петак, 13. март 2009.

THE BURROWERS


*(*) 2-

blagi bože, odavno nisam video ovako LETARGIČAN film! ovo ko od bede da je neko, pod prinudom, ili da bi ubijao svoje (i naše!) vreme pravio! baš svašta danas na internetu dobija svoj hajp – a ovo je najavljivano kao novi TREMORS. ha! ovo bi se, zaista, moglo opisati kao a very poor man's creature western po uzoru na DEAD CREATURES i TREMORS 3, ali oba ova filma su beskrajno zabavnija i gledanja vrednija od ove abominacije. čitav film je usnimljen u nekoj dekolorisanoj fakturi na ivici sepije, tako da je ne samo narativno i emotivno nego i vizuelno SIV i šućmurast. podzemne kreature se ne vide sve do zadnjih 10ak minuta: umesto njih, gledamo neke nezanimljive kauboje koji idu u potragu za nestalim belcima za koje su ubeđeni da su ih oteli indijanci. i tako oni lutaju, i lutaju, i lutaju – više od sat vremena tupljavine i ničega, a onda dođe i taj 'finalni obračun' – u kome naš baja kreature pobije na leganju, dok ove obždrane dremkaju. skoro bez borbe! kraj je angažovan, jer ispada da su burrowers krivi za genocid prema indijancima, jer su njini zločini pripisani domorocima. to mu dođe neki kao downbeat ending. prc! ne gubite vreme na ovo.

OUR LADY OF DARKNESS (roman)

OUR LADY OF DARKNESS slovi za kultni, klasični horor roman, ima reputaciju, ima slavnog i mnogohvaljenog pisca za autora – najzad, ima genijalnu premisu. nakon dugo vremena koje je proveo na mojoj polici, našao mi se u rukama, da najzad i ja vidim u čemu je tu stvar.

šta imamo u ovom loncu?

pre svega, fric lajber (autor) je imao čast da se kao mladić dopisuje sa lavkraftom, koji mu je kao i svima koji su mu pisali davao savete, preporuke i bibliografiju korisnu za dalji rad. iako lajber, strogo gledano, ne spada baš u najuži krug onih na koje se pomisli kad se kaže 'lavkraftovi učenici', on na neki način ipak jeste poprimio mnogo toga od Mastera (bar u smislu ambicija; slično kao i robert bloh, recimo), i u svom opusu ima nekoliko solidnih lavkraftovskih priča, elementi lavkraftijane postoje i u njegovom kratkom romanu DEALINGS OF DANIEL KESSERICH, a napisao je čak i nekoliko eseja o HPL-u, od kojih će se najznačajniji za koji mesec naći u tematu o lavkraftu koji sam priredio za GRADAC.

zatim, imamo –hronološki gledano- prvo meni poznato pozivanje na de kvinsijev text SUSPIRIA DE PROFUNDIS u kome se govori o majkama tame, suza i smrti, a koji će samo godinu dana nakon pojave ovog romana dario argento iskoristiti za svoju SUSPIRIU. kao svoj moto lajber uzima čuveni, poduži citat o majci tame, a i na nivou teme (kao i naslova, uostalom) te mračne majke bi trebalo da značajno figuriraju.

onda, imamo zaplet sa piscem koji preživljava novelizujući nekakav tričavi serijal o okultizmu i natprirodnom, a koji otkriva dnevnik i spise nekog fanatika s početka XX veka koji je verovao da su veliki gradovi – veliko zlo, zato što se u njima nastanjuju (ili stvaraju?) 'paramentali', entiteti sačinjeni ili prizvani naročitim rasporedom arhitekture megalopolisa.

imamo 'zlu knjigu', MEGAPOLISOMANCY, za gatanje po arhitekturi gradova i otkrivanje njihovih tajni.

imamo priču o čudnoj, mračnoj dami koja je pratila svog otkačenog autora.

imamo, najzad, sivkastu prikazu koja se gl. junaku ukazuje sa obližnjeg brda na kome je –kako kasnije otkrije- pohranjen pepeo kremiranog autora Megapolisomantije.

na ličnoj noti, roman se zbiva u san francisku, gde sam proveo godinu dana, pa mi je tim pre bilo zanimljivo da vidim američki horor smešten u meni poznat ambijent.

avaj! mom razočmarenju nema kraja! ovo je NEVEROVATNO slab roman!

ne dobih ni lavkrafta, ni argenta, ni mračne dame, ni zloslutni horor, ni klasika – pa čak ni raznovrsnost SF lokacija (sem aluzija na transameriken piramidu, koju znaju svi sa filmova).

da budem jasan: ovo je samo u manjoj meri problem izneverenih očekivanja.

OK, nije dužan lajber da meni isporučuje šta ja mislim da bi se s tim zapletom valjalo raditi. ali, fudge me, JESTE dužan da piše iole kompetentno, zanimljivo, da kreira neke ubedljive i intrigantne likove, da gradira saspens, da ima osećaj za atmosferu i stravu, da kreira ubedljiv i smislen zaplet... e, u TOME je problem.

pre svega, stil. ja sam zapanjen da čovek koji slovi za KLASIKA fantastične književnosti može, pred kraj karijere (a ne u nekim mladalačkim, početničkim danima!) da potpiše jedan ovoliko DRVEN, suvoparan, dosadan, mehanički kontruisan romančić koji nijednog trena tokom svojih 200ak stranica ne uspe da zaživi – kako tokom žanrovskih (horor) delova, tako ni tokom dijaloga likova i njihovih odnosa. jezik je toliko nevešt da je to bez ikakvog smisla za ritam i tok rečenica; sve je prenatrpano glupavima pridevima i prilozima, kao u školskom priručniku OVAKO NE TREBA PISATI.

likovi su klišei, počev od glavnog (umrla mu žena, pa svoju tugu utapao u alkoholu – donedavno, sad životari piskarajući treš, dok ga slučaj ne pretvori u detektiva-amatera), koji je potpuno nezanimljiv, preko ostalih SKICA (umetnica-ljubavnica, i njena dva drugara koji su možda pederi a možda nisu, a nije ni bitno jer se ionako međusobno ne razlikuju)...

dešavanja su linearna i proizvoljna (a to znači da se linije bezvezno prekidaju bez objašnjenja), nema tu ni gradacije ni saspensa, ni strave.

pokušaj građenja mega-zavere i meta-priče, u kojoj sudeluju i neki realni, poznati ljudi (klark ešton smit, džek london, pa čak i alister krouli, ovde petparački sveden na svoj tabloidski imidž arhi-zlikovca), izveden je vrlo trapavo i mlako-neubedljivo, sa nenamerno (?) smešnim delovima koji bi, valjda, trebalo da budu strašni.

a kada dođe vreme za (zbrzani) rasplet – to je najdebilniji izduvani balon u istoriji glupih horor krajeva! mračna dama se materijalizuje u obliku kovitlaca od sitno iscepkanih knjiga našeg junaka, a rastera je upad muzikantkinje koja prizove svoje materijalističke i razumske idole (njutn, ajnštajn, b. rasel, v. džejms...)! ako mislite da se zajebavam proverite sami. video sam 1 primerka ovoga u prodaji, u Bg knjižari Akademija, u Knezu (u izdanju u kome je i njegov raniji roman, CONJURE WIFE, prema kome je rađen film NIGHT OF THE EAGLE).

roman je toliko amaterski u skoro svakom svom aspektu da mu ovoliko prostora posvećujem samo zato što ga potpisuje tako veliko ime – i što slovi za klasik. možda treš-klasik. možda klasik nenamerno tragikomičnih i glupih knjiga. ovo svakako nije horor klasik, i može se koristiti samo kao negativan primer – ne samo kako NE pisati horor, nego, prosto - kako NE pisati.

što je najgore, premisa je u osnovi odlična, i u nekim sposobnijim rukama mogla je da da zaista izvanredan roman. šteta što neko ne uzme da snimi film po ovome, pri čemu bi to adaptirao u nešto smislenije, pametnije i strašnije.