izabrana dela

izabrana dela

среда, 28. јануар 2009.

TRAGOVIMA LAVKRAFTA (putopis)


"Za sve praktične namere i svrhe ja sam po prirodi izolovaniji od čovečanstva nego što je bio Natanijel Hotorn lično, koji je obitavao sam usred gomile, i za koga je Salem čuo tek nakon što je ovaj umro. Prema tome, može se uzeti kao aksiom da ljudi jednoga mesta meni ne znače apsolutno ništa izuzev kao komponente opšteg krajolika i pejsaža. (...) Moj život ne leži među ljudima, već među prizorima – a moje lokalne naklonosti nisu ljudske, već topografske i arhitekturalne. (...) Ja sam uvek autsajder – za sve prizore i sve ljude – ali autsajderi imaju svoje sentimentalne preferencije u vizuelnom okruženju. Biću dogmatski nastrojen samo utoliko da izjavim kako je Nova Engleska ono što moram imati – u ovom ili onom obliku. Providens je deo mene – ja sam Providens... Providens je moj dom, i tamo ću okončati svoje dane ako je moguće sa makar kakvim prividom mira, časti ili pristojnosti. (...) Providens će mi uvek biti u pozadini svesti kao cilj ka kome se teži – kao krajnji Raj koji napokon treba zadobiti."

-Hauard F. Lavkraft-
(pismo Lilijani D. Klark, 29. mart 1926.)

          Tako je pisao američki horor pisac Hauard F. Lavkraft (1890-1937), uz Kafku i Vilijema Barouza najveći autsajder XX veka, te, kao takav – jedan od najboljih poznavalaca egzistencijalnih užasa. Kosmička strava koja natapa stranice njegove proze nema pandana u književnosti pre njega a, ako ćemo strogo, nema ga ni posle. Ova unikatna individua gotovo ceo svoj život provela je u rodnom Providensu, lučkom gradu na Roud Ajlendu, na severoistočnoj obali Amerike. Većina njegovih priča bazirana je na lokacijama Providensa i njegove okoline; od onih šire poznatih treba pomenuti gradić Salem, čuven po lovu na veštice iz 1692. kada je preko dvadeset osoba vešano u epidemiji sujeverja. Iako je Lavkraft često radnju priča smeštao u fiktivna naselja, kao što su Arkam, Danič ili Insmut, ove lokacije bile su zasnovane na sasvim realnim mestima koja je on obilazio u svojim antikvarnim potragama i putešestvijima, u potrazi za ostacima "uvrnutih" priča, folklora i sujeverja. Konkretno, upravo mu je Salem poslužio kao osnova za Arkam.

Na slici:
Lavkraftova kuća, 598 Angell Street 
(tu je živeo u periodu 1904-1924)
          Kada mi se pružila prilika da provedem godinu dana na stručnom usavršavanju u Americi, kao veliki poštovalac ovog pisca zakleo sam se sebi da se u Srbiju neću vratiti a da ne obiđem bar neke od "lavkraftovskih" lokacija, a Providens pre svega. Iako sam bio smešten u Berkliju, Kalifornija, dakle na zapadnoj obali – moje misli su često bile usmerene ka drugom kraju Amerike, ka Novoj Engleskoj iz Lavkraftovih priča. Imao sam čast i zadovoljstvo da u San Francisku upoznam S. T. Džošija, najvećeg autoriteta u proučavanju Lavkraftovog dela. Ovaj simpatični čovek induskog porekla priredio je brojna korigovana i anotirana izdanja Lavkraftovih dela, uredio čak dve zbirke tuđih eseja o Lavkraftu i jednu zbirku svojih eseja, napisao studiju H.P. Lovecraft: The Decline of the West i još bezbroj drugih radova. Ipak, njegovo životno delo svakako je obimna, detaljno proučena i nenadmašiva kritička biografija ovog pisca, pod nazivom Lovecraft: A Life, ovenčana brojnim nagradama. Jedan od konkretnijih plodova tog susreta bilo je to da mi je obezbedio privremeni pripravnički posao u izdavačkoj kući Hippocampus Press iz Njujorka, specijalizovanoj za Lavkraftova i njemu slična dela. Tokom dva meseca sam za njih radio kao lektor i pomoćnik urednika izdanja, i dao svoj majušni doprinos uobličenju Džošijeve nove knjige Evolution of the Weird Tale i zbirke lavkraftovskih priča Tales out of Dunwich. No, sve je to bilo samo uvertira za ono što je trebalo da bude kruna mog boravka u Americi.
Na slici:
Lavkraftova kuća, 65 Prospect Street 
(tu je živeo u periodu 1933-1937; dakle, to je njegov poslednji dom, odakle je prevezen u bolnicu u kojoj je umro)
          Kako se primicao datum mog povratka u Srbiju, počinjao sam da sve jače radim na organizovanju puta na Roud Ajlend. U tome mi je bitno pomogao urednik i vlasnik Hippocampusa, povezavši me sa grupicom Lavkraftovih obožavalaca u Providensu: radi se o pesnicima, umetnicima i zanesenjacima koji se povremeno okupljaju na Lavkraftovom grobu ili na drugim "jezovitim" lokacijama i izvode svakojake makabrične manifestacije. Nakon dugotrajnih pokušaja da preko interneta pronađem jeftin smeštaj u neverovatno skupom gradu, beskrajno me je obradovala ponuda predsednika društva Lovecraft in Providence da budem njegov gost...

Na slici:
Fleur de Lys zgrada
Ukrasi na spoljnjoj strani zida ove zgrade inspirisali su Lavkraftov san koji ga je potom nadahnuo za priču "Zov Ktulua"! Zgrada se pominje u priči...
Dakle, ova ribolika čuda koja pokazujem na slici rodila su Ktulua!
         Podrazumeva se, finansijski aspekt ovakvog razvoja situacije bio je najmanje bitan. Gospodin Bret Raderford pokazao se kao izvanredno ljubazan domaćin - još jedan u nizu Amerikanaca koji su mene, potpunog stranca, bez zadrške ugostili u svojim domovima i tako rušili i poslednje ostatke srbocentričnih predrasuda o "bezdušnim" Amerima koji samo na novac misle. Još lepše, ovaj pesnik i povremeni profesor jezika i književnosti veliki je poznavalac Lavkraftovog života, i nesebično mi se stavio na raspolaganje, tokom četiri dana izigravajući mog vodiča kroz mesto o kome sam odavno maštao, ali u koje sam tek sada po prvi put u životu kročio.

Na slici:
Ghoul na starom groblju u Salemu
          Providens je nekada bio velika i važna luka, i jedna od najstarijih naseobina na kontinentu. Danas više nema taj značaj ali, kao grad srednje veličine (za američke standarde), uspeva da zadrži deo aure prošlosti kojoj je Lavkraft bio tako sklon. Većina ulica i kuća u kojima je Lavkraft živeo i gde je voleo da šeta još uvek podseća na kolonijalne dane: zgrade su pretežno dvospratne, starinske, obložene drvenarijom, u prijatnim i senovitim alejama pod zelenilom drveća. Na žalost, ja sam tamo boravio usred leta, tako da sam često morao da zamišljam ovaj ambijent u jesen, kad grane ogole a nebo se smrači i atmosfera postane bliskija onoj iz horor priča. Više od neadekvatnog vremena lavkraftovsku atmosferu kvarili su neminovni znakovi progresa: najmoderniji automobili na ulicama, i erkondišn aparati sa svakog prozora. Potonji su nezaobilazni u vlažnim i sparnim letima tog dela zemlje, ali njihova metalna rugobnost na tim starinskim domovima zaista je vrištala neuklopljenošću. U nekoliko navrata kraj mene su prohujali džipovi iz kojih je treštala rep muzika. Zamišljao sam Lavkrafta kako danas šeta sa mnom ulicama koje je toliko voleo, i njegov užas pred još većom raširenošću crnačke populacije koju nikada nije voleo, i pred sve brojnijim tragovima modernizacije i komercijalizacije pradrevnog gradića.

Na slici:
ispred crkve Sv. Jovana (St. John's Church)
koja figurira u priči "Haunter of the Dark"
           Jedna od prvih destinacija koje sam sa g. Raterfordom obišao je ulica Benefit, tokom pedesetih godina restaurisana u nekadašnji sjaj, i pretvorena u "najfiniju milju kolonijalne arhitekture na američkom kontinentu". U senkama te aleje bilo je lakše shvatiti Lavkraftovu opčinjenost ovim mestom. U toj ulici nalazi se kuća u kojoj je stanovala Sara Helena Vitmen, mlada žena koju je svojevremeno Edgar Alan Po prosio: pokazano mi je mesto na kome je Po obično stajao i gledao u njen prozor, kao i ružičnjak u kome su se nalazili. Budući da je njihova ljubav bila zabranjena (zbog Poove sklonosti alkoholu), obično su u ponoćnim časovima odlazili u portu crkve Sv. Jovana. U pitanju je ljupko mesto na obronku sa koga puca pogled na noviji i moderniji Providens; ograđeno i zaklonjeno senima zidova i drveća, starinsko groblje sa pločama iz 18.veka i dalje deluje kao svojevrsna vremenska kapsula, brižljivo očuvana.

Na slikama:
St John's churchyard
          U istoj ulici nalazi se i čuvena "ukleta kuća", iz istoimene priče (u originalu, "The Shunned House"). Ovako je opisuje Lavkraft:

          "Kuća je bila — zapravo još uvek jeste — od onih koje privlače pažnju radoznalaca. U osnovi farmerska, ili polu-farmerska građevina, sledila je uobičajene linije novoengleskog kolonijalnog stila iz sredine osamnaestog veka — prodoran šiljat krov, sa dva sprata i tavanom bez prozora, džordžijanski ulaz i unutrašnje uređenje u skladu sa tadašnjom modom. Jednim zabatom okrenuta u pravcu juga, kuća je bila do donjih prozora uronjena u padinu koja se uzdizala na istoku, dok su ostali štrčali iznad temelja prema ulici. Njena izgradnja, više od veka i po ranije pratila je nivelisanje i ispravljanje puta u neposrednoj blizini. Ulica Benefit je prvobitno bila sokak koji je krivudao između grobova prvih stanovnika, ispravljajući se samo kada je prenošenje posmrtnih ostataka u Severno groblje omogućavalo njeno dostojanstveno prosecanje kroz stare porodične parcele.
          Prvobitno, zapadni zid je od puta delio strmi travnjak, nekih dvadeset metara širok; proširivanje ulice negde u vreme Revolucije uklonilo je veći deo tog međuprostora otkrivajući temelje tako da se morao izgraditi podrumski zid od cigala, dajući dubokom podrumu ulično pročelje sa vratima i dva prozora između zemlje, blizu nove linije javne saobraćajnice. Kada se pre jednog veka pravio pločnik, uklonjen je i poslednji deo tog međuprostora, i Po je u svojim šetnjama mogao da vidi samo okomito uzdignut zid od sumorno sive cigle, koji se završavao u istoj ravni sa pločnikom, dok se iznad njega, u visini od deset stopa uzdizala vremešna masa same građevine."
         ("Ukleta kuća", u zbirci Nekronomikon, Everest Media, Beograd, 2008)

          Kako obično biva u susretu sa dugo maštanim i zamišljanim mestima, i u ovom slučaju realnost je bila znatno banalnija i manje slikovita. Kuća se ni po čemu posebnom ne izdvaja od ostalih u ulici, izuzev po brdovitom dvorištu i stazici koja se penje kroz visoku travu. Svakako ne izgleda "ukleto", budući da danas više nije zapuštena –kakva je bila u Lavkraftovo vreme- već očito restaurisana i nastanjena. Uostalom, priča o toj kući i njenim vlasnicima u potpunosti je plod Lavkraftove mašte, a to mesto je bilo samo povod koji ju je podstakao. Stoga će i "fiktivna" ukleta kuća ostati da živi u umovima čitalaca bez obzira na sve prepravke i dalju sudbinu ove konkretne i banalno realne zgrade.

Na slici:
zgrada koja je inspirisala "Ukletu kuću"
          Sličan utisak ostavljaju i kuće u kojima je Lavkraft svojevremeno živeo. Iako se fanovi iz celog sveta često zapute u Providens u obilazak lavkraftovskih lokacija, ovaj grad još uvek nije u tom piscu prepoznao ni velikana, niti povod za komercijalizaciju (koja je, inače, jedna od osnovnih odlika američkog duha). Izuzev jedne omanje spomen-ploče, jedva primetne u senci Univerzitetske biblioteke John Hay, koju su finansirali i postavili lavkraftovi fanovi a ne grad Providens, ništa u ovom mestu ne ukazuje da je veliki pisac tu živeo i tolike nezaboravne redove gradu posvetio. Budući da sam u drugim delovima Amerike bio u prilici da posećujem "muzeje" i "antikvarne radnje" posvećene i najtričavijim povodima, bio sam zapanjen kada sam otkrio da u Providensu ne postoji nijedna specijalizovana prodavnica koja bi držala Lavkraftove knjige, mape sa relevantnim lokacijama, suvenire, majice i tome slično - i koja bi, najzad, promovisala i sam grad. S druge strane, možda je i bolje da ovaj autsajder ostane u senci, izvan dometa prstiju rulje i vulgarne komercijalizacije - dostupan samo onim najozbiljnijim tragaocima kojima ne smeta da kopaju po senkama...

Na slici:
Arhanđeo i Ghoul na groblju Swans Point na kojem je sahranjen Lavkraft
 

         Budući da je za Providens bio i ostao autsajder, Lavkraft je od strane grada i dalje tretiran kao zanemarljiva pojava, a to se ogleda i u tretmanu kuća u kojima je živeo. Njegov rodni dom odavno je prodat a kasnije i srušen; sada je na njegovom mestu daleko veća i raskošnija zgrada. Samo pedesetak metara odatle nalazi se bela dvospratna kuća u ulici Angell br. 598, u kojoj je Lavkraft živeo u periodu 1904-1924. Locirana je u kraju koji je u to vreme bio prestižan, a takav je ostao i do danas, što se ogleda u izvanredno prijatnom okruženju okolnih raskošnih kuća i ulice ukrašene drvoredom. Kuća u kojoj je živeo u periodu 1933-1937 (dakle, sve do svoje smrti) svojevremeno je bila na samoj ivici kampusa Braun Univerziteta, i gledala je na zgradu John Hay biblioteke u kojoj se sada čuvaju svi njegovi spisi. Kasnije je preseljena, i sada se nalazi nekoliko stotina metara dalje uzbrdo. Posmatram njene prozore na spratu, zamišljam ih osvetljene u kasnim noćnim časovima, i kao da nazirem siluetu iza okana, nagnutu nad radni sto, obuzetu pisanjem... Obe ove kuće danas su u vlasništvu porodica koje s Lavkraftom nemaju nikakve veze a njihov enterijer su novi domaćini preuredili, te je stoga nemoguće obići unutrašnjost, a kamoli zateći nameštaj i predmete koje je Lavkraft koristio. Sve to ne sprečava fanove da stalno navraćaju u Providens i na mapama grada traže ove kuće, posećujući ih samoinicijativno, i bez vodiča, bez plaćenih tura, iz puke odanosti i ljubavi prema velikom piscu...

Na slici:
u rukama držim Lavkraftov lični, autorski primerak AMAZING STORIES magazina u kojem je objavljena novela "The Colour from Out of Space"
          Kao jedan od takvih, odlazim na sledeću stanicu - nezaobilazni Brown University. Imao sam mnogo sreće da moj domaćin poznaje gospodina Džona Stenlija, bibliotekara zaduženog za specijalna izdanja, originalne rukopise i retke knjige u John Hay biblioteci, a još srećniji da se pomenuti gospodin baš tih dana vratio na posao s bolovanja. Siroti čovek je u poodmakloj fazi raka, i najčešće više i nije na poslu, ali nije trebalo ubeđivati ga da pristane i povede me u obilazak Lavkraftove zbirke. Uostalom, i sam je poštovalac ovog pisca, i sa velikom ljubavlju i stručnošću se već decenijama unazad borio, zajedno sa S.T. Džošijem, za nabavku i adekvatan tretman Lavkraftovih rukopisa. Zbog toga je uvek spreman da pomogne ljubiteljima, književnicima i proučavaocima koji na Braun dođu ne bi li se napajali na izvoru, originalnim rukopisima (od kojih mnogi još nisu objavljeni).

Na slici:
na kampusu Braun Univerziteta
          Prvo me je poveo u obavezni obilazak dela biblioteke u kome se čuvaju sva postojeća izdanja Lavkraftovih dela. Jedna i po polica – i to vrlo dugačka polica – u potpunosti ispunjena knjigama Lavkraftovih dela, kako na engleskom, tako i na drugim svetskim jezicima. Od prvog knjiškog pojavljivanja, u izdanju Arkham House-a (zbirka The Outsider, and Others, 1939.) pa sve do najnovijih izdanja, poput, recimo, zbirke Shadows Over Baker Street iz 2004, u kojoj se neka od danas najaktuelnijih žanrovskih imena okušavaju u lavkraftovskoj prozi, pridodajući joj Šerloka Holmsa kao glavnog junaka. Sve je tu: i krta, džepna izdanja na davno požuteloj hartiji, i luksuzne francuske knjige u tvrdom povezu, na masnom papiru i sa ilustracijama u boji. Francuzi su oduvek imali posebno poštovanje za američke autsajdere, što je dobro poznato i na slučaju Lavkraftovog velikog prethodnika, E. A. Poa, koga je tek Bodler otkrio svetu. Na sličan način, pionir ozbiljnog akademskog proučavanja Lavkrafta je Francuz, Moris Levi, čija studija se takođe nalazi ovde u francuskom originalu (iz ranih '70-ih), kao i u Džošijevom prevodu na engleski: Lovecraft: A Study in the Fantastic.

Na slici:
u rukama držim originalni primerak jednog Lavkraftovog pisma
 
          Lavkraft na španskom, italijanskom, kineskom, japanskom (u Japanu on, recimo, ima naročito veliki kult obožavalaca!)... svi ti nizovi knjiga govore o popularnosti i večnosti neslućenim za života provedenog u opskurnosti, na ivici siromaštva. Kao poseban kuriozitet, g. Stenli mi pokazuje izdanje Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda na – Brajevoj azbuci! Uzimam tu knjigu u ruke, prelazim prstima preko meni besmislenih nizova ispupčenih tačkica, i pokušavam da zamislim: kakav li je doživljaj kada slep čovek počne da ispipava te stranice ispunjene užasima, kakve li impresije ima osoba koja ionako čitav život provodi u mraku kada dođe do nezaboravnih deonica romana smeštenih upravo u neosvetljene katakombe sumanutog nekromanta... Ima nečeg suštinski lavkraftovskog u tim impresijama, i ja zadivljeno vraćam primerak na policu.
          Potom odlazimo sprat niže, u odsek za retke knjige, gde se pored ostalog, u velikom lomu i haosu, nalaze relativno skoro nabavljene knjige Lavkraftovih dela koje još uvek nisu katalogizovane, niti ikako sređene. Ovo me već ispunjava drugačijom vrstom užasa: shvatam koliko veliki posao stoji na grbači ovog starog, bolesnog čoveka, nesposobnog da se njime hvata u koštac. Što je još gore, on nema nikakvog zamenika koga bi obučavao dok još može: prepušten sebi, g. Stenli je poslednji čuvar Lavkraftovih spisa koji im je prilazio s ogromnom dozom znanja, i ljubavi. Zbog jezive nesređenosti ovog dela biblioteke, g. Stenli jedini zna čega sve uopšte tu ima, i gde se tačno nalazi. Njegov naslednik, ako ga bude bilo, moraće da se probija kroz neopisivi haos, a brojne knjige će, bojim se, ostati izgubljene u gomilama natrpanim uz zidove te kafkijanske prostorije u kojoj čak ni svetlo ne radi kako treba, već g. Stenli mora da pali stonu lampu, i sa njom u ruci, kao s nekom bakljom, osvetljava mi put između prašnjavih polica. Iako to stvara impresivne senke i atmosferu adekvatnu onoj iz Lavkraftovih priča, moj dominantni osećaj je – melanholija.
Pregledavam nizove i nizove knjiga nezavedenih u katalog – Lavkraft na ruskom, finskom, još japanskog... – i među svima njima pronalazim: Lavkrafta na srpskom! Sakriveno između mnogo krupnijih, šarenijih, bogatije opremljenih izdanja, pažnju mi ipak privlači dobro poznato, ružno, malo, Radovo izdanje zbirčice S onu stranu sna, sa crvenim koricama – knižica koja, uprkos svojoj vizuelnoj nezgrapnosti, za mene ima emotivni značaj, budući da je to bilo prvo izdanje priča ovoga pisca na srpskom, pa time i prvo u kome sam se susreo s njegovim pričama. A sada, vidim ga ovde, usred biblioteke John Hay, i ispunjava me neka čudna vrsta ponosa. Obećavam Stenliju da ću mu poslati i preostalih par izdanja Lavkrafta na srpskom – neka se nađu tu, iako teško da će se mnogo Srba polomiti da ih ovde potraži. Stari bibilotekar mi je već priznao da sam ja prvi Srbin koga je na Braunu video. Pokazuje mi nekolicinu knjiga koje su pripadale Lavkraftu: požutele, nasleđene još od njegovog dede, one na prvoj svojoj stranici imaju Lavkraftov potpis. U neverici, listam knjigu o astronomiji koju je Lavkraft imao u rukama i čitao, i posmatram njegov rukopis... G. Stenli kaže da je veći deo Lavkraftove lične biblioteke raštrkan nakon njegove smrti; povremeno se na tržištu pojavi poneki od ovih primeraka, i prodaju se po sumanutim cenama. Ova knjižica koju prevrćem u rukama –po sebi ne preterano zanimljiva, i davno prevaziđena, bar što se tiče njenog sadržaja- samo zato što je pripadala Lavkraftu danas bi se prodavala za minimum 200 dolara. Ako se radi o žanrovskoj knjizi, recimo nekoj zbirci horor priča iz njegove kolekcije, cena bi mogla da se meri i hiljadama dolara.
          U istoj prostoriji nalazi se i velika zbirka knjiga o okultizmu, neke od njih veoma retke: na žalost, vreme mi ne dozvoljava da se upuštam u istraživanje tog dela biblioteke, jer tek tu bih se mogao izgubiti satima i satima – koje nemam. U jednoj drugoj sobi g. Stenli mi ipak pokazuje nekoliko knjiga sa koricama od štavljene ljudske kože kakve su bile popularne jedno vreme, krajem 18. i početkom 19. veka: ne radi se ni o kakvim okultnim spisima već o zbirkama poezije, i astronomskim naučnim radovima. Koža je pripadala pogubljenim kriminalcima; Stenli mi kaže da se ljudska koža, uštavljena, ne razlikuje mnogo od svinjske, koja se češće koristi. Prelazim prstima po tim povezima, i ne mogu da verujem da je to nekada bio deo nečijeg tela. U svakom slučaju, povez je kvalitetan, i trajan.

Na slici:
u rukama mi je Lavkraftov rukopis romana At the Mountains of Madness - jednog od najvećih horor romana ikada napisanih!
           Zatim odlazimo u najbitniji deo biblioteke – odsek sa retkim spisima. Silazimo u katakombe, u deo iza zidova bez prozora, i u zlokobnoj atmosferi debele hladovine i veštačkog svetla g. Stenli otvara ogromna, masivna metalna vrata, slična onim u sefovima banaka kakve sam viđao samo na filmovima. Naravno, tolike mere predostrožnosti nisu tu zbog Lavkrafta, već zbog originalnih rukopisa brojnih drugih, mejnstrim američkih velikana koji se tu čuvaju. Ulazimo u rashlađenu prostoriju koja se očito drži na stalnoj temperaturi od, rekao bih, 15-ak stepeni, možda i manje. Stenli mi pokazuje gomile kutija, naslaganih jedne na druge, gde se drže spisi u kojima su prvobitno, iz Lavkraftovog uma direktno na papir, izlivene neke od najfascinantnijih stranica strave i užasa u XX ili bilo kom drugom veku.

Na slici:
levo su primerci prvog izdanja "Senke nad Insmutom" (novela je objavljena u skromnoj knjižici u par stotina primeraka) a desno je prva strana rukopisa te iste novele, onako kako je Lavkraftovom rukom započeta
           On skida te kutije od tvrdog kartona, i iz njih vadi papire, uglavnom zaštićene providnim plastičnim folijama. Bez zazora, sa poverenjem koje mi imponuje, valjda prepoznavši u meni iskrenog i predanog zaluđenika, on mi dozvoljava da u svoje ruke uzmem originalne manuskripte Lavkraftovih priča "The Hound", "In the Vault", i drugih. Pokazuje mi kultni spis kao što je "Istorija Nekronomikona", napisan na poleđini nekakvog kucanog dokumenta (pošto je kuburio s parama, i papirom, Lavkraft je često svoje priče, pa i pisma, pisao na poleđini drugih, već korišćenih dokumenata)! Uzimam pisma, nekolicinu od ogromnog broja koji je za života odašiljao prijateljima i poznanicima, i posmatram taj prilično nečitak rukopis, ispisan bledo-plavim mastilom, pokušavajući da suzbijem vrtoglavicu pred mislima gde je to bilo, i šta u sebi sadrži...
A potom, lukavo čuvajući najbolje za kraj, g. Stenli me vodi na sprat, u zastakljenu prostoriju u kojoj se čuvaju neki od najbitnijih relikata vezanih za Lavkrafta – smeštenih gore jer su tamo nošeni zbog izložbe, prethodne jeseni, povodom jednog od Džošijevih predavanja. Nakon onih katakombi, s olakšanjem stupam u suncem okupanu sobicu sa čijeg prozora puca pogled na kampus Braun univerziteta i na obližnju kulu sa satom. I tu dolazim u dodir sa nekim od najdragocenijih stvari vezanih za Lavkrafta koje se uopšte mogu zamisliti. Originalni primerci magazina Astounding Stories gde su po prvi put objavljeni roman U planinama ludila, i novela "Shadow Out of Time" – i to upravo Lavkraftovi lični primerci, u kojima je običnom olovkom siromah dopisivao pasuse i rečenice koje su urednici skratili, i ispravljao bezbrojne greške slovoslagača i drugih nepismenjaka, kako bi, u tom obliku, pozajmljivao taj jedan primerak prijateljima na čitanje. Tu je i primerak Amazing Stories u kome je izašla Lavkraftova najbolja priča, "The Colour Out of Space", kao i knjižica sa novelom "Shadow Over Innsmouth" koja je jedino izdanje Lavkraftovih dela u knjiškom obliku objavljeno za života autora: postoji u dve verzije, sa prilično jednostavnom crnom koricom, i sa belom, na kojoj je upečatljiva ilustracija Frenka Utpatela.

Na slici:
držim Lavkraftov lični primerak Astounding magazina, u kome je objavljena novela "Shadow out of Time"
          Međutim, kruna svega su originalni rukopisi za At the Mountains of Madness i "Shadow Over Innsmouth", dva vrhunska dela po kojima će Lavkraft biti pamćen dokle god ima onih kojima je stalo do fantastične i horor literature. Zadivljenost pred tim reliktima nemoguće je opisati ili ičim uporediti: koju stilsku figuru upotrebiti da se dočara osećaj pred nečim što je jednom bilo tek puki komad papira, a onda, dodirom Lavkraftovog pera, pretvoreno u nosioca čarolije iza bilo kakvih reči? Prelistavajući te stranice, zapažam da je rukopis U Planinama ludila upadljivo najviše švrljan, precrtavan i ispravljan: radi se ionako o Lavkraftovom najambicioznijem delu, onom u koje je uložio sav svoj intelektualni i spisateljski potencijal, te je i pažnja u vaganju svake pojedine reči vidljiva i na tim papirima preda mnom. Na svu sreću, nepravda koja mu je načinjena u traljavo odštampanoj i skraćenoj verziji u "pulp" časopisima tog doba ispravljena je – istina, tek mnogo decenija kasnije – vraćanjem na originalni rukopis, isti ovaj koji držim u rukama, i upoređivanjem konačnog teksta sa njim. Sva sreća da ga je neko sačuvao, kao i toliko toga što je preostalo nakon Lavkraftove smrti – poput originalnog rukopisa novele "Shadow Out of Time" koji se nalazi u neuglednoj, požuteloj školskoj sveščici sa potamnelim koricama iskrzanih ivica, i sa tekstom ispisanim običnom olovkom, tekstom opasno izbledelim i vremenom izjedenim. Na sreću, proučavaoci poput Džošija već su ga iskoristili – i to baš u ovoj prostoriji u kojoj ga sada listam – za izradu korigovane i anotirane verzije...

Na slici:
dodirujem stranicu Lavkraftovog rukopisa...

          Nakon skoro tri sata provedenih u javnim i ne tako javnim prostorijama John Hay biblioteke moram da se oprostim od g. Stenlija, a i to samo zbog neizostavnog posla koji ga čeka, iako je obostrani utisak da bismo rado proveli još malo vremena zajedno u ovim svetim odajama. Pre nego što se oprostimo, g. Stenli mi učini uslugu za koju sam ga zamolio, i napravi mi fotokopiju jednog dugačkog Lavkraftovog pisma, kao i stranice na kojoj je ispisana "Istorija Nekronomikona". Prepun utisaka, teturam se na svetlo dana i kroz kampus Brauna pokušavam da se aklimatizujem na "normalan" svet spoljašnjosti i svakodnevnice...
          Nezaobilazna stanica u obilasku Providensa svakako je i Lavkraftov grob. Radi se o porodičnoj parceli, na kojoj su još i njegovi otac i majka sahranjeni, ali u podnožju velikog porodičnog obeliska nalazi se i – znatno kasnije postavljen- nadgrobni kamen sa Lavkraftovim imenom, i epitafom: "Ja sam Providens" (što se, bukvalnim prevodom, može shvatiti i kao "Ja sam Proviđenje!").
          Da bismo došli do te parcele, moj domaćin Bret i ja prolazimo kroz aleje Swan Point groblja, jednog od prvih, i najvećih, američkih grobalja-parkova. To je ambijent nezamisliv onome ko zna samo za ružna, zbijena, deprimirajuća srpska groblja na kojima besmisleni uglasti oblici rogobatnih spomenika štrče, načičkani jedni kraj drugih, u haosu ništavne estetike i bedaste rugobe. Uređeno kao prelepi park, sa mnoštvom zelenila i cveća, ukrasnog žbunja i negovanog drveća, Swan Point Cemetery je jedno od najlepših mesta koja sam obišao u čitavoj Americi – svakako mesto na kome čak i ideja smrti ne deluje tako gnusno i nepovratno kao na blatnjavim i kukavnim srpskim ekvivalentima.

Na slici:
obelisk porodične grobnice Lovecraft
          Lavkraftov grob nalazi se u senci ogromnog hrasta. Prilazim kamenu toliko puta viđenom na fotografijama, mestu gde su pohranjeni posmrtni ostaci tog velikog pisca, i prisećam se njegovih reči iz jednog pisma, povodom sahranjivanja: "Što se mene tiče, mogu moju lešinu i niz kanalizaciju da bace – ja ću tada već biti izvan nje!" U skladu sa mojim nazorima prema smrti i onome što uz nju ide, koji se uveliko poklapaju sa Lavkraftovim, nisam sa sobom poneo nikakvo cveće ili druge "ponude" koje bih ostavljao na grobu; moje prisustvo, i moja kontemplacija na tom mestu trebalo bi da budu dovoljan omaž – omaž u duhu. Pošto su i život i smrt jedna velika tragikomedija, brzo suzbijam setu na tom mestu, i umesto toga odajem mu počast na blago-komičan način koji odbija čak i smrt da shvata ozbiljno: otud kez dok se klanjam tom kamenu. Lavkraft nije koristio mnogo humora u svojim pričama jer ga je smatrao "razvodnjavajućim faktorom" za atmosferu strave koju je pažljivo gradio, ali je zato njegov blago ciničan, i često veoma crn smisao za dobru šalu itekako prisutan u brojnim pismima, i znam da bi se i on sam, da može, dobro zabavljao i smejao pred idejom plakanja na nečijem (a posebno svom) grobu.

Na slici:
Veliki hrast iznad Lavkraftovog groba (jul 2004. godine); danas više nije tu, pao je ili je posečen zbog starosti...
          Ipak, moram da priznam da mi je jedna stvar navrla suze na oči: kada sam bolje zagledao hrast koji se nadnosi nad grob, zapazio sam desetine i desetina natpisa u njega urezanih tokom decenija, od strane poštovalaca koji su sa svih krajeva sveta dolazili na ovo mesto da odaju počast kultnom piscu. U kori drveta mogu se videti inicijali "HPL", imena poput "Cthulhu", jednostavni blagoslovi kao "Bless", počasti poput "Love Yr Craft" i "Dead but dreaming", ili – na neobičnoj grani koja raste pod uglom od 90 stepeni u odnosu na stablo – čitava čuvena početna rečenica eseja "Natprirodna strava u književnosti", koja glasi: "The oldest and strongest emotion of mankind is fear, and the oldest and strongest kind of fear is fear of the unknown." ("Najstarija i najjača ljudska emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha jeste strah od nepoznatog.") Ovi jednostavni, ali dirljivi natpisi u kori drveta jedan su od najupečatljivijih načina odavanja počasti ovom piscu, i pred njima se prisećam pesme koju je Lavkraftov prijatelj i sledbenik Klark Ešton Smit napisao doznavši za njegovu preranu smrt:

Pa opet ti nestao nisi
Nit' si sasvim predat snima i prahu;
Jer čak i
Na ovom usamljenom zapadnom bregu Averonje
Koji telom svojim nikad posetio nisi,
Susrećem ja prikazu tvoju, mudru i svesnu,
Prisustvo neko što ne odlazi, plemenito i uzvišeno.
Sjajnija je zbog tebe prolećna trava,
Čarobnije mračan druidski kamen
A u mome umu ti si zauvek prikazan
Kao u čarobnjakovom ogledalu;
I sa stranice duhovne tvoje rune nikada neće biti izbrisane.
          I zaista, mastilo njegovih rukopisa može da izbledi, papir može da požuti i raspadne se, ali hiljade i hiljade knjiga, na svim većim jezicima sveta, ostavile su hiljade i hiljade otisaka u umovima bezbrojnih opčinjenih čitalaca – i taj trag nikada neće biti izbrisan. Svestan toga, brzo brišem suze i pridružujem se svom domaćinu. U prijatnom ambijentu tog groblja podsećam se smrtnosti koja nas sve pritiska, ali i večnosti koju neki od nas ponekad uspeju da dosegnu, na jedini način čoveku dostupan. Lavkraft je tu, daleko bitniju, vrstu besmrtnosti uspeo da dosegne. Ako je u to i bilo nekih sumnji, ono što sam video u biblioteci John Hay ih je ubedljivo raspršilo- i ja to groblje, i Providens, napuštam ispunjen i radostan.
          Pet godina kasnije, jedna od slika sa Swanpoint groblja u Providensu, na kojoj odajem počast Lavkraftu, ima privilegiju da bude na samom kraju zbirke NEKRONOMIKON – kao kruna biografije priređivača, i unikatnog projekta u domaćem izdavaštvu: najambicioznijeg predstavljanja jednog pisca koje je iko za domaće čitaoce preduzeo. Radi se o knjizi u kojoj se, pored 20 najboljih Lavkraftovih priča, nalaze i stručni uvod i opširan pogovor o Lavkraftovom značaju i uticaju, kao i posebi uvodni tekstovi ispred svake priče, te opširne i bogato ilustrovane napomene, Lavkraftova biografija i anotirana bibliografija svih značajnijih lavkraftovskih izdanja. Uz nadahnute ilustracije Nikole Vitkovića za svaku priču, i bogat kolor dizajn, ovo je vrhunac počasti koju sam osetio da Lavkraftu dugujem još onih letnjih dana u Providensu. Voleo bih da se jedan primerak ovog srpskog NEKRONOMIKONA nađe u biblioteci John Hay na Braunu zajedno sa stotinama znatno skromnijih i manje ambicioznih izdanja. Čak i na tom mestu ona bi zaslužila da bude na posebno izdvojenoj polici.

POSLEDNJA KNJIGA (prikaz knjige)

POSLEDNJA KNJIGA
 
Zoran Živković

Kompanija "Novosti, AD"

Beograd, 2007.

(Prikaz objavljen u LETOPISU MATICE SRPSKE)

Piše: Dejan O G NJ A N O V I Ć

Pred sam kraj najnovijeg romana Zorana Živkovića, dvoje likova vodi sledeći razgovor:
"Zašto je preduzeo da piše detektivski roman? Zar nije mogao da odabere visoku književnost?"
"Pa i odabrao je. Za njega detektivski roman nije niska književnost."
(str. 253)
Tenzija između tzv. "niske" i "visoke" književnosti provlači se kroz čitav roman, još od prvog poglavlja, u kome inspektor Lukić ulazi u knjižaru 'Papirus' da bi istražio slučaj misteriozne smrti mušterije, a prodavačica ga dočeka rečima: "Bojim se da nemamo mnogo knjiga koje bi zanimale jednog policijskog inspektora. Držimo uglavnom lepu književnost." (str. 10) Kako se ispostavlja, inspektor Lukić je redak zver, pismeni policajac koji je, čak, završio studije književnosti, i tvrdi da su mu ove pomogle u sadašnjem poslu. "Detektivski romani? Ali to baš nije visoka književnost," zapaža knjižarka. Načitani policajac odvraća: "Zar biste, recimo, Zločin i kaznu ili Ime ruže svrstali u nisku književnost?" (str. 10)

Ovim rečima, a i kasnijim pozivanjem na Ekov postmoderni, visokoknjiževni detektivski roman, Živković kao da diskutuje i sa svojim kritičarima. Dugo vremena njegovo ime bilo je vezano za navodno trivijalni žanr naučne fantastike, prvo u svojstvu urednika žanrovskih edicija koje je priređivao (edicija Kentaur, kod Prosvete), zatim i izdavao (edicija Polaris), a najzad i preko teoretičarske delatnosti (magistrirao i doktorirao sa temama iz SF-a, napisao Enciklopediju naučne fantastike…). Kada se, zatim, sasvim posvetio pisanju proze, Živković je često, po inerciji, u prikazima (pa čak i u najnovijem Rečniku književnih termina dr Tanje Popović, str. 466) nazivan piscem naučne fantastike, iako njegova vrsta proze ima malo sličnosti sa ovim popularnim žanrom, i zapravo pripada znatno poštovanijem korpusu fantastike u najširem smislu reči. Pošto je dobio nekoliko vrednih inostranih i domaćih priznanja za romane koji su pretendovali na visoku književnost, Živković se sa Poslednjom knjigom okušao u žanru koji se još uvek pretežno smatra trivijalnim – krimiću. Može zvučati čudno da se autor koji je dobar deo svoje karijere posvetio braneći dignitet vrste pisanja za koju se opredelio odluči da, nakon ozbiljnih književnih nagrada, napiše jedan čist žanrovski roman, pa još "bestseler" koji se prodaje na kioscima uz dnevne novine.1)

Ova odluka može se donekle razumeti uz pomoć replike navedene na početku ovog teksta: "Za njega detektivski roman nije niska književnost." Na žalost, ova tvrdnja ostaje mrtvo slovo na papiru koje nije uspešno oživljeno niti argumentovano Živkovićevom prozom. Pre svega, navedena izjava sadrži jednu logičku grešku: jer, da li se zaista može govoriti o "visokim" i "niskim" žanrovima ili samo o dobrim i lošim pojedinačnim književnim delima, bez obzira na žanr kome pripadaju? Konkretno, detektivski roman može biti i niska i visoka književnost, zavisno od umeća autora koji se njega poduhvati. Pokušaji da se sopstvenom delu podari dignitet pozivajući se na romane Dostojevskog i Eka ostaju tek retorički trik u kontekstu Živkovićevog romana, koji nije slab zato što pripada detektivskom žanru, već, jednostavno, zato što je veoma slabo osmišljen i napisan.

Počnimo od glavnog junaka i naratora: inspektor Dejan Lukić je bezlična pojava koja služi za opisivanje događaja, ali koja ne poseduje nikakvu naznaku ličnosti. U romanu ništa ne saznajemo ni o njegovoj prošlosti, ni o nesvakidašnjoj odluci da nakon studija književnosti postane policajac, niti o njegovim sadašnjim nazorima: kao mašina za suvoparno raportovanje reči, dela i slika koje je pisac naumio, on je najgori zamislivi narator, budući da je lišen i zabavno-cinične perspektive Čendlerovih junaka-istražitelja, ali i povučeno-objektivne, pa ipak dražesno ljubopitljive vizure jednog naratora-posmatrača poput doktora Votsona. Neubedljiv kao i sve ono što opisuje, Lukić je puka marioneta u Živkovićevim rukama, prinuđena da izgovara ovakve platitude: "Zbilja, ako trezveno razmislim, kako to valjda jedino priliči policijskom inspektoru, kako bi mogla postojati knjiga u kojoj se opisuje ono što mi se upravo događa? Nikako, naravno. Ovo je stvarnost, a ne književnost. Zar da dopustim da mi formalno obrazovanje prvi put zasmeta u poslu." (str. 59-60) Još slabije prolaze ostali 'likovi' koje Lukić sreće, jer ako je narator tek dvodimenzionalna skica, svi ostali su samo jednodimenzionalne crtice koje autor po svojim potrebama pomera po šahovskoj tabli a da nijednog trena ne osetimo prisustvo ljudskih aktera u toj prozi. Po shematizovanosti likova ovaj roman kao da je imao za cilj da dokaže, a ne opovrgne, čestu zamerku koja je krimi-triler romanima odvajkada upućivana vezano za tipske, klišetizirane likove i situacije.

Tome doprinosi i Živkovićev loš sluh za dijalog, što je tim gore budući da je Poslednja knjiga –u skladu sa zahtevima petparačke književnosti – ispunjena njima u tolikoj meri da čitalac često stiče utisak da u rukama ne drži roman, već tekst radio drame. To ne bi toliko smetalo da se ne radi o beskrvnim razmenama informacija bez imalo živosti, duha, ili barem ličnih osobenosti koje bi služile karakterizaciji. Evo jednog od brojnih mogućih primera izlišnog ponavljanja i prepričavanja situacija koje su čitaocu bile prikazane samo stranu ili dve ranije:

"Ja sam," rekao sam kada se javila. "Gde si?"
"Još sam kod Maje." Glas joj je zvučao utučeno. "A ti?"
"Upravo sam izišao iz Instituta za sudsku medicinu." Zastao sam malo. "Nemam dobrih vesti."
Vera je kratko ćutala.
"Nisam ih ni očekivala. Šta je bilo?"
"Knjiga je odnela još jednu žrtvu."
Ponovo je nekoliko trenutaka proteklo u tišini.
"Koga?"
"Doktorku Vidić. Sećaš je se?"
"Šta se dogodilo?"
"Otvorila je knjigu, iako sam je upozorio da to ne čini."
"Ta grozna knjiga!" Verin glas se pojačao. "Jesi li je se domogao najzad?"
"Nisam. Nestala je."
(str. 235)

Ovakve deonice, u kojima se taksativno prepričavaju već viđeni i čitaocu poznati događaji, ne samo što nepotrebno opterećuju krimić, koji bi morao da se služi narativnom ekonomijom za postizanje svog osnovnog cilja, saspensa (napetosti), već i previše podsećaju na početničko ponavljanje nedostojno autora kome je ovo šesnaesta knjiga proze. U pojedinim slučajevima, replike su sasvim nesuvisle, na primer:

"Užasno," rekla je Vera. "Život mi se potpuno poremetio."
"Najbolje je da ne obraćaš pažnju. Ponašaj se normalno, kao i do sada."
(str. 143)

Evo i jednog primera neuspelog, uštogljenog humora:

"Ovo već postaje zabrinjavajuće. Izgleda da ti ne prija vođenje ljubavi sa mnom."
Nasmejao sam se.
"Kakve veze ima vođenje ljubavi s mojim ružnim snovima?"
"Uvek ih posle sanjaš."
"To uvek samo je dva puta."
"Nije bilo nijednog izuzetka."
"Svejedno, moraćemo da povećamo uzorak. Ako me košmari budu pohodili i posle, recimo, dvadesetog puta, videćemo šta da preduzmemo."
"Šta možemo da preduzmemo? Odustaćemo. Zar da dopustimo da izgubiš miran san?"
(str. 180-81)
Jedini pokušaji da se dijalozi junaka ožive nečim što nije banalna razmena informacija mogu se naći u njihovim beskrajnim razglabanjima o različitim vrstama čaja. Naime, Živković svoje junake povremeno šalje u obližnju čajdžinicu, što je prilika za duge razgovore koji se nikako i ničim ne mogu opravdati, budući da ne služe niti zapletu, niti simboličkoj dimenziji romana, niti karakterizaciji (osim ako piščeva namera nije bila da svoje junake prikaže kao nesnosno dosadne likove koji sve vreme pričaju samo o čaju i o vremenu, dok se, paralelno s tim između njih razvija romansa bez trunke strasti ili čulnosti.) 

Zbog toga, sasvim je razložno strahovanje njegove junakinje:

"Još ću ispasti lik iz niske književnosti," rekla je, opet se osmehnuvši.
"Zar vam ovo deluje kao niska književnost?"
(str. 52-3)

Tako odvraća Lukić, govoreći o tekstu u kome se zatekao, zarobljen u klišeima na koje nas pisac povremeno podseća u jalovoj nadi da će ukazivanje na njih proizvesti njihovo prevladavanje, ili postmoderni kvalitet koga tu, ipak, nema. Usiljeni dijalozi, poput narednog, slab su nadomestak očekivanih žanrovskih učinaka:

"Dakle, šta sad neizbežno sledi?"
Uzdahnuo sam.
"Sad neizbežno sledi rastanak do sutra. Drugačiji razvoj događaja bio bi svojstven niskoj književnosti, a knjiga za kojom tragam to, izgleda, nije."
(str. 61)

Na žalost, Poslednja knjiga je baš to.
U žanrovskom smislu to je izrazito nevešto konstruisan roman. Istraga se kreće pravolinijski, bez elemenata koji krase dobre krimiće, kao što su: pod-zapleti, (lažno) osumnjičeni, neočekivani preokreti i slično. Umesto toga, Živkovićev inspektor sledi najelementarniju logiku i proceduru kako bi dešifrovao zaplet, time potvrđujući sebe kao mediokritetskog junaka bez trunke superiornih moći jednog Šerloka Holmsa. Svaki policajac, pa i onaj koji nije studirao književnost, rešio bi ovaj slučaj jednako uspešno sledeći tragove koje mu pisac ostavlja. U nekoliko slučajeva, u prelomnim tačkama, Živković poseže za jeftinim deus ex machina trikovima. Na primer, kada se Lukić nađe pred zidom u vidu šifre za pristup kompjuteru jednog kolege koji je već okarakterisan kao strastveni čitalac (i saradnik) tabloida, njemu prosto sine:

Ljudi su i inače predvidljivi, a policijski inspektori nisu tu nikakav izuzetak. Baš naprotiv. Šta bi drugo Petronijević odabrao za šifru nego naziv svog omiljenog tabloida!
(str. 151)

Još je uvredljivije po čitaočevu inteligenciju kada se, samo šest strana kasnije, Lukić nađe pred još jednom sličnom misterijom: došavši do skrovišta sekte Poslednje knjige on treba da na ulazu kaže lozinku, koju ne zna:

Lozinka!
Ali kako da znam lozinku? Ledeni pipci panike počeli su da mi gamižu uz kičmu. Kada sam se već pomirio s tim da mi preostaje samo da se okrenem i pojurim ka autu, čuo sam sebe kako izgovaram dve reči.
"Poslednja knjiga."
(str. 157-8)

I naravno, lozinka za ulazak na skroviti posed na kome se dešava okupljanje sekte Poslednje knjige glasi baš – "Poslednja knjiga". Rečena sekta prikazana je u stilu trećerazrednih roto-romana. Evo kako Živković prenosi reči njenog žreca:

"Jeste li spremni da ponizno primite izbavitelja koji dolazi da spase naš svet od propasti?"
"Jesmo!" složno je uzvratilo mnoštvo.
"Jeste li spremni da se pokorno poklonite jedinom gospodaru i vladaru?"
"Jesmo!" još se grlatije razleglo sa svih strana.
"Jeste li spremni da se suočite sa krajnjom istinom?"
"Jesmo!" Izgledalo je da se sve trese od siline pokliča.
(163)

Ovakve situacije i ovakva retorika duhovito su parodirani u filmu Deveta kapija (The Ninth Gate, 1999) Romana Polanskog, koji se takođe vrteo oko jedne knjige natprirodnih moći i tajanstvene sekte koja pokušava da je se dočepa. No, kod Živkovića parodije nema, već samo elementarnog odsustva imaginacije, a možda i žanrovske potkovanosti, budući da situaciju u opisanoj sceni, u kojoj vođa sekte raskrinka Lukića, Živković po ko zna koji put "razrešava" posežući za deus ex machina rešenjem, jednim od najbanalnijih u istoriji niske književnosti: baš kada se žrec sprema da žrtvuje nepažljivog inspektora, sva svetla se gase, "konjica" (policija) donosi spas u zadnji čas, a – što je posebno neubedljivo – u haosu koji tada nastane u opkoljenoj zgradi svi do jednog člana sekte uspevaju da pobegnu bez traga.

Oveštalim situacijama i oveštalim načinima za njihovo razrešavanje možemo dodati i često posezanje za oveštalim frazama: gorenavedeni "ledeni pipci panike" (str. 157) zapravo su odjek već iskorišćene fraze "ledeni prsti panike ščepali su me za prsa" (str. 92), a tu su i proceduralno sumnjivi postupci poput onog da inspektor u jednom trenu svojim sopstvenim mantilom pokriva telo žrtve na podu knjižare (!) samo da bi malo kasnije uzeo taj isti mantil sa leša i obukao ga (!) ili logički sumnjive detalje, poput ovog koji Lukić zapaža osmatrajući police knjižare 'Papirus':

Uz nekoliko veoma značajnih dela nalazili su se i sasvim osrednji romani. Moraću jednom da pitam Veru (…) kako ih je uopšte primila u knjižaru koja se diči besprekornim književnim ukusom.
(83-84)

Kakva je to knjižara koja drži samo vrhunsku književnost, koliko uopšte polica sa knjigama u njoj može da bude i gde je u tome ekonomska logika za njeno postojanje, pisac nam ne otkriva, jer mu je važnije da još jednom posegne za demarkacionom linijom između "visoke" i "niske" književnosti koja se kao lajtmotiv provlači kroz čitav roman, sve do završetka. Kulminacija bi trebalo da bude finalni "okretaj zavrtnja" kojim će Živković transcendirati dotadašnje nemušto i neznalačko koketiranje sa žanrovskim pismom i samouverenom alhemijom preobraziti svoj petparački napisan roman u "visoku" književnost. 

U preokretu na kraju ispostavlja se da je stvarnost likova romana zapravo "samo" fikcija, da su sve vreme bili lutke od papira u jednoj knjizi, i da su sve smrti, do tada detektivski istraživane, bile izazvane posezanjem tih likova za knjigom u kojoj su videli same sebe kako posežu za knjigom... Iako ovaj završetak donekle opravdava papirnate likove na prethodnim stranama, on je, u žanrovskom smislu, prevara u odnosu prema legitimnim očekivanjima čitalaca, kojima se roman agresivnom marketinškom kampanjom reklamirao kao "gotovo nerazrešivi triler". Sam autor je u jednom promotivnom intervjuu kazao: "Smerno se nadam da Poslednja knjiga neće izneveriti ni one koji prvenstveno očekuju dobar triler, kao ni one koji očekuju moju osobenu fantastičku prozu. Da li je to spajanje nespojivog? Rekao bih da nije." 2)

Svako bavljenje žanrom podrazumeva tri nezaobilazna činioca: autora (ponuda), publiku (potražnja) i izdavača (posrednik, a vrlo često i kreator potražnje). Žanr podrazumeva sistem ustaljenih pravila koja su poznata na sva tri nivoa žanrovskog bitisanja: autor svesno poseže za određenom tradicijom i sledeći (ili varirajući) određene postupke proizvodi delo prepoznatljivih karakteristika; izdavač svoj marketing podređuje vrsti (t.j. žanru) dela koje objavljuje tako da već izjavama za štampu, naslovom, koricama, plakatima i drugim propratnim materijalom jasno kod publike stvara određeni horizont očekivanja; najzad, publika se rukovodi znacima koje joj nude, prvo izdavač sa svojim pakovanjem, a onda i pisac, sa tekstom između korica, i dešifrujući žanrovske znakove u datom tekstu postiže ili ne postiže (zavisno od umešnosti pisca) vrstu žanrovskog uživanja koje joj dati žanr obećava. Pisac tzv. visoke književnosti nije obavezan da sledi bilo kakva očekivanja, ali onda kada se opredeli za poigravanje sa uzusima tzv. niske, a čitava propagandna mašinerija stvara lažni horizont očekivanja ('bestseler', 'krimić', 'triler', 'uzbudljiva knjiga od koje zastaje dah' itsl.) on nema prava da se tako nadmeno nasmeje u brk očekivanjima stvorenim kod čitalaca.

Živković svojim fantastičnim krajem podriva temelje prećutnog sporazuma koji svako žanrovsko (ovde: kriminalističko) pismo sklapa sa čitaocem. O tome govori najozbiljniji proučavalac krimića na ovim prostorima, dr Pavao Pavličić (koji se, pored odličnih teoretskih spisa sa krimićem uspešno okušao i u spisateljskoj praksi):

Lakše je utvrditi u što se ne smije dirati, s čime se ne smije eksperimentirati: ne smiju se dirati temelji žanra, njegove bazične konvencije. Ne smje izostati misterij, niti borba izmedju istrage i zločina, kao što ne smije izostati ni razrješenje zagonetke; ne smiju intervenirati nadnaravne sile niti se smiju pojavljivati podaci i likovi za koje čitalac prije nije znao.
(Pavao Pavličić, Sve što znam o krimiću, Filip Višnjić, Beograd, 1990., str. 71)

Živkovićev preokret na kraju Poslednje knjige podriva same temelje krimi trilera: ispostavlja se da ne postoji zlikovac, da je misterija bila lažna, da su uzroci smrti nadnaravni, da je čitava stvarnost zapravo fikcija, pa čak, na neki način, i da je pripovedač sâm ubica, budući da je i on (na kraju) razotkriven kao pisac, tj. piščev alter-ego. Previše je toga podriveno i srušeno, a da ništa, zauzvrat, novo niti vrednije od srušenog nije izgrađeno. U nasilnom pokušaju da jedan nevešto izgrađen i ispodprosečno napisan roman izdigne do "visoke" književnosti, Živković izneverava i žanr i književnost, i čitaocima željnim dobrog trilera nudi ćorak i prevaru, a onima željnim dobre književnosti – ravno i neuzbudljivo štivo koje se deklarativno možda i može dovoditi u vezu sa Imenom ruže, samo da bi u poređenju s tim delom još upadljivija postala njegova inferiornost na svim nivoima: i jezičkom, i žanrovskom, i idejnom i, uopšte, umetničkom. 

U želji da pobegne od šablona, Zoran Živković je sebi dao auto gol, i napisao delo koje savršeno ilustruje Pavličićeve reči:

Šablona sama po sebi ne daje garanciju umjetničkog uspjeha, ali njezino narušavanje gotovo u pravilu vodi u neuspjeh. Ako se drži shema, krimić možda neće biti umjetnost, ali će biti korektan krimić; ako shemu naruši, pa ne postane umjetnost, neće biti ništa.
(Pavao Pavličić, ibid, str. 67)

Poslednja knjiga Zorana Živkovića je jedno takvo – ništa.

FUSNOTE:

1) Termin 'bestseler' ovde je pod znacima navoda iz najmanje dva razloga: kao prvo, radi se o citatu koji je često u promotivnim napisima o ovom izdanju korišćen od strane izdavača za delo koje još uvek nije ni počeo da prodaje, samo na osnovu odštampanog tiraža (20.000 primeraka); kao drugo, pod navodnicima je zbog diskutabilne upotrebe termina. Naime, bestseler podrazumeva da je izvesna knjiga prvo krenula u prodaju, zatim naišla na veliko interesovanje i onda se prodavala u velikom broju (na šta ukazuje i etimologija, od engleskih reči 'best' i 'seller' koje označavaju knjigu koja se najbolje prodala). Redosled koraka u ovom slučaju bio je drugačiji: knjiga je bila proglašena 'bestselerom' i pre same prodaje, na osnovu uverenja izdavača da će zahvaljujući svom marketingu uspeti da proda celokupni odštampani tiraž, uprkos činjenici da se nijedna Živkovićeva knjiga do sada nije ni približila statusu bestselera, čak naprotiv (što, uostalom, i sam autor često ističe u intervjuima).

2) http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:200342-Prva-Poslednja-knjiga