izabrana dela

izabrana dela

среда, 19. август 2009.

LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN (1976)



 ***(*) 
 3+ 


tik pred polazak na grossmann 09 pogledah i ovaj ruđerov policijski triler iz 1975. iako sam očekivao solidan filmić, kada najzad videh ovaj već-mesecima-mi-čučeći DVD – počeh da se šutiram u glavu što ga nisam odgledao ranije. jer, ovo je 2nd best film ever by RUGGERO DEODATO – odmah iza HOLOKAUSTA!
poznat i pod kraćim naslovom VIOLENT COPS, ovo je – pod bilo kakvim imenom- izuzetan, kvintesencijalan primer euro-krem crime flicka iz 70ih (koje su, treba li uopšte ponavljati, najbolji period koji je filmska umetnost ikada videla ili će ikada videti). znači, vrh vrhova, sa kvalitetima koji su danas koliko neponovljivi toliko i nezamislivi.
film otpočinje u VELIKOM stilu – spektakularnom jurnjavom motorima po prenapučenim ulicama rima. 2 pajkana, glavni junaci, ganjaju zle pljačkaše koji su maltene ubili nesrećnu ženu kojoj su ispred banke pokušali da otmu lisicom za ruku prikačenu torbu: zlikovci su obojica na istom motoru, a pajkani ovog puta jašu odvojeno. ta jurnjava traje bar 10ak minuta i savršeni je primerak old school akcije bez trunke laži, kompjutera i animacije. ne samo što sve što vidite zaista postoji, nego je –u klasičnom italo duhu- snimano bez dozvole, po realnom saobraćaju uskim i zgužvanim rimskim ulicama, pa je autentičnost još veća a frenetična montaža i savršeno kadriranje pojačavaju adrenalinski efekat i čine ovo jednom od najboljih scena jurnjave koje sam ikada video – a svakako najboljom u euro filmu.
što posebno uliva divljenje jeste podatak da producenti nisu imali pare za francuskog experta za stunt koordinaciju pa je sve ovo koordinisao i inscenirao – sam deodato! čitajte o tome detaljno u mom exclusivnom intervjuu s ovim velikim rediteljem – za 3-4 dana, kada budem okačio taj mega-razgovor.
pored sjajne akcije, film ima dražesno ciničan 1970s attitude. pre svega, glavni junaci su kao nešto šarmantnije euro verzije harija kalahana – mačo dobričine na strani pravde, ali sa velikom ljubavlju prema nasilju i sa smrtnom kaznom kao jedinim rešenjem u njihovoj knjizi. gledajte ih kako lome vrat ranjenom zlikovcu jednom kada ga napokon savataju motorom! gledajte ih kako sređuju violent hostage situation! gledajte kako jajostežuće iznuđuju priznanja! gledajte kako na kraju, bez potrebe, for the hell of it, dižu u vazduh brodić već sređenog glavnog zlikovca! momci baš vole ludu vožnju i još luđu zabavu!
mark porel i rej lavlok su izvanredni u glavnim ulogama: šarmantni, zabavni, ubedljivi i kao tabadžije i kao švaleri (gledajte ih kako se obojica izređaju na ljubavnici –ili beše sestra?- glavnog zlikovca koju su došli da ispituju!), imaju harizmu i hemiju, i velika je šteta što ovaj sjajan film nije izrodio bar još jedan nastavak ako ne i celu seriju, jer potencijala je bilo! kako i zašto do toga nije došlo – čitajte u intervjuu s deodatom. ukratko: normalnom čoveku nepojmljiva glumačka sujeta!
scenario fernanda di lea je iznenađujuće nadahnut, duhovit, pun zabavnih situacija i vrcavih dijaloga, u čemu se naročito ističu vrhuzabavna prepucavanja ove dvojice i super-sexy sekretarice u policijskoj stanici: veliko je iznenađenje zateći ultra-moderne vaginocentrične podjebe koje ova super-ženica uputi kao odgovore njihovim mačo-kurčenjima! u žanru koji je često na granici mizoginije pravi je suprajs zateći čvrstu ženu koja ubedljivo i duhovito obriše patos sa dvojicom muškarčina i redovno im ga spusti na svaki pokušaj da je zajebu – a čak i ne završi na kraju u njihovom zagrljaju! nju, inače, igra deodatova tadašnja žena, silvia dionisio. lucky bastard – vidi sliku!
film je za moj ukus možda malkice previše epizodičan, nedostaje mu fokus u smislu jačeg i zlijeg zlikovca te spektakularnijeg obračuna s njim na kraju, ali to je relativno mala zamerka: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN je sjajan primer evropskog žanrovskog filma koji je, u to vreme, umeo da parira amerikancima i da bude svoj na svome. ovo je veliki film velikog reditelja u naponu snage – a ta snaga je očita i u njegovom narednom, nepravedno zapostavljenom filmu THE LAST CANNIBAL WORLD, kojim je pripremio teren za kulminaciju genijalnosti u neprevaziđenom i nedostižnom KANIBALSKOM HOLOKAUSTU!
ko nije gledo – pod hitno nek pojuri: LIVE LIKE A COP, DIE LIKE A MAN aka VIOLENT COPS je obavezna lektira!
biće na testu!

ZONA ZAMFIROVA (2002)


Povodom nedavne projekcije filma ZONA OF THE DEAD na grossmannu, evo podsećanja na još jedan text ace radivojevića, iz Onih Dana kada je pisao filmsku kritiku, odnosno iz vremena pojave ZONE.

ZONA ZAMFIROVA
by ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ

Na početku dvadesetprvog veka, odavno značenjski mrtva i stilski pokopana proza Stevana Sremca nema nikakvog razloga za život niti šansi za opstanak. Kitnjasti lajt-boemski rukopis ovog autora, tvorca oduvek imaginarnog i nikada stvarnog frik-Diznilenda srpske ruralne pastorale, izgubljenog raja vlastelinskih babuskera što naivno spletkare, cakano idiotskih mladih parova rumenih obraščića i veselo intoksikovanih popova u pošaličkom vajbu, otapa se u radioaktivni otpad u sudaru sa realnošću koja se već pedesetak godina formira oko nas.
U Novom Srpskom Diznilendu(NSD), Mikiji uveliko diluju deci »smek«, Šilje ushićeno vitlaju motornim testerama, dok Paje mornarskom kapom užurbano brišu zakorelu spermu ratnih zločina. Literarni izvornik novog srpskog blokbastera, Sremčeva ZONA ZAMFIROVA iz moderne perspektive, ni narativno ni konceptualno, ni strukturalno, kao ni suštinski ne nudi ništa više od ubajaćene matrice američkog tinejdž filma osamdesetih, smeštenog u srednješkolski milje, gde se najprsatija i najbogatija »čirlidersica« koledža na jedvite jade smuvava sa lobotomiranim ragbi šampionom, siromaškom, dok se društvo odraslih poput B-52 survava na njih. Ali film koji je pred nama nije čak ni to.
Kako bi leprozni književni zombi Stevana Sremca ipak nekako filmski prohodao u osvit novomilenijumske histerije bilo je potrebno prigrliti neku od sledećih mogućnosti:
-1- Deliti besplatne halucinogene droge uz bioskopske karte,
-2- Deliti besplatne bioskopske karte uz halucinogene droge,
-3- Ubaciti vruću sekvencu lezbejskog seksa u Turskom kupatilu, i prekrstiti naslov u EROGENA ZONA ZAMFIROVA, kako bi se milje nekako približio kostimiranoj erotičnosti Tinta Brasa, italo-maestra softkora,
-4- Umontirati scene koreografisanih tuča u vazduhu i po livadama, u stilu hongkongških fajterskih filmova, kako bi se naivnost sižea uskladila sa naivnošću glume,
-5- Ušnirati šekspirovski tragični epilog tj.ukrasti rasplet ROMEA I JULIJE kako bi ZONA proradila makar kao neki deseti rentgen odblesak šmirantskih Kenet Braninih adaptacija Barda,
-6- Uposliti Sinišu Pavića kao scenaristu, Emira Kusturicu kao reditelja, Rome naturščike umesto glumaca i poroditi RTS sitkom -BOLJI ŽIVOT ZONE ROMFIRSKE,
-7- Uraditi sve nabrojano istovremeno.
...ali ne. To je nemoguće. To bi značilo primenjivanje svetskih kriterijuma na srpski filmski mikrokosmos koji priznaje samo kriterijum haosa.
Haosa u kome ovaj film režira i adaptira legendarni veteran Zdravko Šotra, po kuloarima poznatiji kao ŠOPOLA, Džon Ford bombardovanog RTSa, čovek-mit koji nas je dekadama iskusno filmski podučavao kako što ponosnije da volimo i branimo naših nekoliko domovina i još par lidera. To je naš stari dobri Šopola, čuvar Svetog Grala RTS ortodoksije, koji je za Tita i partiju pravio ikonične tevebioskopske gorostase poput IDEMO DALJE i OSVAJANJA SLOBODE (gde partizan Radko Polič završava ispod nekog drveta sa u čelo urezanom petokrakom od strane četnika, koji kao da koriste crveni flomaster umesto kame), zatim monumentalni ep BOJ NA KOSOVU za tada novopečenog Slobu Gazimestanskog (gde kamioni »Prve Petoljetke« jurcaju iza Kosovke Devojke, a odrubljena glava Cara Lazara svetli kao stona abažur lampa u »Jugodrvo« salonu nameštaja), kao i nezaboravni kemp-klasik za sva vremena BRAĆA PO MATERI, koji zaslužuje zasebnu knjigu kako bi se svojstveno sabrali svi njegovi dometi.
U šakama Šopolinim, koji je sa prethodnim LAJANJEM NA ZVEZDE dosegao svoju romantičnu, poznobaroknu fazu vraćanja naivnosti vlastitih korena, ZONA ZAMFIROVA postaje upliv u četvrtu dimenziju mrtvog lokalnog bioskopa, nepostojeći amalgam nečega što je davno postojalo između Vjekoslava Afrića i Soje Jovanović ali je na svu sreću i umrlo od ruke dobrog ukusa i modernijih kinematografskih tendencija. Ali, od Šopole pa do Ravne Gore, sve ovo puko razglabanje se pretvara u prah pred činjenicom da je ZONA dosad skupila pola miliona gledalaca u Srbiji. Tu dolazimo do ilustrativne konstatacije da nije problem u Ceci, već u sto hiljada ljudi na Marakani.
Ako circa pola miliona ljudi kontaminiranih latinoameričkim serijama želi grupno da se teleportuje u hiljadudevetstopedesetu godinu, niko ih u tome ne može sprečavati. Tragedija je u tome što teleport ne postoji. Vremenska mašina još uvek nije izumljena, i svi smo, nažalost zaglavljeni tu gde smo. Zato se domaća stvarnost i fikcija ne mogu vrednovati svetskim kriterijumima. Zato je sve što se ovde napiše tek treperavi komentar iz Crne Rupe ili patetični «zapis iz podzemlja«. Zato se ZONA ne može oceniti. I zato nam nema spasa.
NEOCENJIVO