izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 14. мај 2009.

PARASOMNIA (2009)

***
3

vilhelm meloun (tačnije, ali dosadnije, znan i kao vilijem – bil – maloun) do sada nije pružio bogzna kakvog povoda za anticipaciju njegovih filmova: potpisao je derivativnu ali umereno-gledljivu fotokopiju ALIENA sa klausom kinskim (i drugorazrednim efektima maske) maštovito nazvanu THE CREATURE, te šminkeraje znane kao THE HOUSE ON HAUNTED HILL (umereno gledljiv samo zbog zabavnog džefrija raša koji impersonira vinsenta prajsa) i FEAR.COM (šaradu koja je imala toliko loše kritike da se još uvek nisam naterao da protraćim 90ak minuta na nju, ali verovatno u nekom trenutku hoću). iako je u ovim filmićima pokazao tragove vizuelnog nadahnuća, totalna nebriga za scenario, likove i smisao ostala je kao teg na njegovom opusu, tek neznatno olabavljen sasvim solidnom epizodom za serijal 'masters of horror' pod nazivom FAIR HAIRED CHILD.

zbog svega toga, očekivanja vezana za ovo sočinjenije sa glomazno-rogobatnim naslovom nisu mi bila visoka.

zato sam bio tim više prijatno iznenađen PARASOMNIJOM, prvim malounovim filmom u kome sam, zapravo – uživao!

da se razumemo: scenario je prilično budalast, i neki zlobnik mogao bi se zabavljati njegovim seciranjem u sitna crevca i dokazivati koliko je besmislen. ipak se ovde govori o momku koji slučajno u ludari spazi 'uspavanu lepoticu' (tj. curu koja pati od parasomnije, spavaće bolesti zbog koje veći deo svog života provodi u snu), odakle je kidnapuje i nosi svojoj kući da se tamo stara o njoj (što uključuje i svlačenje u kupanje njenog nesvesnog tela).

blaženstvo u činjenici da njegova draga uglavnom spava umesto da ga smara da je vodi u pozorišta, bioskope, koncerte, restorane itd. suviše je veliko da bi potrajalo, i ubrzo postaje jasno da je na spavačicu svoje hipnotičko oko bacio psiho-ubica iz te iste ludare (koga drže raspetog kaiševima u stojećem položaju, i sa kukuljicom preko lica – i to mi je neka mentalna institucija!). on uspeva da uđe u njene snove zahvaljujući hipno-moćima, i pretvara je u instrument svojih sadističkih planova. naravno, naš kidnaper mu te planove kvari jer totalno zli psiho veruje u narodnu izreku da se suprotnosti privlače, i neće ni da čuje za neku drugu nego baš za našu vrlu, čistu, anđeosku djevu koja je, budući prespavala veći deo svog života, propustila sve prilike da se oda razvratu i bludu.

hm, eto leka za današnju razvratnu omladinu: kura C-C mušicama, i rešen problem!

enivej, glavni razlog što sam u ovom luckasto-bleskastom filmu uživao umesto da se dosađujem i vrtim glavom leži u nekoliko srodnih faktora:

-dobar kast: gl. junak je simpatičan momak koji bi, ako bi smeđu kosu ofarbao u crno, više ličio na dilana doga od ovog teen-supermena koji je tu ulogu već dobio; zahvaljujući tome, i budalaste stvari koje ima da radi ovde deluju pitko i prijemčivo, i gledalac ih može prihvatiti jer ovaj deluje kao neko ko, zapravo, ima dušu. uspavana lepotica je, takođe, dobro odabrana i ubedljiva u svojim anđeoskim pojavama – svakako ne izgleda kao jedna od tipičnih fufica recentnih torture-porn-cum-slashera, baš kao što ni naš dilan ne liči na nekog od bezličnih jock-hunkova tih istih kvazihororijada. znači, to su netipično napisani likovi u nekonvencionalnim situacijama, solidno odglumljeni. dž. patrik keli je takođe dobar kao preteća psiho-copina, a i džefri kombsa je zabavno gledati kao pajkana (iako je njemu moglo da se da i malo više mesa od ovog statiranja kroz opšta mesta).

-duševni dijalozi i luckaste situacije: umesto rutinskih žanrovskih prežvakavanja ("čuo sam neku čudnu buku"… "halo, ima li koga tamo?"… "ovde se nešto dešava što ja ne razumem"… "Hej, Džejmi, ti znaš da te ja volim, pruži mi još jednu šansu!"… i sl. sranja) likovi ovde ćaskaju kao živi ljudi, a to naročito važi za razgovore našeg dilana sa svojim džanki-prijateljem. znači, više je to 'indie' nego standardni 'žanr' fazon. a situacije su ljupke i bizarno-smešno-groteskno-dirljive, kao u prvom 'sastanku' sa uspavanom ljepoticom, tokom koga ona –neiskusna u budnom svetu – pokazuje da ne zna kako se jede sladoled (razmaže ga pola po stolu a pola po svom licu!), a u lepoti zelenila u parku uživa tako što počne da maltene pase travu (naočigled sablaznutih staraca-prolaznika).

-originalan i svesno otkačen, nadrealan scenario: nekada davno – ako su 1980-te bile davno- horori se nisu libili da budu bizarni, blesavi, da imaju zaplete koji ne liče ni na šta dotad viđeno, da se takmiče jedni sa drugima po blesavosti, a naročito nakon što je A NIGHTMARE ON ELM STREET otvorio kapije snova, bizarnosti i iracionalno-nadrealnih zamešateljstava. pod direktnim uticajem tog filma i nj. nastavaka nastali su, recimo, DREAMSCAPE i DREAM DEMON, u čijoj senci i PARASOMNIA obitava kao sasvim dostojan okasneli prirepak.

i uopšte, čitav etitjud kojim odiše ovaj film ima jednu nostalgičnu retro auru, kao neki izgubljeni film iz '80ih koji je danas pronađen u nekom magacinu i samo malo retuširan CGI tehnologijom da ga svari današnja omladina. PARASOMNIA, zaista, deluje kao da je zasnovana na nekoj vintage DILAN DOG epizodi, iz vremena kada je taj strip bez pardona, a sa mnogo smisla i originalne aure, horor fanovima pružao vrlo idiosinkratičan spoj mračne romanse, nadrealizma, gorkoslatke ironije, egzistencijalizma i splatera. svega toga ima i ovde, odmereno i odrađeno s dušom, kao u vintage sclavijevim scenarijima.

-nadahnuta vizuelnost: e, gorepomenuti malounov kvalitet uspeo je da dođe na svoje tek onda kada su se već pomenuti a daleko važniji faktori poklopili. njegovo oko za 'lepu' sliku horor provenijencije ovde je upotrebljeno maximalno (tj. koliko je budžet dopuštao, a ponegde to baš i nije bilo mnogo). ima tu sjajnih slika, kako u budnom stanju (psiho-ćelija; vrlo krvave vratosekuće, crevoistrisajuće pogibije; zlokobna knjižara sa svojim ezoterično-goth dizajnom…) tako i u scenama snova koje sadrže vizuelne hajlajtove.

za potonje je bio zadužen poljski slikar bekšinski, čuven po tome što je radio koricu za moj roman NAŽIVO; mislim da vam je odmah jasno o kakvom profilu umetnika govorim. znači, prva liga. morbidno-nadrealna čudesa iz snova-košmara naše spavačice zasnovana su na njegovim slikama, kao i na nekim originalnim konceptima, što tim prizorima daje pedigre kojim se ne mogu pohvaliti mnogi slični žanrovski naslovi. uostalom, pogledajte slike, šta dalje da pričam?

istina, maloun se malo i zaneo sa stilizacijom, i pred kraj njegove opsesije postaju skoro razularene kada na pozornicu stupe nekakvi mehanički automatoni (spoj tima bartona i spotova merilina mensona odnosno nemačkog umetnika luetke-a) prema kojima su oni dr- fajbsovi još bili oličenje umerenosti i dobrog ukusa! ipak, pošto nas je maloun do tog trenutka već 'kupio' svojim likovima i pristupom, onda se i ovi ekscesi mogu lakše svariti, jer radi se o delirijumu i ludilu kakvo smo voleli i u bizarno-besmislenim završnicama dilana doga.

sad, lepo bi bilo da je svog zlikovca maloun još malo doradio i učinio još ikoničnijim i moćnijim i tako nam dao poor man's fredija za XXI vek, što za dlaku nije učinio (ovaj psiho ovde bliži je horasu pinkeru, aka ŠOKERU), iako mi se javlja da će, čak i u ovom polunedokuvanom obliku on biti bliži frediju od onog reimadžiranog koga nam spremaju u (nesumnjivo konvencionalnom) rimejku ELM STREETA.

sve u svemu, PARASOMNIA je hrabar mali veliki film po tome što ne hoda utabanim stazama i što pokušava nešto novo i drugačije, i što u tome umnogome i uspeva. to je jedan dražestan old school hororac sa mnogo krvi, solidnim dozama saspensa i sa luckastim likovima kojima ćete se vraćati.

prava je šteta što živimo u vremenu u kome ovako nadahnuti filmići završavaju direktno na DVD a u bioskope idu nebuloze tipa HOSTEL 2 i slične idiotarije. oh, well, nama u srbiji je ionako svejedno pošto nemamo bioskope…

šon jang dobija zločesti telefonski poziv u prologu filma:

THE HORSEMEN (2008)

**
2+

veliko razočmarenje, imajući u vidu da se od reditelja više no vrlo dobrog SPUN-a moglo očekivati i nešto živahnije, supstancijalnije i manje derivativno!

Jonas Åkerlund se ovde zadovoljava potpisivanjem besramnog rip-offa filma SE7EN, čiji se senzacionalistički over-the-top sadizam pokušava opravdati tj. osmisliti vrlo problematičnim zapletom.

rivju koji sledi sadrži SPOJLERE pa imajte na umu da se tu otkriva kraj filma i sve vezano za njega!

u suštini, ovaj film bi hteo da nam poruči da 4 jahača apokalipse NISU Rat, Glad, Kuga i Smrt, nego : Geek, Gay, Emmo i Orphan.

svet će da propadne ne zbog ratova i bolesti koje izazivaju zlikovci teške kategorije, nego zbog gomile slabića, odbačenih, nikakvih, jadnih, patetičnih, nevoljenih, koji će da se udruže zahvaljujući internetu itsl. i da krenu u 1-on-1 apokalipsu sa mega-komplikovanim ubistvima za koja čovek mora da bude hiper-stručnjak za najveće medicinske finese (jebo vas džek trbosek!), uz to vrlo imućan. da, deco, ne može svaki emmo gay geek da bude sado-ubica: samo oni koji sebi mogu da priušte custom-made ludo-skupocene sprave za samovešanje na kuke, te nakit pravljen po porudžbini sa adekvatnim simbolima. pristup napuštenim skladištima za korišćenje u ubilačke svrhe je takođe obavezan. ali to nije problem: svaki nerd može da tek tako upadne u ma koju pustu fabriku i pretvori je u svoje zlikovačko gnezdo. ako su nas nešto naučili stripovi o superherojima, onda je to baš ovo.

znači, jezikom saut parka, apokalipsu neće da izazove kartman, nego baters – u svojoj 'professor chaos' inkarnaciji.

ne zezam se. scenarista je 'ozbiljan': kada se sve niti raspletu, otkrivamo da je ovo ladno moglo da se zove BUTTERS RISING: REVENGE OF THE BULLIED!

jezikom t.s. eliota: ovako svetu dođe kraj – ne s treskom, nego s cviljenjem nekih patetičnih emoa!

prosto ne znam da li je ova 'poenta' gluplja dramaturški (nekome ovo zvuči iole uverljivo?) ili idejno.

idejno je upitna iz sasvim očiglednih razloga, jer demonizuje ŽRTVE. to je neverovatno nepromišljeno i neodgovorno – ŽRTVE su, dakle, te koje će da se odaju bezrazložnim, besmislenim, preteranim, neviđeno sadističkim klanjima i torturama – da bi skrenuli pažnju sveta na SVOJE patnje i održali im bukvicu koliko nije u redu to što su im uradili!

e pa, prc!

neopisivo je imbecilna ta strategija pravljenja monstruma od žrtava.

konkretno, ubice su ovde

– jedna azijatkinja (žang ziji), bez roditelja, usvojena u belu porodicu koja ju je nekako zapostavila kada je naizgled neplodna mama ipak počela iznenada da rađa (belu) dečicu;

- jedan školski primer patetičnog plačljivog pederčića koji cmizdri u dajneru što ga njegov brat-rmpalija (erik balfur) ne prihvata takvog kakav jeste;

- trećeg zaboravih u ovoj konfuziji od storitelinga ali to je lik koga živog nismo ni videli, no samo njegov leš;

- i najzad, četvrti i glavni je neopisivo iritantni emmo (izgleda kao pevač SUEDE-a pre 15-20 godina!) sa konstantno-plačnom facom, podignutim obrvama i na-nos-nabijajućom patetikom vezanom za rakovsku smrt njegove keve kojoj je on, zaboga, prisustvovao, a njegov tatko, zaboga, nije, jer je pajkan i bio je baš tada na poslu. da je samo gledao u bob kad će žena da mu umre, ili bar da je uzeo odmor i sačekao njenu smrt! ali ne, ta sviiiinja je otišla na poso, a mama umrla na sinovljevim rukama.

na kraju, naravno, otkrijemo da je emmo sinak denisa kvejda (koji je toliko grizzled, toliko propalo izgleda da je to strašno!) bio mastermajnd čitave komplikovane operacije – koja se, zapravo, svodi na jadni pokušaj skretanja pažnje prezauzetom ocu; eto, neka deca se upuste u 'alternativni lifestyle/sexualnost', extremnu frizuru ili odeždu, slušanje bučne muzike i sl. kako bi na sebe privukli pažnju roditelja (ili se od njih distancirali?) – a ovaj naš emmo, ni 5 ni 6, nego organizuje gay-geek squad of sadistic killer experts i ofarba svoju sobu u BELO (pošto je on Smrt, je li), a na kraju zamera ocu dok visi (sin, ne otac) sa kuka: "svega ovoga ne bi bilo da je policajac bar jednom u 3 godine ušao u sobu svoga sina!"


to je zaista neverovatno glupa poenta koja može da ima smisla samo nekom matorom drkadžiji: pa jebote, klinci baš ŽELE da ih se ostavi na miru i da im matorci ne ulaze u sobe, njima TREBA inner sanctum a ne soba na vetrometini kroz koju se prolazi kao na okretnim vratima! (to je inače glupo i dramaturški: taj emmo ima mlađeg brata, i NEMA ŠANSE da klinja nije ušao u bratovljevu sobu cele 3 godine – znajući radoznalost 10-godišnjih dečaka- a da jeste ušao, sigurno bi prijavio ćaletu da je ovaj sve živo okrečio, i nameštaj, i postere - SVE.)

znači, taj slinavi emmo je toliko preokupiran sobom i svojim osećanjima da ga zabole dupe za to ima li njegov tatko poso, i koji je to poso, i kako on zarađuje leba za njih troje (sad kad nema mame)! on se duri kad tatu iznenada pozovu jer je bez najave (!) pronađen novi leš. on se duri kad mu ćale kaže 'ej, oladi malo, sinko' kada emmo donese belu tortu sa crvenim natpisom 'happy birthday mom'! (dakle, mali emmo nekrofil je napravio tortu za rođendan mrtve mu mame, i duri se što tata u tome ne vidi najnormalniju stvar na svetu! ne znam da li je luđe što dečak u tim godinama uopšte pravi jebenu tortu, ili čitav kontext sa njom!?)

da skratim priču: scenario ovog filma ko da je piso toma nikolić pod pseudonimom. naravoučenije glasi: "roditelji, pripazite na svoju decu, gledajte šta rade i s kim se druže, šta slušaju i šta gledaju, ulazite im u sobe! vodite ih na utakmice ako oćete da izrastu u zdrave muškarce, inače ima da postanu gay emmo seka perse koje prave torte i cvile za mrtvim mamama, a u extremnim slučajevima ima da postanu psiho-ubice koje će da izazovu apokalipsu!"

znači, ovo je jedan od onih gnusnih radikalskih filmova u kojima se propagira: Zlo, to su Drugi i Drugačiji! zato, pripazite da vaša deca ne budu Drugačija, nego Ista kao i vi što ste, i sve će biti u redu sa svetom.


da ne pomislite da su sve moje zamerke vezane za sam kraj i rasplet filma, evo šta ne valja pre toga.

ukratko, skoro sve.

-serija zločina nadahnuto morbidne gnusobe je gola exploatacija, naročito u svetlu kraja filma, kada postane jasno da te torture porn metode nisu bile neophodne za željene moralizatorske ciljeve;

-sve vezano za kvejdovu životnu priču, familiju i posao je uvredljivo blatantni kliše – i nebriga prema sebi, i prema deci, i to kako mu policajski posao otima druženje s decom, i to kako tužno gleda sliku mrtve žene, i to što u plakaru čuva kutiju sa natpisom 'ženine stvari' među kojima je prominentna BIBLIJA, i sve sve sve ostalo;

-pritom je ionako glupi film skraćen za oko pola sata (ovaj rivju zasnovan je na producentskoj verziji od oko 90 min; full cut bi trebalo da bude 110') pa se tu bukvalno protrčava kroz scene i ritam je primetno osakaćen;

-žang ziji je SMEŠNA, a ne strašna kao psiho-azijatkinja; njeno kreveljenje i 'zlokobni' osmesi su neverovatno patetični, kao u nekoj parodiji!;


-zbog pomenutog skraćenja sve je zbrzano pa nije jasno šta su rupe u zapletu, šta trapavi šavovi a šta moje dizanje ruku od pažljivog praćenja fabule radnje u kojoj se rafalnom paljbom izbacuju imena likova i njihove veze jednih sa drugima: npr. u jednom trenu prvi put čujemo nečije ime; u sledećem smo već u njegovom stanu i nalazimo ga mrtvog; minut kasnije u nekom zbrzanom razgovoru otkrijemo kako se on i zašto povezao sa osobom B ili C i sve tako.

-ipak, najmanje jedan iritirajući detalj nije nastao traljavim sažimanjem producentskih makaza nego bedastom mistifikacijom koja ništa ne znači: security kamere u zgradi u kojoj se desilo jedno od ubistava imaju misteriozni 'preskok' baš u trenucima kada ubica (tačno u 3.00 am!) ulazi u lift, kao i tačno onda kada (precizno u 6.00 am!) izlazi iz njega! ne znam da li je natprirodnije to što je uspeo da isprogramira svoje pristignuće do najmanjeg delića sekunde, ili taj ESP uticaj na kameru – ali do kraha filma ne saznamo kako je sasvim ljudski, i čak patetični, ubica 'uticao' na kameru da napravi elipsu tokom njegovog ulaska/izlaska iz lifta! naravno, niko se više i ne osvrne na te detalje!)

itd itd itd

previše vremena posvetih ovoj nebulozi, a i to samo zato što me iznervirao svojim budalaštinama kojima ne želim dalje da se bavim, iako bih mogao.

2+ mu dajem samo zato što je dinamičan, što ima zanimljivih potencijala u tematici (od kojih uglavnom realizuje pogrešne, tj na pogrešan, idejno upitan način), što je krvav i ima originalnih sadističkih detalja, što je dobro uslikan i solidno režiran (na mikro planu).

ipak, u suštini ovo je tek još jedan SON OF SE7EN, i uprkos svojim artsy i idejnim pretenzijama, nije ništa bolji od, recimo, RESURRECTION-a sa k. lamberom, samo što je malkice upeglaniji vizuelno nego kod rasela malkeja, iako je to taj nivo derivativne budalaste exploatacije sa nadobudnim biblijskim overtonovima i sa implicitnom storijom iz žanra 'preko sranja (krvi, creva, pošasti, krasta…) do zvezda (tj boga)' o kojoj sam drugde (npr. u rivjuu filma KNOWING) već pisao, pa da se ne ponavljam.

to je to isto sranje, ta ista prežvakana ogavna moralitet priča o palom, ali ne sasvim izgubljenom čoveku koji će, nakon niza morbidnih i gnusnih iskušenja, kroz krv, znoj, spermu, gnoj i suze, doći do Prave Vere i Boga Istinoga, naučiti The Error of His Ways i postati Bolji Otac, Drug i Član Partije.

jebem ti sranje kako me to nervira!!!