izabrana dela

izabrana dela

уторак, 10. фебруар 2009.

The Reader


(2008) Stephen Daldry

****

Stephen Daldry mi je zauvek ostao urezan u secanju po jednoj od cuvenih repriza Festa u Nisu u bioskopu Vilin grad. Njegovi Sati su u mojoj glavi odbrojavani satima, a jos ako dodam da sam odmah potom odgledao i Adaptaciju Spike Jonzea, zamor materijala u mom telu je bio kako psihicki, tako i fizicki.
Daldry je cekao prilicno dugo kako bi njegov naredni ozbiljan projekat ugledao svelost dana. Odlucio se za adaptaciju knjige Bernhard Schlinka koja se na neposredan i indirektan nacin bavi holokaustom.
Posle manifesta lezbejskoj ljubavi u The Hours, Daldry nastavlja uspesno da mejnstrim publici prezentuje svoj vid eksploatisanja seksualnosti, kroz bizaran odnos starije zene i skolarca-tinejdzera.
Film se prakticno moze podeliti u dva dela. Prvi je vec pomenut, a drugi nam demistifikuje misterioznu personu zvanu Hana Smic, i decakovo (tada vec student) emotivno oduzimanje nevinosti. The Reader pokriva jedan znacajan vremenski period, od nekih 50 godina, gde pri tom Daldry istoriji pristupa konvencionalno baveci se iskljucivo i samo supstancom, ne skrecuci usput u vec poznate i razradjene cinjenice o samom ratu. Istrosenost same tematike Daldrya gura u fragmentarno improvizovanje, i da nema tog smelog stilskog poduhvata sam film bi bio vremenski izolovan i beznacajan. Tu pre svega mislim na najmocniji segment projekta, scene u kojima, pribegavajuci modernim cudima tehnike autor stvara idilicnu komunikaciju izmedju osudjenika i advokata putem audio kaseta na kojima su nasnimljeni klasici moderne proze i pisane reci.
Cini mi se da Daldry skromno koristi bogatu scenografiju i bolje pliva u zatvrorenim prostorima. Isto tako soundtrack je za jednog pretendenta na nagradu akademije prilicno neutralan i hronicno neprimetan. Najvecu dobit od samog filma imace Kate Winslet, jer ce joj njena emotivno istrosena i brutalno-seksualno sadisticna Hana doneti dugo ocekivanog Oskara.

EMBROUZ BIRS u "Gradini"


Izašao je najnoviji broj niškog književnog časopisa "Gradina" (br. 27, koji se vodi za godinu 2008. iako je sada već februar 2009.)
Između ostalog, ovaj broj donosi opširan i vrlo bogat temat posvećen velikom američkom piscu i satiričaru, Embrouzu Birsu.

Sadržaj je sledeći:
Dejan Ognjanović- UVOD: Zašto Birs? ...13
Dejan Ognjanović- Embrouz Birs: Hronologija ...17
Dejan Ognjanović- Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika ...20
H. L. Menken- Embrouz Birs ...29
Erik Solomon- Gorčina borbe: ratna proza Embrouza Birsa ...33
M. E. Grenander- Birsov okretaj zavrtnja: priče ironičnog horora ...47
E. Birs- Bodlje (izbor iz Birsovih satiričnih napisa) ...55
E. Birs- Noćne vizije ...72
E. Birs- Jedini preživeli ...77
E. Birs- Poslednje pismo ...86

U pitanju su Birsovi napisi koji do sada nisu bili prevođeni na srpski, kao i eseji o njemu koji takođe sada i ovde imaju svoju premijeru na srpskom. Jedini izuzetak je moj esej Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika, koji je –zbog kašnjenja izlaska ovog temata – već izašao u zbirci mojih eseja, knjizi STUDIJA STRAVE (Mali Nemo, Pančevo, 2008).
Ako je nekome potrebno još neko objašnjenje – ko je Birs, koji Birs, zašto Birs...? – kao i dodatne informacije o tekstovima u ovom broju, evo ih u mom uvodu za temat:
UVOD: ZAŠTO BIRS?
Dejan Ognjanović
CINIK, im. Hulja koja zbog nesavršenog vida vidi stvari onakvima kakve jesu, a ne onakvima kakve bi trebalo da budu.
(E. Birs, "Đavolov rečnik")
Da je Embrouz Birs danas živ, bio bi neprevaziđeni kolumnista i bloger.
Bio je preokupiran kritikom, ali ne samo društvenom – vrhovi njegovih oštrih strela odašiljani su i visoko gore, sve do Boga, i dole, sve do korena čovekove animalne, nedovoljno kultivisane prirode. Kao i svaki cinik, bio je pre svega razočarani idealista: gnevno i ogorčeno okomljen na slabo poduprte pretenzije ljudi oko sebe, i društva koje su sebi načinili u drastičnom neskladu sa propovedanim idealima. I ne samo što je tako osećao, nego je imao neodoljivu potrebu da svoju kritiku javno iznese u nepokolebivo idealističkoj (!) veri da će time bar malo uticati da se nešto promeni, da se popravi nepopravljivo. Udaljen od poslovične "Kule od slonovače" koliko je to jednom piscu uopšte moguće, Birs je samog sebe bacio u arenu sa lavovima ljudske gluposti, zavisti i prostaštva, s kojima se rvao do smrti. Jurišao je na vetrenjače kao Besni Orlando u oklopu Don Kihota, gazeći pred sobom "svet budala i nitkova, zaslepljenih sujeverjem, morenih zavišću, obuzetih taštinom, sebičnih, pritvornih, svirepih, utucanih iluzijama – zapenušanih od besnila."
Zbog ovakve posvećenosti svetu oko sebe i vrlo konkretnim aždajama s kojima se borio, Birs je svesno dobar deo svog opusa učinio ograničenim vremenom, mestom i likovima protiv kojih je usmeravao svoje bodlje. Najveći deo njegovih napisa objavljivan je u novinama, i ticao se javnih ličnosti čija imena su danas umnogome zaboravljena (glumci i glumice, političari i biznismeni, sudstvo i sveštenstvo) ili pokreta i ideja koji odavno nisu novi (feministkinje, sifražetkinje...). U tome je dvosekli mač i prokletstvo kolumnista i blogera: kakav god trenutni, prividni efekat njihovo pisanje imalo, kada peskovi vremena izbruse i izbrišu Ozimandijase – mete njihovih napada, nove generacije glupaka, pokvarenjaka, nitkova, sebičnjaka zauzeće njihova mesta i, najverovatnije, još i prevazići u pokvarenjaštvu zlikovce ranijih doba. A kada zasluženi zaborav i mrak pojedu nitkove jednog doba, i tekstovi o njima postaju relativizovani, dejstva ograničenog aluzijama i referencama koje će malo ko još razumeti.
To ne znači da su Birsovi novinski napisi potpuno zastareli – izbor iz njih, pod nazivom "Bodlje", koji u ovom tematu prilažemo, zvuči kao da su juče napisani. Glupaci se, možda, smenjuju, ali je Glupost večna – pa tako i kritike njenih specifičnih ispoljavanja. Ipak, teško je, osvrnuvši se na Birsov književni opus, ne osetiti žal za vremenom, trudom i energijom koje je potrošio na lokalne, dnevno-aktuelne sukobe u novinskim editorijalima, i ne pomisliti koliko je još vrednih kratkih priča moglo da nastane da je to vreme, trud i energiju potpuno posvetio književnosti.
Birsova besmrtna zaostavština sastoji se iz dva monumentalna dela: jedno je pravedno proslavljeni "Đavolov rečnik" kao verovatno najpreciznija i najkoncentrisanija bočica otrova ikada zafrljačena u lice ljudske gluposti i ograničenosti. Njen efekat je pojačan nabojem duha: jer upravo je duhovitost tih redova onaj sastojak koji sprečava otrov da izvetri i razblaži se tokom decenija i vekova. Druga velika tekovina koja ostaje iza Birsa su njegove kratke priče: bilo da govore o vojnicima u zapenušanim vrtlozima rata i besmislenog (samo)sakaćenja, ili o civilima koji se sa svojim slabostima često susreću uz pomoć objektivno-korelativnih natprirodnih stvorenja, one svedoče o piscu koji je na vrhunski način naučio Poovu lekciju iz pisanja kratke priče – efektne, koncizne, ekonomične, bez suvišnosti, podređene jednom dominantnom efektu. Tako se u Birsu sjedinjavaju dve struje, jedna, otrovno-satirična, potekla od Džonatana Svifta, i druga, još makabričnija, tipično američka, začeta kod Edgara Alana Poa. To su priče groteske, strave i apsurda, ironije i razočaranog, ali još u tragovima prisutnog idealizma – jer ni umetnosti ne bi bilo bez tog tračka vere da sve još nije izgubljeno, da se još uvek vredi boriti.
Embrouz Birs se borio do kraja: kada mu mastilo više nije bilo dovoljno, sa koltom .44 od koga se nikada nije odvajao (zbog brojnih neprijatelja koje je svojim perom stekao) odjahao je pravo u legendu, nestavši u haosu meksičke revolucije. Svežina njegovih najboljih redova i njihova večita aktuelnost takođe predstavljaju ambivalentno prokletstvo. S jedne strane, ti kvaliteti svedoče o jednoj još uvek značajnoj spisateljskoj karijeri. S druge, oni potvrđuju da su, na žalost, pesimisti i cinici skoro uvek u pravu. Za razliku od optimista i utopista, koje stvarnost tako često ume surovo da demantuje i učini naivnim i smešnim, cinik, sa svojim očima koje stvari vide onakvim kakve jesu, ima beskrajno veće šanse da zadugo (ako ne i zanavek) ostane aktuelan. Delo Embrouza Birsa najbolje je svedočanstvo toga.

***

O ovom izboru

"Đavolov rečnik" je srpskom čitaocu dobro poznat, budući preveden i objavljen 1992. godine, usred jednog zlog vremena koje kao da je ilustrovalo najcrnje i najmizantropskije redove te knjige. Na primer: "RODOLJUBLJE, im. Zapaljivo smeće spremno da plane na dodir baklje svakog ko želi da osvetli svoje ime." Crtice, maksime i definicije iz tog rečnika toliko se čine prikladnim ovdašnjem okruženju i našoj nedavnoj istoriji (i sadašnjici) da se samo s najvećim naporom možemo podsetiti da ih je pisao neko ko je živeo pre jednog veka na drugom kontinentu i ko ni Srbe ni Srbiju nikada nije video. Budući da je ovo delo toliko samodovoljno i ne zahteva neko dodatno objašnjavanje, zbog nedostatka prostora u ovom tematu odlučili smo da veću pažnju posvetimo radovima koji će iz različitih uglova osvetliti proznu tradiciju kojoj Birs pripada, a o kojoj je u našoj kritici malo pisano.
Rad "Mesto Embrouza Birsa u tradiciji američkog gotika" već i svojim naslovom nagoveštava da mu je cilj pre svega da Birsove kratke priče poveže sa specifičnom američkom vrstom gotske i horor priče utemeljene u delu E. A. Poa. "Embrouz Birs" H. L. Menkena je koncizan osvrt na Birsov život i delo od strane jednog značajnog satiričara i esejiste. "Gorčina bitke: ratna proza Embrouza Birsa" pruža značajan ključ za razumevanje Birsovih (anti)ratnih priča: Erik Solomon ih vidi kao vinjete kosmičke ironije u kojima je rat samo pojačana, naglašena verzija opšteg ljudskog stanja (odnosno, Birsovim rečima, "nusproizvod mira"). Najzad, "Birsov okretaj zavrtnja: priče ironičnog užasa" M. E. Grenandera ističe ironiju kao ključni element Birsovog doprinosa horor priči (istovremeno na problematičan način odričući prisustvo ironije u Poovim pričama, kao i uticaj Poa na Birsov koncept kratke priče).
Posle kritičkog dela ovog izbora slede odlomci iz Birsovih do sada neprevođenih napisa koji pomažu da se ovaj pisac još bolje i potpunije razume i približi današnjem čitaocu. "Bodlje: iz Birsovih satiričnih napisa" pružaju izbor Birsovih novinskih napisa koji svedoči o visprenosti njegovog duha, o pronicljivosti i veštini u oštrenju i usmeravanju bodlji. Kvaliteti ispoljeni u ovim kratkim, ali efektnim zapisima glavni su povod naše tvrdnje da bi Birs danas bio neprevaziđeni kolumnista i bloger. "Noćne vizije" je Birsov zapis o snovima uopšte zajedno sa opisima nekolicine koji su poslužili kao inspiracija njegovim košmarnijim pričama. "Jedini preživeli" je svojevrstan Birsov osvrt na sopstveni život na zalasku karijere, svojevrsna elegično-cinična autobiografija. Najzad, njegovo "Poslednje pismo" je fascinantan dokument o izmicanju smrti, jer "umreti neprimećen znači prevariti smrt i lišiti je njene uobičajene publike sastavljene od ožalošćenih, kibicera i radoznalaca" (Roj Moris u predgovoru Birsove biografije Alone in Bad Company). To je, maltene, izveštaj "s one strane", napisan na kraju jednog osobenog života, baš na tački njegovog preobražaja u čistu misteriju.