izabrana dela

izabrana dela

недеља, 06. септембар 2009.

GROTESQUE (2009)


***


3

 
e, ovo se zove torture porn!

ovo, a ne ona američna sranja poput izvikanih HOSTELA i SAW-serijala ili njihovih bedastih klonova (nedavno ovde prikazani TRAIN).

pre svega, ko je ikada video neki 'porn' u kome prođe pola jebenog filma bez ijednog money shota?! kod ovih američkih imbecila čovek osedi dok mu najzad, kao milostinju, ne bace neku blink-n-miss gore scenu. to je zato što su ameri stoka što se tiče ove vrste filma, i zato bi im bolje bilo da se sklone u stranu i ne brukaju se više pred svetom, nego da puste majstore i očeve ove vrste filma da im pokažu kako se to radi.
case in point: GROTESQUE. nema ovde sranja, nema tupljavine, nema idiotskih likova čije beskrajne dijaloge ni o čemu i savršeno nebitne romantične i ine životne probleme treba da sagledavamo u beskrajnim minutama pre nego što upadnu u vodenicu za meso (za šta smo ionako sve vreme navijali)! ne, bato: prva scena u ovom filmu jeste brzo i jebitačno onesvešćivanje i otimanje dvoje mladih ljudi na parkingu; dok si trenuo oni su već u podrumu psihopate koji izgleda kao poor man's takeshi kitano (ista ta 'smrznuta', bezizražajna, ladna faca), i zabava smesta kreće. postoji tu samo jedan kraći, ali vrlo smisleni flashback na prethodno veče, u kome saznajemo da se ovo dvoje upravo sada upoznalo, tj. da im je ovo bio prvi sastanak - nakon koga su imali tu nesreću da ih zaskoči manijak čiji je jedini cilj: poniziti, namučiti i što bolnije priklati žrtve, bez trunke milosti ili tako bedastih (američkih!) stvari kao što su 'motivacija', 'logika', 'razlozi', 'osveta' itsl. sranja.

zašto ih muči? zato što je psiho!

zašto baš njih? zato što su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme!

i kraj priče.
šta sad tu, neki debilni amer bi morao da ubaci twist u kome ispadne, npr. da je ova cura nekad ranije odbacila ovog manijaka, ili njena keva, ili tako neko sranje, pa se ovaj sada sveti, pa onda ispadne da njen ćale bla bla kurac palac. ništa tako glupo neće ovde vređati vašu inteligenciju – ovo je čista, sadistička tortura neoskrnavljena imbecilnim 'racionalizacijama'.

dakle – tortura. he he. deco, ovo je jedan stvarno gadan i bolestan film. u engleskoj je zabranjen pre par nedelja. gnusan je van poimanja većine 'normalnih' gledalaca (mada, ja se nadam da mi takvi ne zalaze na blog)! gnusan je po onome što pokazuje u smislu telesnih tečnosti koje cure i prskaju -a ne znam da li je neka preskočena? hm, recimo da nema menstrualne krvi, ni mleka. sve ostalo je tu. ima čak i vrlo sexy scena ženske ejakulacije. krv, znoj, sperma i mokraća se podrazumevaju. gnusan je još više psihološki, po poniženjima kojima ovaj ladni manijak izvrgava ove nesrećnike, i tu je još maštovitiji nego na planu sakaćenja. mada, postoji najmanje jedna grozota od ideje (šifra: guzno crevo) koja do sada nije viđena na filmu.
u smislu splattera, istina, nema baš spektakularnih stvari, i tu sam blago razočaran. ovo je film u kome psiho pali motornu testeru – a onda njome odseče samo nekoliko jebenih prstića!!! pa to si mogao i baštenskim makazama, majmune, što si palio motorku za ovaj sitniš? stvarno bezveze. to se zove: 'na vr brdo za kašiku pilav!' OK, pred kraj se testera upotrebi i supstancijalnije, ali ipak – ne očekujte ne znam šta. no, to efx maske efekata što ima – zaista je super. ako bih cepidlačio – ti prstići su mogli i malo da se mrdaju prilikom sečenja, ali fuck, očito je da animatronika prevazilazi skroman budget ovog filmića. lepo je primetiti da su, sve do poslednje scene, koristili praktične (3D) efekte, sa maskama i prostetikom, i tek na kraju su morali da ubace malo CGI-ja.

film je izvanredno dobro slikan i režiran, što i ne treba da čudi, jer potpisuje ga Kôji Shiraishi, reditelj koji je napravio jedan od poslednjih velikih japanskih horora – NOROI (2005)- a nakon njega je potpisao još i SLIT-MOUTHED WOMAN aka CARVED, koji baš i nije spektakularno dobar, ali je svakako dovoljno iznad proseka da potvrđuje njegov status kao reditelja na čije radove treba paziti. u NOROI-ju je pokazao da ume da proizvede STRAVU kao malo ko; u CARVED-u je pokazao da se dobro snalazi u mejnstrimu i ume da na komercijalan način reciklira formulu J-horora; a sa GROTESQUE pokazuje da je dostojan poređenja sa vrhuncima japanskih TORTURE grozomornosti kao npr. ALL NIGHT LONG.
a kad sam već kod tog serijala, moram odmah reći da GROTESQUE – suprotno onome što ćete pročitati u komentarima internet-debila amerikanoidne provenijencije – zapravo NIJE samo gomila besmislenog iživljanja bez priče i likova: baš kao i prva 3 dela ALL NIGHT LONG serijala, ovo je, uz sav svoj splatter i sickness, film koji nudi: a) zadivljujući nivo dobre glume za nešto što, po mnogo čemu, zaista jeste porno-level of production; b) zadivljujuće nadahnutu i morbidnu boleštinu, koja ga izdvaja od pukih epigonskih klonova i bezličnih reciklaža; i c) zadivljujuće suptilno, ali ipak primetno, utkanu priču koja, actually, ima neku poentu. drugim rečima, ovde je primetno prisustvo reditelja (i to ne samo talentovanog no i pametnog) na setu, a nesposobnost pojedinih kretena da prave razliku između ovoga i recimo filmova tipa GUTS OF A VIRGIN – njihov je problem.

sad, ajde, nije to baš neka slojevita poenta kao u ALL NIGHT LONG trijadi (4. i 5. deo su značajno slabiji), ali nije to 'bez ništa'. recimo da bi nešto prikladniji naslov za film bio FIRST DATE ili DIE FOR ME. 

GROTESQUE se dotiče nekih ozbiljnih pitanja, kao što su: ljubav uopšte, a posebno ljubav na prvi pogled, žrtvovanje, a naročito bukvalno (da li zaista možete da volite nekoga ko vam nije krvni rod da biste bukvalno umrli za tu osobu?), te uobičajena alijenacija i psihotizacija te monstrumizacija japanskog društva u kome su likovi poput ovog ero-guro psiha sasvim logičan (nus)proizvod.
da sumiram: ako verujete idiotima koji piskaraju po IMDB-u i drugde, GROTESQUE je bezvezna boleština i puko iživljavanje za nenormalne.
ako verujete meni – GROTESQUE je odlično uslikana i režirana i odglumljena boleština sa nekim fascinantnim i zaista mučnim iživljavanjima koja, actually, navode ne samo na povraćanje nego i na razmišljanje. ne previše, ali ipak, dok čučite nad wc šoljom i bljujete sadržaj svog stomaka – imaćete o čemu da razmišljate. he he he.

ne, zaista: ako želite da pogledate nešto STVARNO duboko i iskreno i upečatljivo BOLESNO – pogledajte GROTESQUE. ovo je sick cinema at its sickest best. (dobro, ocena bi bila veća da se reditelj malo dublje pozabavio gore skiciranim pitanjima, te da u predzadnjoj sceni nije posegao za fantastičnim preterivanjem koje maltene menja žanr filma, i da je na pameti imao bar malkice manje predvidiv od tog as is otrcanog završetka.)

a kao bonus, evo debilne vesti o zabrani:

British Censors Bar Japanese Horror Flick
19 August 2009 

The British Board of Film Classification, the U.K. counterpart to the MPAA Ratings Board, has refused to issue any ratings certificate whatsoever to a Japanese horror film, titled Grotesque, thereby effectively barring it from being shown in Britain. In a statement, BBFC director David Cooke said, "Unlike other recent 'torture'-themed horror works, such as the Saw and Hostel series, Grotesque features minimal narrative or character development and presents the audience with little more than an unrelenting and escalating scenario of humiliation, brutality and sadism. The chief pleasure on offer seems to be in the spectacle of sadism (including sexual sadism) for its own sake." The board said that allowing the film to be shown in Britain would put those viewing it at "risk of harm."

MILOŠ BRANKOVIĆ (2008)


KO JE TAJ J**ENI MILOŠ BRANKOVIĆ?

*(*)
2-

Najavljivan kao pripadnik tzv. 'Novog srpskog filma', ovaj naslov se inostranstvu nudi kao Who The Fuck Is Miloš Branković? To je pitanje koje s pravom sebi možete postaviti. Iako je odgovor tek marginalno zanimljiv estetski, ipak jeste sociološki.
Miloš Branković pati od standardne boljke novijeg srpskog filma: on ne želi, ili ne ume, da ispriča jednu priču. Ne, on hoće da nam ispriča šest priča, ali tu zapravo nema supstance za toliko, nego je to šest skica nalepljenih jedna na drugu da bi sve delovalo 'kompleksnije' nego što jeste. Ovde imamo i žanr (neo-noir), i art (film je crno-beo, ako izuzmemo mokraću i krv!), i društvenu kritiku (slom tradicionalnih vrednosti!), i angažman (prokleti NGO!), i ideje (zalepimo slomljenu ikonu!), i eksploataciju (obilje golotinje), i kritiku eksploatacije (skidaju se pretežno negativci u scenama koje treba da nam ih zgroze) i još koješta. Beograd je ovde Grad greha Roberta Rodrigeza ukršten sa njujorškim Novim Vavilonom Ejbela Ferare (još jednog religioznog eksploatatora golotinje), i taj spoj stripovske simplifikacije i artističke stilizacije mestimično čak i funkcioniše, dok ne počne suviše ozbiljno da shvata svoje milijusovsko desničarstvo.
M.B. je arhitekta, mladi čovek koji bi samo da pošteno zaradi za život i služi bogu i narodu. On je religiozan momak, što vidimo u sceni u kojoj tokom slave, dok pop blagosilja slavski kolač, on ne može da ga pipne svojim već okrvavljenim prstima. Pošto mu je pun kufer amoralnih nakaza tranzicionog Beograda, on ne okreće drugi obraz kada ga bog stavi na kušnju, već se laća pištolja (zgodno mu ga pozajmi deus ex machina krimi-prijatelj iz škole!) i umesto Hrista, on sledi – Radovana III i njegovu maksimu: "Da pobijem govna i gotova stvar!"
A 'govna' su, u eksplicitnoj nacional-tradicionalističkoj vizuri reditelja Nebojše Radosavljevića - lezbejke, pederi i ateisti, koje u naše lepo pravoslavlje donosi ološ sa Zapada. "Gledajte šta nam rade ovi stranci!" vrišti svaki histerični kadar filma. "Razoriše nam patrijarhat i familiju i krsnu slavu! Donesoše nam ateizam i kriminal i droge i ruske kurve i pedere i lezbače sa žbunjem dlaka pod miškama!" U poređenju sa ovim ksenofobičnim homofobičnim pamfletom čak i Bajićeve metafore poprimaju dašak suptilnosti, jer ovo je film u kome NGO 'Društvo Ateista' oblepljuje grad bilbordima s natpisom "Ko veruje – u zabludi je!" a memorijalnu ploču s imenom M.B.-ovog pretka koji je projektovao zgradu zamenjuju kutijom za kablovsku TV. Članovi tog Društva su lezbejke i SM frikovi (ko ne veruje u boga, taj je degen, sugeriše nam Radosavljević po uzoru na aktuelnu srpsku veronauku), a najveću nakazu od svih igra Boris Komnenić kao mentor koji krade rad svog studenta. Da bi se naglasilo koliko je to ogavan čin, zli profesor je prikazan kako se incestuozno guziči sa sopstvenim sestrićem. Zato će, zajedno s momkom, umreti nimalo pravoslavnom smrću...
Kada se ispod ova tri filma koja su se pojavila jedan za drugim (ZAVET, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU i M.B.) podvuče crta, iza naizgled heterogenih estetika i storija dobijamo sliku zastrašujuće uniformnu u svojim idejnim implikacijama: MI smo čisti i duševni i veri naklonjeni, ali dođoše ONI i donesoše Sodomu i Gomoru među nas. Jedini spas: povratak selu, crkvi, grobovima dedova. A svima NJIMA – "j*baćemo mamicu!" Ako nikako drugačije, a ono – ovakvim filmovima!

NA LEPOM PLAVOM DUNAVU (2008)


BRODOLOM NA DUNAVU

 *(*) 
 2- 

Kusturičin film ZAVET kreće se utabanom stazom selo-grad-selo, arhetipskom putanjom inicijacije u Srba (nevino seljače ide u Veliki Grad da sa sebe skine mrak provincije, baš kao u Čarlstonu za Ognjenku).
Bajić, međutim, podiže glavu sa te staze i osvrće se na svet kako bi Srbiju sagledao u kontekstu novog globalističkog svetskog poretka. Njegova putanja vodi Dunavom, od srca Germanije pa do Beograda, sa usputnim zadržavanjima na svim (ne)zamislivim klišeima i nacionalnim stereotipovima koji ga čine svojevrsnom Šovinističkom farsom na vodi. Razlika je u tome što se ovde umesto prepucavanja Srba i Hrvata dešava nepravedna borba između čistih, ali gologuzih slovenskih duša (ruske kurve, srpske i češke balerine, poljski žigolo-baletani...) i pokvarenih, dekadentnih, u pare ogrezlih zapadnjaka (tragikomični nemački biznismeni, beskrupulozni francuski izdavači, neutažene švapske domaćice, pederljivi sinovi grčkih magnata...).
Bajić tvrdi da je napravio film o nerazumevanju između Istoka i Zapada, ali Na lepom plavom Dunavu pre svega ilustruje njegovo nerazumevanje i Istoka i Zapada, i filma kao medija. Beznadežno izgubljen u tako passe korišćenju kabarea za 'društvenu kritiku' (videti: Cabaret Balkan, Belle Epoque itd.), Bajić je toliko operisan od suptilnosti u plasiranju svojih globalnih metafora da mu se film pretvara u nepregledni haos otrcanih opštih mesta a krajni rezultat je jednako patetičan kao i oni nad čijom sudbom reditelj plače. Kartonski 'likovi' su karikature isečene iz Šešeljeve Velike Srbije, a Bajić se njima igra u svom teatru senki uz užasno lošu muziku, neoprostivo banalnu fotografiju, jeftinu scenografiju i eksploataciju ženske golotinje.
Gluma je priča za sebe: ovoliko glumatanja i kreveljenja odavno nije viđeno u nekom srpskom filmu koji pretenduje da bude ozbiljno shvaćen. Najveći bardovi našeg glumišta (Miki Manojlović, Dragan Nikolić, Branislav Lečić...) kao da su svoje smešne akcente i grimase učili od Borata i posetilaca kafea u Alo, Alo. Umesto željene tragedije, Bajić isporučuje nenamerno smešan film sa poentom u kojoj se brutalno silovana srpska 'balerina'-konkubina vraća silovatelju (bogatom 'Karlu iz Švedske') sa osmehom: "J*baću ti mamicu!" Možda će se poniženi i uvređeni u publici osetiti bolje posle ovog obećanja; na žalost, Bajić propušta da nam dramaturški pokaže kako će, tačno, i čime, naša igračica obaviti željenu radnju.

ZAVET (2007)


MOJA TURBO PRAVOSLAVNA SVADBA

**(*)
3-

Kusturica u Zavetu napušta svaku pretencioznost, i snima film za svoju dušu ne obazirući se ni na koga. Gotovo autistička samo(za)dovoljnost je deo njegovih ambivalentnih kvaliteta, jer, ako ništa drugo, Zavet barem vrca od sumanute energije i nesputanog ludila koji proizvode grešno zadovoljstvo srpskog pravoslavnog slepstika.  

Na bizarnoj tromeđi magijskog realizma, novokomponovane komedije i kliničkog kartona RTS-ove "Srbije danas", to je film koji se gleda izbečenih očiju i razglavljenih vilica jer vas od samog starta (uz hit: 'Moje je srce violina – što ga diraš kad ne znaš da sviraš!') bombarduje prizorima i situacijama kakve možete sanjati samo ako zadremate truckajući se u međugradskom autobusu dok se mešaju zvuci turbo folka koji sluša vozač i Sekuline Ženidbe koja igra na malim ekranima 'Srbo-Trans' prevoznika.
To je film u kome golobradi dečak silazi s planine u grad da proda kravu a kupi sebi ženu i ikonu (!), u kome razulareni Miki Manojlović hoće da u nekoj palanci podigne nove Kule Bliznakinje ali završi osunećen makazama za štrojenje goveda, u kome ljudi neprestano lete gore-dole i levo-desno, što ispaljeni iz topa, što uz pomoć konopaca, što naduvani poput balona u nekom crtanom filmu Čaka Džonsa... A sve to uz stalnu zvučnu podlogu furiozne turbo-harmonike koja je odavno postala saundtrek naših života. 
Nemanja Kusturica zaranja u srpsko kolektivno nesvesno i snima kvintesenciju apsurda i haosa: to je orgija iracionalnog, vulgarnog, infantilnog, patrijarhalno-pravoslavnog Weltanschauunga koja je tako tipično, prepoznatljivo srpska. Kusta nacionale nam je pomno opipao puls i najzad isporučio film kakav zaslužujemo da gledamo u autobusima 'Kosmo-transa' i o novim godinama i većim verskim praznicima vo vjeki vjekov, amin.

THE EAR (1969)


directed by: Karel Kachyna

**(*)

3-


Neki ga opisuju kao spoj WHO'S AFRAID OF VIRGINIA WOOLF i 1984-te, i ja ne mogu da smislim bolje poređenje: ovaj zadugo zabranjeni češki film je tragikomična, groteskna farsa o mužu i ženi koji se vrate kući sa (partijske) proslave, na kojoj su saznali da je ministar -čiji je muž bio zamenik- uhapšen kao kontrarevolucionarni element. Zatiču kuću u mraku, izgubili su ključeve pa ulaze na zadnji ulaz, a muž počinje panično da spaljuje u WC-u papire na kojima je s ministrom sarađivao zadnjih 6 meseci.

Skoro u svim prostorijama u kući imaju 'bube' (za koje znaju, i zato mahom razgovaraju u kupatilu)... i taj osećaj paranoje i komunjarske opresije je fino prenesen, kroz sasvim dobar humor (naročito kroz lik supruge, koja je više down-to-earth, i prkosnija prema autoritetu). Efektna je i upotreba flash backova, koji oživljavaju priču (inače sve se dešava u njihovoj kući, te noći) plus, postepeno, bit by bit, otkrivaju sve više o dešavanjima i likovima (muž je karijerista, bezosećajan, na kraju tuče ženu i gura je pod hladnu vodu da je 'otrezni' kad mu u lice kaže kakva je svinja...).

Sve u svemu, zabavan, gorkoslatak, crnohumoran filmić o zlu totalitarizma – ovde: komunjarskog, češkog, ali likovi i situacije biće prepoznatljivi i SFRJpskim gledaocima.