samo se magijom filma može preneti. filmu sam dodao još pola ocene samo zbog tog neprejebivo mrakosjajnog kraja…
jedino što me blago brine vezano za taj završetak jeste to što on kao da implicira i izvesnu skepsu prema filmskoj umetnosti (impliciranu i u intervjuu s balabanovim na gornjem linku). imdb ne navodi nikakav work in progress i nadam se da to NE znači da se balabanov smorio od filmotvorstva i da je ovim krajem istovremeno udario tačku na svoju karijeru? iz sve snage navijam da NIJE tako, ali ako jeste – onda je ovo zaista upečatljiva, žestoka, odjekujuća tačka.