izabrana dela

izabrana dela

петак, 10. јул 2009.

EL NIÑO DE LA LUNA aka MOONCHILD (1989)


***

3

ovo je tek drugi po redu (dugometražni) film u, na žalost, vrlo šturom opusu jednog od najbizarnijih i najoriginalnijih živih reditelja. cena potonjih kvaliteta je, pored ostalog, i to da AGUSTÍ VILLARONGA snima retko, sa nehumanim pauzama između. za svojih 65 godina potpisao je samo 5 bioskopskih, 2 TV filma i pregršt kratkih. posle predugih 7 godina od prethodnog mu filma, vidim na IMDb-u da ima u pretprodukciji novi naslov; već i na neviđeno i bez ikakvih saznanja o zapletu i temi, moja očekivanja su velika. jer, ipak je ovo čovek koji je ne samo zamislio, nego imao muda da napravi – i još kako da režira! – jednu od najkultnijih i najmorbidnijih horor-drama ikada, TRAS EL CRISTAL aka In a Glass Cage (1987).
dakle, nakon svog spektakularnog debija (o kome ću pisati drugi put, ionako mu je to najšire poznati film za koji čak i horor-vikendaši znaju) viljaronga je napravio svoj najopskurniji i zadugo najteže nalažljivi film. nije ga dugo bilo na DVD-u, samo neki bezvezni VHS izdat ko zna gde koga su frikovi plaćali po 50 i više dolara na aukcijama, a kada se pojavio DVD, nije bilo engleskih titlova… sve do pre neki dan kada posle dugog traganja uspeh da ih lociram i film napokon odgledam kako valja.
MOONCHILD priziva najrazličitije asocijacije: ako bih ga opisao kao benignu verziju ZEDERA koja se vrlo slobodno i izokola inspiriše Crowleyevim romanom MOONCHILD u adaptaciji koncentrisanijeg i linearnijeg jodorowskog nego što smo od ovog mistika navikli – bojim se da bih stvorio preterana očekivanja koja film, na žalost, uglavnom ne doseže. a opet, teško je NE pomisliti na sve njih, i još poneke filmske majlstounove.
tu je opskurna mistično-okultna organizacija koju vode jezivi invalidi i utegnute, fašistoidne žene u mutno-evropskim lokacijama, kao u ZEDERU.
tu je zaplet o pokušajima nekih okultista da magijskim putem proizvedu dete naročitih svojstava, kao u kroulijevom romanu (gde, ipak, ima više crne magije i sektaških zamešateljstava, a dete-homunkulus čak i nije lik već samo offstage cilj ka kome se teži).
tu je naglašeno hermetična priča o dečaku davidu, u posedu naročitih svojstava, koji gazi ka svojoj sudbini uprkos svim naprima odraslih da ga u tome spreče ili skrenu na neki drugi put, sa svim usputnim referencama na predestinaciju i uticaje nebeskih tela i kosmičkih sila – kao kod jodorovskog.
tu je i viljarongino oko za arhitekturalnu simetriju, kompoziciju kadra i osvetljenje koji neke mogu podsetiti na vintage argenta (iz DEEP RED i SUSPIRIJE) iako je viljarongin vizuelni pečat još konzistentniji i sofisticiraniji od argentovog. viljaronga ima disciplinovaniju režiju i jači smisao za ritam, atmosferu i suptilne audio-vizuelne efekte, lišene argentovskih vulgarnosti i eurotrash-mirisa koji se uvlače čak i najbolje argentove radove a koji su, avaj, isplutali na površinu u punoj meri u poznijoj fazi opusa nekadašnjeg 'maestra'.
strogo gledano, zbog svoje namerno zamumuljene mistične ikonografije, dominantne simbolike punog meseca, te prizora tunela, jama, otvora i zlokobnih sekti, te dominantne plave boje, MOONCHILD može još pre nego na ranog argenta podsetiti i na soavijevu SEKTU, s kojom ne deli samo ikonografske sličnosti i vizuelnu kulturu, nego i frustrirajuće opskurantski zaplet i dvosmisleni utisak nedorađenosti koji za sobom ostavlja u gledaocu.
jer, kad sve te reference i asocijacije oljuštimo i pomnije se zagledamo u dubinu viljaronginog bunara i mesečevog odraza na površini vode, i zaronimo u to šta ovaj film jeste, vidimo zapravo jedan vrlo površan, nedomišljen, čak isprazan filmić koji koketira sa mistifikacijama, a ne sa mistikom, i koji uglavnom iritira svojom nadobudnom samozaljubljenošću i zamumuljenom simbolikom.
priča je to o dečaku kome baba kaže da je on dete meseca. šta to tačno znači i kako je baš on postao dete meseca – ne znamo.
baba mu kaže da on ima posebne moći, ali od njih u filmu vidimo samo 1) nimalo spektakularnu detinju pronicljivost da iz razgovora i ponašanja odraslih nasluti više nego što bi oni očekivali, 2) skoro natprirodnu sposobnost da se zatekne u blizini prostorija u kojima se otkrivaju važni planovi i namere (što je više plod scenarističke lenjosti nego li plod dečkovog 6. čula), i 3) sasvim minornu sposobnost telekineze, kojom uz mnogo muke pomeri jedno drvce šibice 10ak cm na stolu!
baba mu, takođe, kaže da je njegova sudbina da ode u afriku gde pleme nekakvih divljaka očekuje belo dete meseca – zašto ga čekaju, i šta to dete treba da im donese, tj. šta za njih predstavlja – ne zna se.
šta, tačno, želi da postigne neimenovana okultna organizacija sa pravljenjem svog 'mesečevog deteta' putem vrlo komplikovane (i bezvezne) procedure – ne zna se.
za šta je naš mali david dabić tačno potreban ovoj organizaciji da bi ga uzimali iz sirotišta i dovodili u svoje luxuzne mega-spektakularne operetske prostorije – ne znamo.
ako on već jeste to dete meseca, a ovima je potrebno dete meseca, kako to i zašto to da oni a) u njemu ne prepoznaju DM, nego b) pokušavaju da naprave još jedno, dok im je on tu, u šakama? ne znamo.
koja je, tačno, poenta davidovih nekoliko puta ponovljenih tvrdnji da se on rodio dvaput, tj. da su on, i 'fantomski' plod nove, okultno-indukovane trudnoće – jedan te isti entitet? ne znamo.
ne znamo skoro ništa o ključnim likovima priče i ne znamo ama baš ništa o simbolici kojom nam se sve vreme maše pred očima kao hipnotizerskim satom, u nadi da ćemo tako biti zamajani i nećemo primetiti da je viljaronga ovde ostavio previše rupa za popunjavanje a da bismo imali iole smislen odnos prema njegovom filmu izvan pukog estetskog užitka u prelepim slikama, dobroj muzici, solidnoj glumi i elementarnoj simpatiji prema detetu koje, a rebours odraslima, tera neku svoju mističnu priču – kako bi postalo vrač-šaman-poglavica-bog tamo nekog crnačkog plemena u africi! zašto baš u africi – ne znamo!
inače, jedan od glavnih razloga da ovaj film ima status kulta nije samo viljarongino ime – jedan od načina na koji neki neinicirani frik može da dozna za ovaj inače vrlo nepoznat film jeste ukoliko je ta osoba fan grupice DEAD CAN DANCE koja je potpisana kao autor muzike za film, a lisa gerrard – muzikalnija i ženskija polovina trupe – čak i igra jednu od glavnih uloga. pretpostavljam da je njena pojava ovde zabavni kuriozitet fanovima DCD-a (u koje se, btw, i ja ubrajam), ali malo je tu respektabilnog, i ona je tu više za sprdnju nego za diku: pre svega, ona ima da igra blentavu, skoro-retardiranu, trapavu alkoholičarku (!) kojoj je suđeno da baš ona bude mama na mesečevo dete. zašto baš ona, baš takva – ne znamo!
osim toga, liza ima full-frontal scenu u centralnom set-pisu filma, taslačenju pod punim mesečevim zracima, gde ulogu ljudskog sprovodnika mesečeve oplodnje ima dejvid sust (teen-osvetnik pedo-zlikovcu iz TRAS EL CRISTAL; nešto kasnije u filmu epizodu ima i švaba koji je tu igrao creepy naci-pedofila).
što se tiče muzike – ne očekujte spektakl! u prvoj polovini filma muzika je prilično neprimetna, suzdržana, i tek u drugoj polovini, kad odu u afriku, začuju se nešto više oni tonovi koje od DCD očekujemo, mada i tada ne treba očekivati nekakve DCD spotove u pustinji ili bilo šta slično: njihova muzika je stavljena u službu filma, a ne obrnuto, i MOONCHILD svakako nije vehicle za DCD promociju već svoja autentična zverka koja se na umeren, svrsishodan način poslužila DCD skorom za svoje potrebe.
ono što je zanimljivo istaći jeste to da viljaronga nekako uspeva da film režira kao da je u pitanju horor, iako on to nije. ima nešto u njegovoj kameri, u svetlu, u ritmu, u uglovima iz kojih snima, u bojama – što je vrlo hororično, čak i onda kada sami prizori nisu nužno jezivi. otud ovaj film – nominalno dečji, iako svakako nije za decu- ima prilično creepy vibe i u brojnim scenama baš ozbiljno koketira sa hororom.
sve u svemu, MOONCHILD je suviše unikatan, neobičan i lep film da bih bio prestrog prema njemu ili ikome stvarao utisak da to ne treba da se gleda.
treba! ali s upozorenjem da je zaplet konfuzan, nejasan a simbolika proizvoljna, nedorečena i –ako se malo razmisli- apsurdna. viljaronga jeste majstor da ekvilibrira između protivurečnih osećanja i kompleksnih emocija i značenja, ali njegovo igranje na žici – njegov moonwalk, ako hoćete – u ovom filmu znatno je klimaviji, nesigurniji i na ivici grotesknog klovnovanja, ni približno sigurnosti i nepokolebivosti u njegovom prvom, i još uvek najboljem filmu – U KRISTALNOM KAVEZU.
pošto slutim da široke mase još uvek nisu u potpunosti otkrile intrigantni opus viljaronge, u narednim danima osvrnuću se i na ostale njegove filmove.

NOTHING (2003)



Kritika filma "Nothing" originalno je objavljena u Emitoru 450, koji je izašao u januaru 2005.



režija: Vincenzo Natali; scenario: Andrew Lowery, Andrew Miller; uloge: David Hewlett, Andrew Miller; muzika: Michael Andrews


Nakon pažljivog rastakanja realnosti, a po ugledu na najbolje romane Filipa K. Dika, u svom prethodnom filmu "Cypher", Vinćenco Natali ovoga puta poseže za Beketom, ali bez ikakve potrebe da iznova prežvakava klasično delo on ovde Čekajući Godoa uzima tek kao jednu od mogućih inspiracija. "Nothing" stoga ima zajedničkog sa Beketom koliko i sa pomenutim Dikom, koliko i sa najboljim Vornerovim crtaćima, a to je tačno onoliko koliko je potrebno, tek šarmantni nagoveštaj, i ništa više. Ukratko, "Nothing" je dovoljno promišljen da stoji sam za sebe, a ukoliko bih baš morao da povučem kakvu paralelu sa prethodnicima mu, rekao bih da je ovo "Čekajući Godoa" za gikove.

Već sâm kolažni uvod sa izmešanim igranim i animiranim deonicama koje se prožimaju stavlja nam do znanja u kakav svet mi to upravo ulazimo. Pomak u odnosu na realnost na kakvu smo navikli zbiva se već na nivou likova samih. Endru i Dejv su cimeri, dvojica, od spoljnog sveta žigosanih luzera, a u stvari, u svojoj apsurdnoj kući uglavljenoj između traka autoputa, koja svojom ljupkom spoljašnošću priziva svet crtanih filmova, dva izgnanika neprilagođena svakodnevici. Problem je u tome što mesto koje bi oni nazvali domom, svet iz koga su greškom izbačeni ne postoji, još uvek nije izmišljen (ili nacrtan). Kuća je tu tek deo iluzije koja u jednom trenutku kreće da se ruši (bukvalno!), zajedno sa ostacima njihovih života. A onda, u odsudnom trenutku dešava se nešto, ispravka, dešava se ništa! Dejv i Endru konačno pronalaze svoj dom, a prava avantura tu tek počinje.


Da li sam pomenuo da je "Nothing" u osnovi komedija? Po nesvakidašnjosti i začudnosti situacija kroz koje vodi svoje junake nalik je na nešto što bi napisao scenarista Čarli Kaufman. Naime, kada Dejv i Endru požele da svi njihovi problemi nekim čudom nestanu želja im smesta biva uslišena. Kvaka je u tome što su za njih dvojicu problemi = ostatak sveta, pa se dešava upravo to. Tada, realnost ne kreće da puca po šavovima već naprosto biva obrisana kao kakvom džinovskom gumicom. Svet nestaje, a Dejv i Endru ostaju sami u praznini. A Ništa je jedna beskrajna belina, poprilično elastična. Urnebesne scene gde junaci skakuću unaokolo ubrzo postaju stvar rutine, koja opet za divno čudo nikada ne prelazi u dosadu, naprotiv.

Dalje prepričavanje bi bilo nezahvalno, a ovo je tek prvih dvadeset minuta filma. Ono što sledi je splet odlično isprepletanih dramskih pasaža koji variraju i žanrovski. Scena sa čokoladicom koja iz jednog montipajtonovskog skeča prerasta u bizarni izlet u horor je odličan primer za to. Međutim, pojedinačne doskočice, ma koliko bravurozno osmišljene i dobro režirane, vremenom bi sigurno dosadile da je to ono jedino što "Nothing" nudi. Srećom, ovo je ipak priča o dva živopisna karaktera u neobičnoj okolnosti, a ne o okolnosti samoj. Međusobna interakcija Dejva i Endrua, i njihovo (ne)razumevanje onoga što se dešava tako postaje uvod u ono što sledi. Posle fizičke promene sveta oko njih postepeno se menjaju i junaci sami, a ovde Natali, možda zbog samo dva aktera, ali verovatno i usled bolje promišljenosti stvari, uspeva da izbegne zamke neubedljivog psihologiziranja kojim je obilovala "Kocka". S druge strane, psihologija je ovde prisutna na jedan drugi način, kao motiv sam, u briljantnoj sceni improvizovane psihoanalize. I tako posle svih peripetija, i jednog mini obrta gde Dejv i Endru saznaju nešto više o sopstvenim moćima u novom ne-svetu, promena na kraju kulminira u sukob u kome se bura emocija preliva u vizuelno sumanuto finale nalik na kakav odlični animirani film.

"Nothing" je naizgled antipod "Kocke", ali je zapravo i njen prirodni produžetak. U "Kocki" je grupa junaka zarobljena u neobičnoj mašini, prostorno sputana. Ovde, dvojica junaka se nalaze u prostoru koji je beskonačan. Ono što je u oba slučaja zajedničko je pustoš koja tu vlada. Dok je Kocka ispunjena opasnim zamkama koje se moraju savladati da bi se pronašao izlaz, Ništa je ravnodušno spram došljaka. Sputanost i ugroženost se tako ovde preselila u junake same. Endru, našavši se u praznini konačno uspeva da savlada svoju agorafobiju, ali njegovi strahovi time ne nastaju. A čak i kada Dejv i Endru nauče kako da promene sebe oni s tim darom ne znaju šta da rade. Beskonačnost tako vrlo brzo postaje skučena, a Dejv u jednom trenutku iz besa čak iscrtava granice prostora koga naziva Daveania (sa sve pratećom zastavom i himnom). Priča o prijateljstvu tako dobija i svoju mračnu stranu.

Ovako gledano "Nothing" zvuči kao jedna tužna priča, ali to ipak nije. Iako je provučeno dosta mračnih nagoveštaja (kao u svakoj dobroj bajci), i postoje scene koje su na ivici groteske, ipak je reč o jednom iskreno optimističnom filmu. Na početku, autori nas uveravaju kako je sve što ćemo gledati vrlo istinito. To isprva deluje kao simpatični geg, ali ja na kraju mogu samo da klimnem glavom u znak slaganja. Ovo je film za sve one koji se plaše da iskorače van praga sopstvene kuće u neprijateljski svet koji ih okružuje. Moderna bajka za svakog autsajdera, sanjara, navodnog luzera, izopštenika (da ne kažem otakua) ovoga sveta.

CYPHER (2002)



Kritika filma "Cypher" originalno je objavljena u Emitoru 445, koji je izašao u junu 2004.



režija: Vincenzo Natali; scenario: Brian King; uloge: Jeremy Northam, Lucy Liu, Nigel Bennett, Timothy Webber, David Hewlett; muzika: Michael Andrews


Oneobičavanje realnosti, neizostavni motiv u svakom SF filmu, ranije se postizalo najčešće preko izmaštanih kulisa nekih drugih, vanzemaljskih svetova. Međutim, poslednjih godina dvadesetog veka svemir prestaje da bude zanimljiv kao poprište fantastičnog. "Otvori oči" Alehandra Amenabara - od iskidanog i bolesnog tkiva svakodnevice ubedljivo konstruisan virtuelni košmar, anticipirao je sada već kultni "Matriks" braće Vačovski. Iste godine kada i Amenabar, kanadski reditelj Vinćenco Natali u filmu "Kocka" potpuno relativizuje mesto radnje pomerajući fokus na opipljivu paranoju koja izvire iz likova i oblikuje realnost po sopstvenom nahođenju.

Pet godina kasnije, posle filmova koji su nastavili sa dekonstrukcijom ove naše, zemaljske realnosti, ostajući pritom u okvirima žanra – Kronenbergov "eXistenZ" – ili pak odlazeći u pravcu subverzivnog mejnstrima – Finčerov "Borilački klub", i Natali se vraća omiljenim preokupacijama u vezi sa varljivim tkanjem sveta koji nas okružuje, a sve to ponovo daje kroz priču koja pulsira u ritmu paranoje. Reč je o SF-trileru "Cypher", ostvarenju koje mnogo toga duguje stvaralaštvu Filipa K. Dika.


Naime, upravo su Dikova dela poslužila holivudu da u postmatriksovskom dobu ponudi publici niz varijacija na slične teme. Ali, pošto su Dikova promišljanja o prirodi ljudske individualnosti u šizofrenom svetu ne tako daleke budućnosti očito predstavljala prevelik zalogaj za producente željne brze zarade, dobili smo tek umivene poluprodukte poput filma "Suvišni izveštaj" ili "Isplata", čije su veze sa Dikom u najboljem slučaju tek površne. "Cypher" tako postaje jedna od najvernijih slika sveta iz Dikovih romana, a da uopšte nije reč o adaptaciji konkretnog dela. Naravno, paralele je moguće povući, i nema sumnje da su i sami autori svesno koristili Dika kao polazište. Kao što je roman Ubik poslužio kao očigledna inspiracija za filmove: "Otvori oči" i "Matriks", tako je i "Cypher", i pored izostanka konkretnije SF ikonografije, moguće povezati sa romanima kao što su: "Tri stigmate Palmera Eldriča" ili "Tecite suze moje, reče policajac".

Međutim, ono što "Cypher" odvaja od prethodnika je način na koji Natali gradi svoj svet iznutra. Glavni lik Morgana Salivena (Džeremi Nortam) jeste dikovski prototip sredovečnog birokrate, pomalo smotanog i ćutljivog, sa ženom koja neprestano pridikuje, ukratko, tip junaka koji se ne uklapa u gledaočevo viđenje heroja, izgrađeno na filmovima baš kao što je i pomenuti "Suvišni izveštaj". Ubacivanje takvog junaka u nestabilnu matricu u kojoj su lažni identiteti nešto uobičajeno, a otuđenost junaka se podrazumeva, donosi filmu jedan hičkokovski senzibilitet preko motiva - običnog čoveka u nevolji – koji je u ovom slučaju tek pokretač za razrešenje misterije, čiji se ključ ne nalazi u ionako nepouzdanom, i svakako neprijateljskom okruženju, već u junaku samom. Obrti u ovako strukturisanom filmu su neizbežni, ali nisu usiljeni, oni su ti koji pokreću Salivena da dela, prisiljavajući ga da se poput kameleona prilagođava svetu oko sebe.


Džeremi Nortam, treba to istaći, krajnje je ubedljiv u svojoj ulozi, a potpomognut je i talentovanim rediteljem, koji koristi kameru poput skenera, dok hladni futuristički dizajn nepogrešivo dočarava sliku otuđenosti, poput kakve savremene verzije De Kirikovih platna. Naslov filma se doslovno prevodi kao "Šifra", ali ne treba se zavaravati kako je ovde reč o nekakavom numeričkom kodu pošto se sva enkripcija odvija isključivo na mentalnom nivou. I tu se opet vraćamo na prethodni film Vinćenca Natalija - "Kocka", jer korporacijski svet u "Cypheru" nije ništa drugo do jedna velika zamka iz koje je naizgled nemoguće pobeći.

Pa ipak, izlaz postoji, iako se on može shvatiti tek kao jedna uslovnost, razrešenje koje je samo privremeno, bez garancije da poslednji kadrovi nisu tek puka fantazija, još jedno implantirano sećanje i ništa više. Naravno, možemo i da se poput glavnog junaka prepustimo konačnom eskapizmu uvereni kako je sve konačno došlo na svoje mesto. Sve je to stvar ličnog izbora. Samo je potrebno: otvoriti oči, uzeti crvenu pilulu, prisetiti se... Zvuči lako, zar ne? Međutim, upravo je ljudski mozak najkompleksniji kompjuter na svetu, a pristupnu šifru je često nemoguće pronaći.