izabrana dela

izabrana dela

недеља, 05. јул 2009.

ŽMARCI, Boris Vijan


s najvećim uživanjem pročitao sam zbirku priča borisa vijana ŽMARCI.

iako je postojala u pozadini moga uma slutnja da vijana treba proučavati, u tom pravcu mi je na putu stajala samo jedna činjenica: još pre 10ak godina pročitao sam njegov roman PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE (sa nadahnutom koricom: mepltorpova fotka pozamašnog crnog kurca koji visi iz inače besprekornog odela), ali me on, tada, nije baš impresionirao. bledunjavo-bezlični ukus koji mi je zaostao iza tog čitanja usporavao me je u eventualnim pokušajima da se ipak vratim vijanu i pružim mu još jednu šansu. sve do pre 10ak dana.

ŽMARCI se sastoje iz nadrealističkih i apsurdističkih 'priča' iz nesvesti: dakle, ovo nije pripovedanje u tradiciji poa, stivensona, čehova ili hemingveja, nego se pre naslanja na struju lotreamona i žarija. to znači da ove 'priče' imaju slobodniju strukturu, deluju improvizovano, slobodno-lepršavo, neplanirano, fragmentarno (bilo da imaju oblik niza crtica, ili same predstavljaju fragment u nekoj široj priči koja se jedva nazire).
šta imamo ovde?

iskrcavanje u normandiji kao ludačku, grotesknu šalu u naslovnoj priči. apsurd rata se 'ozbiljno' ne može dokučiti: jedino uz obilati dead-pan crni humor –kako to vijan čini- može se bar naslutiti sav besmisao te klanice.

nehumano surovo podjebavanje pajkana kao sadističkih copina nalazimo u 'dobrim đacima'. mada su pajkani laka meta, ono što im vijan ovde radi zaista je unikatno, retko viđeno, i dostojno najboljih stranica v. barouza.

'put u honostrov' je one-joke priča, ali joke je predivan: grupica dokonih putnika u jednom vozu, smorena dugim putovanjem, pokušava da razgovori ćudljivog i dremljivog putnika. kad on ignoriše njihove pokušaje da ga uvuku u svoje orgije praznoslovlja, ovi posegnu za – inkvizicjskim metodama torture u naporima da ga navedu da progovori!

'račić' je jedna od manje spektakularnih, ali ipak dobrih pričica, o sviraču u jednom orkestru, koji preživljava prodajući svoj znoj (bukvalno!), živi kod gazdarice koja šeta sa raskriljenom haljinom ne skrivajući miomirise svoje 'stvarčice' i ne nailazi na razumevanje dirigenta zbog koga, na kraju, izgubi glavu - koju sam sebi odseče.

'vodoinstalater' do krajnjeg apsurda dovodi prepoznatljivu situaciju borbe sa radnicima-fizikalcima i svakojakim ispomoćnim osobljem koje umesto pružanja kompetentne usluge svoje gazde pretvara u sluge i taoce. naravno da 'majstor' izazove montipajtonovski (apres le mot) haos, i to je divota posmatrati.

'napušteni put' je bukvalno neprepričljiva orgija improvizacija (?) i zajebancija koja u centru pažnje ima grobarskog klesara i njegove pokušaje da se oženi.

'mrtve ribe' govori o čoveku koji peca marke (poštanske!) u nekakvoj močvari za bezdušnog šefa, putuje vozom u kome su lažne karte skuplje od pravih i sve u svemu – još jedna 'priča' u kojoj je zaplet manje bitan od niza zabavnih, apsurdnih situacija i neverovatnih dijaloga.

'bluz za crnog mačka' je jedan od hajlajtova zbirke, vrcava pričica o mačoru (koji govori i psuje) zaglavljenom u kanalizaciji, pokušajima da se on otuda izbavi od strane okupljenih dokoličara i prolaznika, te o pijanci i ludovanju koje usledi zatim.

'magla' se ne da prepričati! ludnica, advokatov sat, groteskno suđenje (opet, kao da je iz GOLOG RUČKA, sa ej džejem kao advokatom!), ratno bombardovanje...

'plava guska' je neodoljivo duhovita, blago mizogina, vickasta storija o liku koji putuje na odmor, usput pokupi autostoperku u koju se tiho zaljubi, ali ona ipak padne na šarm (?) njegovog saputnika.

najzad, zbirku završava najduža priča ovde, možda i najkonvencionalnija u smislu koherentnosti i linearnosti i logike – 'statista' – u kojoj mlad i naivan početnik u ovoj skrajnutoj profesiji otkriva zla filmske industrije. potonju ovde vijan nemilosrdno ismeva, a na to i ima pravo, jer mu je ona i došla glave: umro je u bioskopu na premijeri filma PLJUVAĆU NA VAŠE GROBOVE, rađenog po njegovom romanu! whatta way to go! :)
vijan se igra sa jezikom kao malo dete, i rezultati toga su često fascinantni – naročito kalamburi koje neosetno izvodi sa ustaljenim frazama, metaforama i idiomima koje tretira bukvalno i odvodi iza granice besmisla.

apsurd koji provejava ovim pričama nije puki ukras ili dosetka, već autentični oblik odgovora na brutalnost i besmisao tek-preživljenog rata (WWII) i svih pripadajućih mu zverstava i gluposti. ono što posebno imponuje, barem meni, jeste i autentični, žestoki, neukrotivi anti-autoritarni duh koji provejava kroz svaku rečenicu, i koji se po snazi i ubedljivosti može meriti sa vrlo malo toga u XX veku (selin i barouz mi prvi padaju na um kao vijanovi sadruzi po ovom pitanju neukrotive neuklopivosti i anti-institucionalizacije bilo koje vrste).

potonji kvaliteti se nigde bolje ne vide nego u fascinantnoj šansoni koju je vijan napisao, a koju vam ovde prenosim ljubaznošću nikole todorovića, koji ju je preveo i objavio u časopisu ODGOVOR br. 2.

uživajte! mene je danima nakon čitanja opsedala njena sveta jednostavnost i autentičnost. ništa tu novo niti posebno 'originalno' nije rečeno – a opet, ovo ubada u srž, i opseda! to je TO!

BORIS VIJAN

DEZERTER


Cenjeni predsedniče
Pišem Vam ovo pisamce
Uopšte ne marim da li ćete
Imati vremena da ga pročitate
Upravo sam primio poziv

Obaveštavaju me da
Najkasnije u sredu uveče
Moram u rat


Cenjeni predsedniče
Ne pada mi na pamet
Nije me majka rodila
Da ubijam sirote ljude
Ne želim da Vas razbesnim
Ali moram da Vam kažem
Doneo sam odluku


Dezertiraću


Od kad sam rođen gledam samo smrt
Video sam oca kako umire
Video sam braću kako odlaze
Gledao decu kako plaču
Majka mi je mnogo patila
Eno je u grobu
I nije je briga za bombe
I nije je briga za crve
Dok sam bio u zarobljeništvu
Ostao sam bez žene
Ostao sam bez duše
Sve meni drago nestalo je
Sutra ću u ranu zoru
Zatvoriti vrata
Izgubljenim godinama
I otići svojim putem


Životariću
Na ulicama Francuske
Od Bretanje do Provanse
I govoriti ljudima


Odbijte poslušnost
Odbijte da radite to što vam kažu
Nemojte da idete u rat
Odbijte svako naređenje
Da prolijete krv


Ako krv baš treba liti
Gospodine predsedniče
Prolijte, cenjeni, svoju
I ako me budete hapsili
Recite žandarmima
Da ne nosim oružje
I da u mene slobodno pucaju


sa francuskog preveo:
Nikola Todorović

RODOSLOV LOZE VAMPIRA, Momčilo Nastasijević


(Solaris, 'Biblioteka srpske fantastike', Novi Sad, 1994)

najzad nađoh vremena (i vrlo konkretne motivacije) da u celosti pročitam ovu davno izašlu zbirku.

iako sam ranije čitao par najpoznatijih priča odavde, tek sad pročitah i sve ostalo, kako bih se uverio da nema i neki skriveniji biser. i nađoh – jedan baš čist biser, i nekoliko vrednih kamenčića.

u pozadini mozga dugo sam već imao njegovo ime kao čoveka čiji rad treba pomnije proučiti, ne samo zbog prisustva osobene fantastike u nekim njegovim pričama, nego i inače, prosto kao značajnog i dobrog pisca.

za slučaj da baš ništa ne znate o ovom piscu, sledeći citat koji nađoh onlajn prilično jezgrovito opisuje čoveka i situaciju:

"During his lifetime Momcilo Nastasijevic was less well known than some of his contemporaries, such as Milos Crnjanski and Rastko Petrovic. His literary output was not large, and it gained immediate appreciation only in a narrow circle of intimate friends. ... One reason for this lack of recognition was that --with his individual views of poetry and literature and the problems of the development of the Serbian literary language-- he was outside the trends of expressionism and surrealist Marxism dominant in Belgrade at the time. Another reason was that his compression of style and his individual imagery make him an extraordinarily difficult poet, especially for those who seek a paraphrasable meaning in poetry. For this reason he has been accused of being hermetic by some critics."

zbirku RODOSLOV LOZE VAMPIRA proučio sam pre svega tragajući za najboljom mogućom kandidatkinjom za antologiju srpske horor priče koju spremam. proučiću i druga izdanja njegove proze, ali za sada, u antologiju idu dve priče koje u donjem opisu imaju najveće ocene.

uopšteno, nastasijevićev stil se razvijao u pravcu sve veće nekonvencionalnosti i udaljenosti od linearnog i mimetičkog opisivanja, što se u ovom izboru jasno vidi, jer su priče hronološki poređane. u onim ranijim vidljivo je sočno i bogato pisanje, ali ipak blisko prozi na koju smo navikli, sa zapletima, likovima, motivacijom i opisima jasnim jezikom linearno i nedvosmisleno izloženim. najbolja priča u ovom stilu je svakako ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE.
u poznijim pričama njegov jezik postaje naglašeno iscepkan, jezgrovit, eliptičan i hermetičan do granice frustracije, pa i iza nje. to su manje priče, a više nizovi fragmenata, pasusa, u kojima se vrlo koncentrisanim, naglašeno poetskim i nemimetičkim jezikom iznose dvosmislene tvrdnje, opisi i dešavanja čiji bi zbir trebalo da bude veći od pojedinačnih delova. elipse su vidljive i u samim rečenicama, u kojima često zamenice zamenjuju nepostojeće imenice odnosno subjekte, i često treba poprilično čitanja i pažnje pa da se ti rebusi i zagonetke primaknu nekakvom razlučenju. ponegde je to veoma rewarding; avaj, moram reći da mestimično to za moj ukus prelazi u manirizam kojim se više gubi nego li dobija. svakako najbolja priča u ovom stilu jeste ISTINA O OPAKOME.

tematski, skoro sve priče (ili barem sve najbolje u zbirci) bave se erupcijama sitnih zala koja poput lavine od sitne zlobe, zavisti, sitnodušja, sebičnosti itd. narastu do razmera pravih zločina gotovo apokaliptičkih razmera (na simboličkom planu). još konkretnije, ove priče donose za mene retko viđenu oštrinu u osudi srpskog plemenskog mentaliteta i psihologije rulje, odnosno spremnosti da se sa patološkim sadizmom i sumnjivom ornošću krene u kažnjavanje 'prestupnika', tj. svih onih koji odudaraju od 'normalnosti' rulje. istovremeno se ta normalnost prodorno i bez mnogo tupljavine, klinički precizno prepoznaje i prikazuje, u nekoliko rečenica ili pasusa upečatljivije nego li što bi mnogi na čitavim stranicama i poglavljima svojih romana-reka-mutljaga.

dakle, evo sadržaja ove zbirke i mojih kratkih osvrta na konkretne priče, sa subjektivnim numeričkim ocenama (u zagradi) koje ne treba shvatati suviše ozbiljno no samo kao elementarni vodič:

-O ZAROBLJENIM TAJNAMA (6-)
=kratka parabola o čoveku koji zadugo čuva tuđe tajne, dok ga one ne otuđe sasvim od sveta.

-SVILENI LJUBIČASTI KONAC (4)
=slična kafikinim SINOVIMA, ovo je priča o nekim neobjavljenim pričama koje su ovde personifikovane, ali naivnije i manje uspešno nego kod kafke.

-STRAH (5-)
=prerazvučena i neubedljivo-naivna priča sa previše proizvoljnim povodom za junakov strah.

-ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROĐAKE MARIJE (10-)
=e, ovo je već masterpis. suptilna, tanana, gusto-atmosferična, narastajuće-zlokobna, elegična, ruralno-gotska studija psihopatologije jedne previše gorde žene koja neplanirano postane femme fatale – ne samo za momka koji se zbog nje obesi, nego i za sebe... ovu priču je đorđe kadijević ekranizovao u obliku izvanredne TV drame za koju mi je krivo što sam je pogledao tek nakon štampanja knjige U BRDIMA, HORORI, jer bih se svakako osvrnuo i na nju, iako je tek marginalno horor.
-REČ O ŽIVOTU OCA TODORA OVOG I ONOG SVETA (5+)
=simpatična pripovest o parohu koji, po smrti svoje žene, počne spopadati tuđe po selu. ima opskurnu kulminaciju sa onoga sveta, kada se parohovo kljuse vrati ispred rajskih vrata nazad po paroha kome je ulaz zaprt, sa dubioznim naravoučenijem.

-PRIČA O NEDOZVANOJ GOSPOĐI I GLADNOM PUTNIKU (6)
=predvidiva, linearna, ali lepo ispričana parabola (sa memorabilnim slikama) o samoživoj ženi koja odbije jabuku gladnom namerniku, te o njegovom i njenom posledičnom skapavanju.

-PRIČA O NEZNANCU (5)
=još direktnija, jednodimenzionalna, gorka parabola o ljudskoj nezahvalnosti prema čoveku koji može da tera čume, more i boljke svih vrsta.

-ISTINA O OPAKOME (10)
=remek-delo koje svoj puni, snažni udar stiče tek na kraju, kada se sve kockice fragmentarno iznete pripovesti slože u punu i pravu istinu, direktno suprotnu od one sugerisane na početku. najdirektnija i najsurovija osuda 'normalne' rulje: svetine, dokonih ženturača sa svojim brbljivim jezicima i ogovaranjima, pa čak i surove, bezdušne njine dečurlije, uvek orne da se kamenom bace na psa, ili čoveka, baš kao i njini vrli roditelji.

-RODOSLOV LOZE VAMPIRA (7+)
=naslovna, mnogo-antologizirana i hvaljena priča po meni na manje upečatljiv i uspeo način kazuje istu ili sličnu poentu kao i ISTINA O OPAKOME: usud familije, i pojedinaca u njoj, dodeljen im od svetine, a bez pravog razloga ili krivice.

-ANE KADIJE REČ O ĆIR-ZAHINOJ KOBI (7)
=vrlo morbidna i smela (u svojim implikacijama i sugestijama), priča o pohlepi i sebičnosti jednog čivutina koja gradi polovinu tragedije, čijoj drugoj polovini potpomažu nebriga i bezosećajnost rulje iz sela, koje se u 'akciju' nadade tek kad je prekasno, i na sebi svojstven, uništiteljski, beskoristan i štetan način.

-UKOPANKA (4-)
=iritirajuće opskurna, iscepkana i eliptična, multi-glasovna 'storija' o jednoj ožalošćenoj ženi i razlozima njenih stalnih poseta jednom grobu kojoj ne bi škodilo malo više direktnosti.

-NERODI (4)
=lepo opisano gašenje života jedne familije koje bi bilo još smislenije da je bar sugerisan razlog za to.

-GODINA (2)
=ovde je već iritirajući manirizam pre-poetičkog, pre-eliptičkog, pre-opskurantskog fragmentiranja slika i opisa svedenih na mini-rebuse.

sve u svemu, iz rečenog je valjda već sasvim jasno da se radi o velikom i zanačajnom piscu te o zbirci u kojoj se itekako ima šta probrati!

     koga zanima nastasijevićeva poezija, evo solidnog eseja o tome: Aleksandar B. Laković, NASTASIJEVIĆ IZ „NEIZREČJA U REČ”