izabrana dela

izabrana dela

уторак, 31. март 2009.

Predavanje o Edgaru Alanu Pou (izveštaj i audio)


Predavanje o Edgaru Alanu Pou, povodom 200 godina od njegovog rođenja, desilo se 27. marta 2009. u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda.Poseta je bila izvan svih očekivanja: dvorana je bila bukvalno krcata, sva mesta za sedenje bila su zauzeta, a bar 5-6 mlađih ljudi stajalo je sa strane. Praktično, nije bilo mesta ni za stajanje. Svojim očima sam video nekoliko posetioca koji su se vratili nazad zato što su zakasnili i nisu mogli nigde da se smeste.
Oni koji su došli na vreme i zauzeli svoja mesta pažljivo su odslušali priču o gotiku i Pou, samo 4 ili 5 osoba je napustilo priču tokom trajanja, a posle predavanja, koje je trajalo 50-ak minuta (prema dogovoru sa organizatorom, zato što je nakon njega bio predviđen i film), bilo je i zanimljivih pitanja iz publike. Jedno se ticalo prisustva metafizičke kazne u priči 'Bunar i klatno' a drugo eventualnih autobiografskih momenata u Poovim pričama o 'mrtvim dragama'.

Najveći broj došavših ostao je da odgleda i film Žana Epštajna.

Ja sam zadovoljan skoro svime, osim činjenicom da sam zbog još uvek pomalo rovitog i suvog grla govorio malo 'ravnije', tiše (u mikrofon, naravno), i što nisam ni pokušavao da publiku zabavljam pošalicama, ironijama i nepotrebnim savremenim aluzijama koje bi im 'približile' temu. Uostalom, kao i svako, tako i ovo predavanje prilagodio sam ciljnoj grupi, a cijenim da ovi koji su došli da čuju nešto o Pou (mnogo studenata, kao i popriličan broj starijih, zrelih slušalaca) nije došao da sluša neko zevzečenje i stand-up comedy.

Uostalom, evo audio zapisa predavanja, pa se uverite sami kako je to sve zvučalo.

A evo i jednog pogleda sa strane, odnosno, evo kako se na predavanju (i posle njega) proveo Meho Krljić:



Ništa ne opisuje taj ambis srednjih godina kao činjenica da Petak veče provodite tako što prvo odslušate predavanje o Gotiku u radu Edgara Alana Poa u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, a zatim, uz samo jednu usputnu stanicu u obližnjoj kafani odete na koncert SMF-a… Tako mu je to što bi rekao Kurt Vonegat u interpretaciji Gorana Skrobonje…

Veliki deo dana ionako sam proveo pokušavajući da dokučim zašto moj Wii ne želi da se prikači na moj kućni vajrles iako je do juče ovakve zadatke ispunjavao bez hroptanja. Zbog toga, Po je, sa svojim mračnjaštvom došao kao melem na ranu. Rimska dvorana je bila, slobodno možemo reći iznenađujuće krcata i to ne samo lokalnim klošarima koji koriste ovakve prilike za grejanje i socijalizaciju, te devojčicama koje još rade na svom gotskom imidžu, već i, bogami starijim, ozbiljnijim svetom koji je bez sumnje došao da se suoči sa svojim na predrasudama utemeljenim ocenama Poovog stvaralaštva, ali i da vidi Epštajnovu verziju Pada kuće Ašer za koju me je drug koji je sedeo do mene ubeđivao da je snimljena još u devetnaestom veku. Čovek je ipak svojevremeno bio VD filmskog urednika RTS-a, tako da me istorijske lekcije o tome da film u ono vreme još nije bio ni izmišljen nisu preterano pokolebale u slepom poverenju koje sam mu poklonio. Kasnije sam na IMDB-u video da je film ipak iz 1928. godine, što je bio mali antiklimaks, ali pošto ionako nisam ostao da ga gledam, osećao sam da nisam namagarčen onako kako sam mogao biti.

Dobro, Ghoul je svoj posao predavača obavio sa punom akademskom ozbiljnošću ali i sa prijateljskim izrazom lica i mirotočivim prelivom u glasu. Njegova predavanja su uvek (bar sva na kojima sam ja bio) svedena samo na reči, bez slika, slajdova i filmskih ilustracija, pa je tako bilo i ovaj put, ali meni to nikada, pa ni sada nije smetalo. Ovoga puta dodatni bonus je bio i što mu se žurilo u kafanu pa je svoju uobičajenu dvosatnu kvotu uspeo da ispuni u nekih pedesetak minuta. Mogao je on i više da kaže, naravno, možda da podrobnije analizira konkretne Poove priče (uostalom, u gotski ili horor opus ovog pisca spada u najboljem slučaju dvadesetak priča) ali i ovako čuli smo sasvim dovoljno o tome kako je Po uzeo Gotik, jedan žanr smatran uzduž i popreko trivijalnim i kanonizovanim daleko preko granice banalnog, a onda unutar njega stvarao autentičnu umetnost, mešajući sirov i surov emotivni naboj sa intuitivnom psihologijom i lično razvijenom metafizikom. Postavljala su se posle i neka pitanja, ali sve se završilo bez žrtava...

Preuzeto ODAVDE, gde imate i nastavak, ali na druge teme...

THE CHILDREN


 *(*) 
 2- 

englezi su nas razmazili u poslednje vreme svojim SPUŠTANJIMA i RAJSKIM JEZERIMA i navikli smo skoro po difoltu, na neviđeno, da se udivljavamo svakim novim hororčićem otuda.
avaj, ovu DECU je zlostavljao čovek koji je prethodno potpisao film WAZ – a ako ikada pogledate tu prenadrkanu jeftinoću koja bi po svaku cenu da bude stylish i edgy, samo što nema ni duha ni muda ni likove ni priču, onda će vam biti jasno zašto su DECA bila pobačena u startu.
pre svega, postavka je šućmurasto urađena: gomiletina 'likova' se uvede u prvom minutu filma, a gledaocu je ostavljeno da razabire ko je kome šta u toj halabuci sa gomilom dečurlije i roditelja misteriozno mladolikih tako da čovek samo uz najveće napore može da razluči, npr, dal je neko tu nekome mama ili sestra. ovo se ne raščišćava ni kasnije tokom filma jer nijedan od tih stvorova ne bude zaista razvijen u lik –bilo kakav, a kamo li simpatičan i prijemčiv. znači, imamo 5-6 nekakvih entiteta koji ubeskraj kenjaju ni o čemu interesantnom, i njihovu jednako nezanimljivu, neupečatljivu decu koja postepeno počinju da se ponašaju 'čudno' – valjda pod uticajem neke smole na drveću, mada se to niti objašnjava niti osmišljava.
zašto je baš drveće ovde spooky? zašto je dolazak na obod šume – zlo? zar deca nisu u većoj opasnosti da postanu monstrumi na asfaltu velegrada? koje nam se to imbecilne poante spočitavaju ovim? nemam pojma, a ne verujem da su ni scenaristi razmišljali o takvim implikacijama.
od tenzija na relaciji roditelji-đeca – nije izvučeno ništa.
od jezivih potencijala dece – tih 'malih stranaca' kako ih je v. barouz zvao – opet ništa.
od potentnih dramskih situacija – dal da ubijem dete (u samoodbrani) il sebe?- takođe ništa.
to be or not to be roditelj – ništa.
čak se ni od podatka da je jedna od likinja zapravo 'the abortion that got away' ne napravi ništa stvarno zanačajno.
ovaj zaplet nudi MILION zanimljivih, potencijalno podsticajnih ili barem dramski, žanrovski interesantnih puteva – a DECA ne krenu nijednim od njih. što je najgore, ne samo što ne idu onima koji se ovom prikazivaču čini kao logične opcije – ovaj film nema NIKAKVU razlučivu, primetnu agendu, pa makar i promašenu: prosto, nije mi jasno ŠTA se ovim konkretnim scenarijem htelo reći? zašto praviti film o deci koja ni zbog čega postaju ubice? ovo niti je exploatacija u stilu solidnog španskog KO BI MOGO UBIT DETE niti je intelektualno-metafizička elaboracija ranga ROZMERINE BEBE; niti je žanr, niti je drama, niti je treš, niti ništa.
ovaj film je kao jedno veliko dosadno bezubo kilavo derište sa povelikim mlakim smeđezelenim tovarom u svojim pelenama, i to je sve.

BEOGRADSKI FANTOM

***
3

ispratio sam mnogonajavljivani film na premijeri u savinom centru. bila je masa sveta, skoro krcat sava. željni ljudi premijera, dešavanja, pa još ako povod obećava da bude nešto bar upola zanimljivo – eto rulje.

sad, BEOGRADSKI FANTOM, strogo gledano, baš i nije film, ovo više izgleda –kako reče moj saučesnik tokom gledanja - kao KULTURNI NOKAUT sa nešto većim budgetom za igrane deonice. znači, imamo gomilu tih talking heads na crnoj pozadini koje pričaju o fantomu i svojim vezama ili saznanjima vezanim za njega, nešto malo arhivskih snimaka (pretežno vezanih za titovu posetu kubi), i igrane inscenacije fantomovih poduhvata i policijskih napora da ga uhvate.

da se razumemo, sve je to prilično zabavno za gledanje: sagovornici u onom televizijskom delu 'filma' su kratki i koncizni (tj montažom su učinjeni takvim) a neki od njih su i prilično inspirativni, poput taxiste koji sa mangupskim smešakom govori sa neskrivenim simpatijama prema osobama sa određenom kriminalnom tendencijom i sa zlobnim podsmehom prema pajkanima. akcione inscenacije sa belim poršeom koji juri čudno pustim ulicama grada i smešnim pajkanskim autima koja pokušavaju da ga stignu takođe su zabavni za gledanje, fino je to sve režirano i montirano, mada, naravno – nema tu nekog pravog saspensa jer od samog starta znamo i koliko je to sve trajalo (10 dana) i kako se tačno završilo, pa je malkice izlišno navijati 'dal će sad da ga uvate? dal će da im umakne? šta će dalje biti?'

umesto toga, možemo samo da se zavalimo u sedište i uživamo u jurnjavama autima kakve odavno nismo videli u srpskom filmu. i da žalimo što one nisu deo nekog dramskog tkiva, što nemaju pravi i puni dramski (akcioni, triler) potencijal. unutar ovog koncepta, one su malo više od puke egzibicije – kao što je fantom jurio poršeom ulicama Bg ZATO ŠTO JE MOGAO, tako i todorović stavlja te scene u film ZATO ŠTO MU SE MOŽE; kao što je fantom dizao srednji prst tadašnjim pajkanima, tako reditelj ovde diže srednji prst svojim srpskim kolegama podsećajući ih na neke scene i zaplete kojima se odavno ne bave.

sam fantom, kao i svi pravi fantomi, ćuti ko zaliven: igrani film nam ne kazuje skoro ništa o njemu, a u intervjuima s njegovim prijateljima čujemo naznake mnogo zanimljivije od onoga što vidimo u filmu. ideja je da svaki gledalac u glavi izgradi svog fantoma, fantom – to smo svi mi (u potencijalu), tako da je 'lik' koga bezglasno upriličuje milutin milošević – samo platno na koje bi svako iz publike trebalo da projektuje svog fantoma. to je legitiman koncept, dosledno je sproveden, ali nisam siguran da film time više dobija nego li što gubi. milutin, mora se priznati, bolje izgleda (da ne kažem – bolje glumi) ovde nego u AŽDAJI: deluje kao simpatičan mladić s kojim bi se moglo saživeti i za njega navijati. ni u ovom filmu (kao ni u AŽDAJI) ne čujemo njegov glas. ko zna zašto je to dobro?

kad se sve sabere i oduzme, možemo reći da imamo jedan vredan, zanimljiv, u suštini pozitivan filmski produkt koji nudi pristojno gledalačko iskustvo. osnovni problem je u samom konceptu doku-igranog filma. zašto se išlo baš tim doku putem umesto 100% igranog – nemam pojma. nemam utisak da je ovo najidealniji pristup. eto, šijan je načeo fantoma u DAVITELJU (u jednoj sceni), todorović ga je sada donekle elaborirao u svom dokumentarno-igranom filmu, ali ubeđen sam da prava, puna, ultimativna FILMSKA priča o fantomu tek treba da se ispriča.

fantom je kao zekin KRIK, i ovo je kompliment, ali istovremeno i upozorenje o njegovim ograničenjima. zamislimo da je KRIK izmontiran u film od 100-ak minuta i tako pušten u bioskope, umesto što je išao na TV. fantom nije mnogo različit od toga. biće veći crowdpleaser za publiku, to sigurno, zato što se umesto mračne, tragične i krvave priče o psihopati (što narod baš mnogo i ne voli) bavi jednim pozitivnim junakom sa jasno definisanim i opštepoznatim negativcima bezbedno odmaknutim u jedan drugi (?) režim, tako da je navijanje neizbežno, a uz dozu srbima neiskorenjive jugonostalgije koje taj period (1979) izaziva, fantom ima solidne šanse kod to malo preostale srpske publike. njegovi izvozni potencijali su, pak, krajnje ograničeni, kako doku-igranom formom tako i previše lokalnom pričom. najzad, film je u svojim implikacijama i konotacijama prilično jednodimenzionalan i transparentan: već u prvih 10 minuta više je nego jasno nacrtana slika – represivni režim (čija se represija u filmu zapravo i ne vidi, nego se samo priča o njoj: policija je ovde prikazana poput simpatičnih nesposobnjakovića gde umesto žandara iz sent tropea imamo žandare sa slavije) i jedan buntovnik koji je 10 noći zaredom u rulji nejasno budio potencijal pobune, samo da bi ga potom pajkani skembali i sjebali, a rulja se vratila svojoj bezbednoj idolatriji nemrtvog tita koji gleda sve nas sa svakog zida svake javne zgrade. film se ne bavi ni tom ruljom, ni osećanjima koja je fantom u njima budio, pa ni samim smislom njegove 'pobune', tj da li je uopšte u pitanju bila ikakva pobuna, ili puka mladalačka obest i egzibicionizam.

zbog svega ovoga, od mene fantom ima samo mlaku trojku i umerenu preporuku.

nije to isprazna i emotivno hladna smaračina GEORGIJA niti je to sramotno nekompetentna i tragikomična budalaština kao ZONA MRTVIH; fantom se može odgledati skoro bezbolno, i čak sa mestimičnim uživanjem, ali gorepomenuti nedostaci čine ga nekompletnim iskustvom, mozaikom u kome mnogi bitni komadići nedostaju i čiji je skoro-uvlakački odnos prema policiji naročito upitan. potonji je najočigledniji kroz vrlo prijatno ofarban lik inspektora fanđa, skoro pozitivca; kroz jedan jedini šamar koji 'fantom' dobije kada ga uhvate; i kroz tragičnu fantomovu sudbinu koju saznajemo samo preko natpisa na kraju, umesto preko slike, tj. filma.

prema tome, fantom je odradio mnogo risrča i skockao jednu vrlo elaboriranu SKICU za nekog budućeg filmskog reditelja koji bi nam mogao prikazati pravi, puni panoptikum jednog vremena i njegovih implikacija, što je ovde ostalo u senci ili u krajnje pojednostavljenim, širokim zamasima (broad strokes).