izabrana dela

izabrana dela

петак, 03. јул 2009.

PICNIC AT HANGING ROCK (1975)




****
4


reprizirao sam dva filma pitera vira koji imaju elemente horora – tačnije, PICNIC AT HANGING ROCK ima elemente, ali horor ipak nije, dok WAVE ipak može da se smatra punokrvim hororom (iako bez krvi).
PICNIC je, u suštini, film o juxtapoziciji civilizacije i prirode, o (ne)kongruentnosti damskih rukavica u australijskoj divljini, o kontrastu tvrdih, milenijumskih stena i nežnih, odjučerašnjih dama... kada se ovi disparatni elementi sudare na 'visećoj steni' – mekši popušta. iako je film otvoren za tumačenja, gomila sitnih detalja ipak naglašava ljudski faktor: društveni odnosi, socio-istorijska slika australije tog doba (na prelomu 19. u 20. vek), a naročito viktorijanska sexualna represija izvezena i implantirana u jedan ambijent koji joj je potpuno stran – suncem opaljena pustara australije umesto magluštinama i kišom pokrivene engleske.
foto: ipak nekih tajni ima, što ne govore se svima, što se samo nekom kažu, ko digne nos iz knjige...
naglašavanjem sexualnih motiva (a naročito u dužoj verziji koju sam ovog puta pogledao) sugeriše se da su te nestale cure zapravo pobegle iz jednog opresivnog društva u pomalo jezivu, ali ipak otvoreniju prirodu u kojoj mogu da golišave trčkaraju bez cenzure. mistične sile pradrevne australije samo su očigledna metafora –kao velsova 'vrata u zidu'- za jedan pre svega psihološki otklon.
zbog toga, iako film nije explicitan u svojim značenjima i dopušta i druga čitanja (kao manje verovatna), PICNIC je pre svega film o ženskoj liberaciji koja je, pre nego što je postala institucionalizovana, mogla i morala da ima drastične oblike, poput ovih prikazanih u HANGING ROCKu.

foto: škola za guske
za one kojima taj feministički momenat nije najvažniji u filmu, piter vir maestralno kreira i nekoliko istinski jezivih scena, pre svega kroz genijalnu upotrebu zvuka – od panove frule kao lajtmotiva, pa do dubokih dronova koji kao da potiču iz 'besova' što izbijaju iz iskonskih stena. uprkos izvesnim značenjskim ograničenjima, relativna otvorenost PIKNIKA ipak ga čini jednim od najboljih primera filma MISTERIJE – ne horora, ne trilera, ne drame, nego, pre svega – misterije. i nije nimalo slučajno što se film koji naglašava omiljenu reč dejvida linča takođe karakteriše tako ingenioznom upotrebom zvuka...

THE LAST WAVE (1977)


 ****
4


jedini pravi horor pitera vira, THE LAST WAVE izvanredan je primer kinematografskog stvaranja jeze i strave bez posezanja za extremnijim horror prizorima ili efektima.
tematski se WAVE nastavlja na HANGING ROCK, utoliko što je njegova okosnica – sukob civilizacije (bele) i prirode (sa kojom je, sugeriše se, 'primitivna' aboridžinska kultura u mnogo bližem dodiru). to je ona stara fora, sa belim čovekom koji je zaboravio svoje korene: 'zaboravili smo naše snove, a kada nam se oni vrate, mi ne razumemo šta oni znače.'
da je ovo američki film, umesto aboridžina imali bismo indijance ili crnce kao manjine koje čuvaju plamičak belcima zaboravljenih znanja i ključ za povratak majci prirodi koju je otac falus (i njegov falocentrični razum) oskrnavio. otud se THE LAST WAVE bavi osvetom mame prirode tati falusu (oličenom u neboderima moderne civilizacije).
nije nimalo slučajno da ulogu osvetnice ima upravo voda, taj drevni ženski simbol plodnosti, hraniteljstva, životozačetka, ali i primordijalnog haosa i nekontrolisane, amorfne snage koja ume da nenajavljeno provali i proguta život.
niti je slučajno što ambijent sveta kome se sprema potop karakterišu neboderi – već i sama reč 'nebo-der' sugeriše silovanje, deranje tj. cepanje neba putem čovekovih (falusoidnih) tvorevina, čime se izdaleka asocira i na kulu vavilonsku i na sve ostale faustovske pokušaje da se osvoje, podrede i pod svoje stave sile koje su ipak mnogo starije od čoveka.
lično, idejnu komponentu filma smatram upitnom: sve moje simpatije oduvek su bile na strani fausta i prometeja, a ne na strani divljaka koji prčkaju po blatu, 'u dodiru s prirodom'. srećom, vir nam svoju ideologiju ne nameće sa blatantnom bezobraznošću svojih američkih kolega, pa ona mislećem gledaocu koji deli moju vizuru nije toliko iritantna kao u USA pandanima u kojima se prodaju indijanska muda za (bele) bubrege.
u oba slučaja, i u američanskim i u australopitečkim filmovima, naravno, vidljivi su jaki tragovi griže savesti kao motivacijskog faktora: ta vizura koja, kao fol, prednost daje 'primitivnoj' mudrosti nad modernim intelektom i duhom zapravo je samo manje ili više neiskreni wishful thinking pojedinih mislećih (piter vir) ili oportunističkih (američani) liberalnih belaca koje donekle kopka crv savesti zbog genocida na kojima počivaju njine respektivne (ali upitno respektabilne) kulure – i američka i australijska- ali ga taj crv kopka samo toliko da napravi film o tome, a ne i da se otisne u pustinju i nastavi da živi sa tim navodnim nosiocima navodno pradrevne kvazi-mudrosti kojima će, valjda, pripasti zemlja kad kule babilonske budu srušene moćnim talasima majke geje.
kao i u slučaju pro-feminističkog HANGING ROCKA, i u THE LAST WAVE-u imamo fascinantnu upotrebu filmskog jezika zarad stvaranja upečatljive, neprikosnovene atmosfere predstojeće globalne strave. potonja je ostvarena genijalnim smislom za detalj i za gradaciju koji će, posle vira, dostići i usavršiti jedino john carpenter – a najočiglednije u PRINCU TAME, svojoj idejno konfuznoj ali medijski fascinantnoj expertizi na temu građenja filmske strave, i to sličnim postupcima koje je vir, ipak, prvi na taj način upotrebio.
pored odlično zamišljenih i realizovanih prizora i scena koji za lajtmotiv imaju vodu (tj. na samom početku – led!), i ovde imamo savršeno korišćenje ne samo skora nego, pre svega, zvučnih efekata koji uključuju i aboridžinski instrument didžeridu, čiji dronovi savršeno potcrtavaju drevnu, duboku pretnju koja probija na površinu sveta belaca.
logično posmatrano, taj 'poslednji talas' će podaviti i aboridžine u istom naletu kad i belce, teško da će tu da bude neke selekcije, ali kao i ROCK, tako je i WAVE naglašeno metaforičan, i svet čiji krah on najavljuje pre svega je beli svet. na žalost, 'amerika je svet' – i kada americi preti propast (komete, meteori, vanzemaljci, epidemije, šta god), ona tme preti i celom svetu. avaj, australija NIJE svet, pa stoga čak i sugestija njenog totalnog poplavljenja simbolički NE implicira i kraj zapadne civilizacije, već samo jedne njene fusnote u dnu karte.
otud je THE LAST WAVE značenjski ograničeniji od, recimo, THE OMENA, koji se pojavio prethodne godine (1976) i mnogo uspešnije sugerisao blisku apokalipsu, makar to činio i trivijalnijim sredstvima. za utehu, formalno je WAVE znatno superiorniji, u smislu da suptilnijim rediteljskim postupcima kreira složeniju emociju i efekat nego li prilično pravolinijski i senzacionalistički OMEN.
u odnosu na H. ROCK, WAVE je znatno direktniji u svojim značenjima, sa manje dvosmislenosti, što mu mnogi zameraju, smatrajući da je otvorenost ROCKA ne znam koliki kvalitet. meni je, pak, draža i prijatnija WAVE-ova veća linearnost i usredsređenost i očita koherentnost, a da se ne lažemo, i mnogo veći broj memorabilno creepy & scary scena, mada u krajnjem saldu oba filma imaju istu numeričku ocenu, i ne mislim da bitno odstupaju jedan od drugog u smislu opšteg kvaliteta.