izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 03. септембар 2009.

Drag Me to Hell


(2009) Sam Raimi 3.5/5

Veličanje povratka Raimija žanrovskom filmu ima rudimentarne probleme. Ok, da, sve to stoji - lepo je kad neki iskusni lisac prevali put preko low-budget ostvarenja, pa dođe do mejnstrim spektakla, pa još u nastavcima epikuje svoju tehnički besprekornu onaniju; i onda na kraju balade o sumraku očaja modernog Holivuda pokusa svoje šarolike bljuvotine i vrati se korenima. Ja nisam hejter, niti sam demented forever, tako da pozdravljam ovakve, i njima slične poteze. Ali...

Jasno je na prvu loptu da ovaj simpatični filmčić ima svoje pionirske i kurirske aluzije i pretenzije. Kada klinja koji pogleda DMtH, povikaće uglas: "Ura! Raimi je moj idol. Ne samo da ume da režira blokbastere, nego i horore. Vau, šta on još zna?"

I onda će otkriti da je Raimi sve ovo isto, sa neznatnim varijacijama i neprimetnim modulacijama radio još pre 25 godina. I neće se razočarati, već će biti dodatno oduševljen. A kada poraste, shvatiće banalnost, trivijalnost nemaštovitog zapleta, i nemuštu predvidivost raspleta.

Prosečan adoescent je očekivao barem nekakvu inventivnost. Umesto toga Raimi nam i dalje mantra baba-gatarama, prokletstvom from beyond i uzavrelom tenzijom američkog ofishorora i fašisoidnom halabukom advokato-aristokratske buržoazije i triler enterijerima njihovih prostranih domova, kombinujući taj bućkuriš sa opozicijom koju naravno reprezentuje seljačko rumenilo glavne (naivne!) junakinje.

Naravno, sam duh osamdesetih je vešto prikazan i dočaran prokiselo-teatralnom glumom, slikovitom scenografijom i majstorskim umećem Raimija za oslikavanje jump-scary situacija, koju kombinuje vešto sa narastajućom psiho-tenzijom.

Solidno, gledljivo, zabavno, ali ako iskusni mag ne nastavi da diše horor plućima, DMtH može ostati samo slovo na toalet papiru pionira modernog američkog horora.

STAY AWAY (THE HORROR!)


evo nekoliko slabih i osrednjih filmova koje sam gledo u poslednje vreme, 'vrednih' jedino da ih ovako ukratko predstavim jer ne zaslužuju svoje nezavisne, dugačke rivjue.


THE PIT AND THE PENDULUM
STUART GORDON
**
2
meni inače veoma dragi i cenjeni gordon ovde podbacuje i potpisuje jedan nesnosno zastareli, mlitavi i kilavi pulp-omaž pou, ali s poom ima veze samo na nekom najvulgarnijem nivou , a zapravo je intonacija kao neki bezvezni tales from the crypt smešten u srednjem veku, al nekom vrlo jeftinom srednjem veku koji se sastoji od jednog podruma i nešto loših glumaca u otrcanim ritama. čak ni lans henrixen kao inkvizitor ne pomaže – previše je ovo jeftino, jadno, staromodno i dosadno.

THE WASHING MACHINE
RUGGERO DEODATO
*(*)
1+
prilično jadan pokušaj exploatacije na ivici soft-pornića, sa puno sisića od nekih fufica koje izgledaju kao pornićarke, ali mrzelo me da proveravam jesu li. zaplet je čista nebuloza, gl. junak nesnosno iritirajući ružni kreten, a jedino što u celom ovom filmiću deluje pristojno jeste solidna fotografija. krvi nema baš mnogo, i čak i najveći deodato kompletisti će ovu njegovu rumunsku tezgu moći da isprate jedino uz obilato korišćenje fast-forwarda.

ORPHAN
J. COLLET SERRA
**(*)
3-
evo ga još jedan pokušaj u večitom pod-žanru 'nešto nije u redu s mojim detetom' – slabiji od nedavno na blogu prikazane MILICE (GRACE), ali može se pogledati. tu su džamp-skerovi, tu je nenormalno prepametno derle (ovde: devojčica), tu su kliše-likovi koji preterano njuškaju po detetovoj prošlosti (npr. the nigger who knew too much, čija je sudbina jasna istog časa kad se pojavi u filmu – pitanje je samo: kako?), tu je IDIOTSKI TWIST na kraju – dakle, svi generički sastojci jednog 'repertoarskog filma' (što bi reko dimbo vojnov), odnosno jedne otužne déjà vu bljuzge za traćenje vremena stoke koju je pozni kapitalizam suviše iscrpeo na radnom mestu i u rat-race za otplatu računa da bi imala vremena i volje da traži nešto bolje i složenije i smislenije od ovog fast-food filma.
I SELL THE DEAD
**
2
auh!
taj larry fessenden je zaista kletva za svaki film s kojim ima ikakve veze: now it's official – ako vidite njegovo kužno ime na špici, gasite odma film i begajte iz sobe. osim ako patite od nesanice. jer tvorevine koje on režira, pa čak i gde 'samo' glumi (kao ovde, jednu od 2 glavne uloge) – garantovano ima da vas uspavaju. znači, ovo je smor neopevan: epizodičan skoro-pa-omnibus (ali ne baš) o nekoliko slabo povezanih i savršeno nezanimljivih te nekonsekventnih epizodica iz života dvojice ghoulova (pljačkaša grobova). džaba ron perlman kao pop kome se lari ispoveda, džaba par solidnih maski – ovo je savršeno ustajali, buđavi, tunjavi, neduhoviti smoooor.

BRIDGE TO NOWHERE (1986)


*
1+

ovaj naslov slovi za skrajnuti biser australijskog horora: kao, malo poznati flick koji zapravo primenjuje DELIVERANCE situaciju u aust. pustarama mnogo pre WOLF CREEKA i sl.

patka!

ovaj film u sebi sadrži SVE što ne valja sa hororčićima iz 80ih:

-glavni junak je tršavi mačo sa bandanom oko glave (i bananom u gaćama, verovatno) koji izgleda kao neki rambo-inspired dizelaš sa buvlje pijace – a takav mu je i lik: nesnosna sirovina!

-svi likovi pate od sindroma urođene 80ies frizure koje su, odreda, ogavne!

-svi likovi pate od sindroma urođene 80ies mode – koja je zaista drečavo kičasto pederasto nesnosna (naročito muškarci u pretesnim majicama i pretesnim pantalonicama)!

-film je krcat iritirajućom 80ies pop 'muzikom' – nekakav gay pop disco rock melanž zbog koga sam morao da neprestano utišavam zvuk, jer ono se NE MOŽE slušati – ono direktno ubija moždane ćelije!

-film previše vremena posvećuje svojim apsolutno beznačajnim 'likovima' i njihovim (ne)romantičnim problemima;

-jednom kad akcija krene, ona je izluđujuće mlitava, beskrvna, bez ikakvog impakta.

ovo je amaterizam na svim poljima: kad sam uzimao ovaj film, hteo sam da vidim kako izgleda aust. horor koji NIJE pisao everet de roš (koji bi se mogao opisati kao australijski dardano saccheti); avaj, vrlo brzo sam počeo da urlam u sebi (bar se nadam da je bilo u sebi?) – everete, vrati se, sve ti je oprošteno – čak i razorback!

postoje najmanje 3 scene u kojima mi je bilo NEPRIJATNO da gledam glumce primorane da se ponašaju kao totalni retardi, bez ikakve logike i motivacije, bez trunke smisla, bez klice uporišta u ljudskoj psihologiji i ponašanju ljudi u stvarnom svetu (ovo je osećaj koji obično imam gledajući recentne domaće filmove, pa mi je tim čudnije što ga imam gledaju australijski, gde je gluma obično na solidnom nivou). kad sam kod glume, čak ni prisustvo bruna lorensa, australijsko-novozelandskog bate živojinovića, ne pomaže, jer mu potpuno debilni scenario ne pruža priliku da se razmahne u svom oprobanom psiho-modu (u ovom filmu čak ni ne oblači ženske kombinezone! pih!).

znači, likovi su 2-D skice koje se ponašaju bez trunke veze sa bilo čime izvan sumanutog mozga autora scenarija, motivacija za to što biva, i način na koji su zbivanja organizovana (i režirana) takođe su potpuno laički, bez ikakvog smisla, i osim što ima malo sirovo uslikane divljine (a la JUST BEFORE DAWN in australia), malo sisa, potentnih morbid-hintova od kojih uglavnom ništa ne biva... to mu je to.

u poređenju s ovim, HILLS HAVE EYES 2 izgleda kao HILLS HAVE EYES!

zaista – MOST DO NIČEGA.