уторак, 27. јануар 2009.

KATIL (prikaz knjige)

OD LOKALNOG KA UNIVERZALNOM
 
KATIL
Branislav Miltojević i Ivica Stevanović
Everest Media,
Beograd,
2007

Piše: DEJAN OGNJANOVIĆ


Evo knjige koja ne liči ni na jednu, kako po svom izgledu, tako i po sadržaju.

Sadržaj KATILA, ako je verovati predgovoru, čini nedavno pronađena novela Stevana Sremca koja naizgled odudara od proze po kojoj nam je ovaj pisac poznat – a opet, umnogome i liči! Naime, radi se o mračnoj pripovesti smeštenoj u južnosrpsku kasabu potkraj XIX veka, gde jedan brica postaje niški Trbosek, samo nekoliko godina kasneći za onim londonskim. Uprkos ovakvoj tematici, ne radi se o horor romanu, već pre o uspeloj, modernoj reinterpretaciji prošlosti koja se nadahnuto poigrava sa faktima i fikcijom, neprestano izvlačeći tlo ispod nogu čitaoca dok ovaj ne shvati da je istinu i laž u ovim krajevima oduvek bilo naročito teško razdvojiti.


U Miltojevićevoj priči mešaju se stvarni i apokrifni Sremac sa posebnim osvrtom na manje poznate detalje (npr. Sremčeva uloga u masonskoj loži "Nemanja"). I baš kao što je Sremac mnoge svoje likove pozajmio sa niške kaldrme i iz niških kafana, tako i Miltojević uzima stvarnost za polazište – ali 'stvarnost' filtriranu kroz knjige, rukopise, stare sudske spise i dnevnu štampu staru preko sto godina. Na vrhunski postmodernistički način on sklapa osobenu slagalicu – fikciju sa snažnom aurom autentičnosti, čak i onda kada, u kasnijim fazama u pripovest uvede folklorne, vampirske motive. U zemlji koja ni vek kasnije nije sasvim izašla iz blata provincije, zagledana u "beli svet" (ovde predstavljen gostujućim cirkusom) ali sa opancima duboko u praznovericama, takav razvoj događaja je ne samo ubedljiv nego maltene – nužan.


I zato digresije kojima knjiga obiluje ne opterećuju, već upravo obogaćuju ovu priču, sa citatima iz tadašnje štampe koji su toliko preterani da bi mogli biti pravi: "Crni nokti u obliku katrana" svedoče o sujeverju vezanom za epidemiju kolere, "Rogati petal" je atrakcija jednog lokalnog manastira, a "Strah od vampira obuzeo je nekoliko sela u okolini Niša" naslov je kao preuzet iz današnjih novina. 

U fantazmagoričnom svetu koji Miltojević stvara – uz pomoć vrhunskog ilustratora Ivice Stevanovića – lobanje sa Ćele Kule prirodno se uklapaju u stene tunela Sićevačke klisure, likovi iz Zone Zamfirove šišaju se kod brice-manijaka, a fotografije pozlaćene patinom vremena, zajedno sa drevnim gravirama i crtežima iz anatomskih priručnika spajaju se u bizarnim fotomontažama koje kao da uveličavaju ono što je na "autentičnim" fotografijama mikroskopski sakriveno. Prodirući ispod površine, dvojac Miltojević-Stevanović razotkriva zaleđinu veselih Sremčevih junaka; u šarama pirotskih ćilima otkrivaju lobanje i demonske oči, a u dnevnoj štampi i spisima – alternativnu, slabo osvetljenu istoriju srpskih sokaka. 


Krajnji rezultat je neodoljivo luckasti niški gotik, natopljen lokalnim koloritom, kako vizuelnim tako i verbalnim. Na kraju knjige je rečnik manje poznatih reči, pretežno turcizama i niškog slenga, koji će vam pored ostalog otkriti da "katil" znači "krvolok, ubica." Obilato ilustrovana tako da mestimično zaliči na strip, ova luksuzno opremljena knjiga proizvod je iskusnog pisca Miltojevića (Prokletnici rata, NKC, Niš, 2003; U paukovoj mreži, Narodna knjiga, Beograd, 2006) i talentovanog ilustratora Stevanovića (Ljubazni leševi, SKC Novi Sad, 2004; Leksikon Likovnih Legija, SKC Novi Sad, 2005), a spoj njihovih poetika pruža nam jedno originalno, duhovito, poučno i podsticajno čitalačko-gledalačko iskustvo koje se odupire svakoj definiciji ili kalupu. Uz svu svoju osobenost, KATIL nas pre svega podseća na bogatstvo lokalnog materijala koje se, onda kada je umešno iskorišćeno, može vinuti do univerzalnih kvaliteta.

(Objavljeno u KULTURNOM DODATKU 'VEČERNJIH NOVOSTI')


BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE (prikaz knjige)



BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE i Ugovor sa Đavolom – Dorijan Nuaj

Ukronia, Beograd, 2008

ĐAVOLOV ADVOKAT

San svakog prikazivača i kritičara je da autor odradi posao za njega, i koncizno i jasno iznese suštinu svoje knjige već na prvoj strani:
 
"Na ovaj spis se može gledati i kao na neku malu enciklopediju mojih istina, koja bez sumnje može zaličiti i na kakav volšebni katalog predrasuda ili promišljanja jednog ekscentrika, proročanstvo, dijaboličnu manipulaciju, obično i neubedljivo lupetanje, postmoderni uvod u doktrinu političkog i socijalnog satanizma, neveštu skicu neke nove ideologije, intelektualnu šalu, odnosno provokaciju kojom neki marginalac želi da skrene pažnju na sebe itd." Revolucija katastrofe je zaista sve ovo; ali to jedva počinje da je opisuje.

Na čudnoj, još neviđenoj razmeđi između privatnog i opšteg, ozbiljnog i posprdnog, između studije i tirade, akademskog i internet-forumskog tona nalazi se ova neobična knjiga čija doktrina mora da je zamišljena kao jedini smisleni pokušaj pariranja (parodiranja?) doktrinama koje nam životima upravljaju, i još više onima koje pokušavaju da se tome tek nametnu. Ovo je doktrina za post-doktrinarno doba, ezoterija za skeptike i Ugovor s Đavolom za nevernike. Ona nudi politiku za XXI vek koja polazi od stanja neizvesnosti i lomova svih stabilnih oslonaca, ali stanje haosa prigrljuje više nego što mu se opire, čime izbegava standardnu grešku svih Pokreta i Mesija: zamene jedne ideologije drugom. Jer, ideologija koju Dorijan Nuaj iznosi prepoznaje apsurd i paradoks kao temelje Novog Doba, i polazi od njih u izlaganju svoje složene egzegeze sveukupne kosmologije, antropologije, psihologije, konspirologije, ideologije, humanizma i futurologije.

Božanska revolucija katastrofe je energični vapaj za smislom, i odricanje svakog okamenjenog, fiksiranog smisla; potraga za stabilnošću usred haosa, i apologija haosa. Videvši jedinu izvesnost u smrtnosti i propadanju, Nuaj uzdiže neizvesnost kao vrhovni ideal, tvrdeći da je Stvarnost nešto mnogo veće i bogatije od linearnih, logičnih, antropocentričnih sistema koje smo Univerzumu nametnuli. U ovome se umnogome približava jednom od svojih velikih uzora, Karlosu Kastanedi i njegovoj potrazi za Drugom Stvarnošću, i to putem primene radikalne Volje kao kroulijevskog (Aleister Crowley) principa koji je vrhovni Zakon postojanja, i kreativne imaginacije u spoju sa šamanskim i magijskim postupcima po uzoru na Austina Osmana Spare-a.

Napisana jasnim, neuvijenim jezikom, ova knjiga uprkos tome uspeva da više toga sakrije nego li otkrije, sve vreme, ipak, davajući dovoljno naznaka upornijem čitaocu da prodre iza vela aluzija i ironično intoniranih deonica do namere autora koja, u ovom kontekstu, teško da se može definisati nekom postojećom klasifikacijom. Svedočanstvo toga je i odsustvo pokušaja izdavača, Centra za izučavanje tradicije "Ukronija" i Narodne biblioteke Srbije da uopšte klasifikuju ovu knjigu bilo kakvom odrednicom: filozofija, sociologija, politika, okultizam, mistika, magija, ...poezija? Jer, ona je sve to, i ništa od toga. Najpribližnije poređenje koje nam pada na um bilo bi nazvati je spojem Crowleyeve Knjige laži i W. Burroughsovog Golog ručka, uz obilate doze Kastanede, socioloških teorija, i dvije žlice umiksovanih programa ovdašnjih političkih partija, zbog čega je logičan, i čak neminovan njen deo - ponuđeni Formular Ugovora sa Đavolom.

Izrazito politički nekorektna, svesno kontradiktorna i nedorečena, izluđujuća, inspirišuća, iritirajuća, podsticajna, otkrovenjska, detinjasta, duboka, naivna... sve to je Božanska revolucija katastrofe, knjiga koja nije namenjena nijednoj prepoznatljivoj ciljnoj grupi – ona je za svakoga, i ni za koga. Od toga odakle dolazite i šta sa sobom nosite zavisi i šta ćete iz ove knjige poneti. Iza neupečatljive, a opet sugestivne korice, i unutar nedovoljno lektorisanog, grafički skromno uobličenog teksta krije se knjiga koja, ako ništa drugo, ne liči ni na jednu drugu koju je neki ovdašnji autor potpisao – knjiga koja je u najboljem smislu reči toliko odmaknuta od aktuelne srpske ponude da deluje kao da potiče iz nekog sasvim drugog sveta. I baš zbog tog odmaka, zbog autsajderske pozicije autora, ona je ovdašnjem čitaocu aktuelna i, čak, neophodna. Kako jedan veliki inicijant već reče: "Ko zna, znaće; ko ne zna – neznaće".
 

RAĐANJE ŽANRA (prikaz knjige)


Bojan Jović
RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti
Institut za književnost i umetnost,
Beograd, 2006

Gradina, br. 19, 2007. str. 348-352
Knjiga Bojana Jovića, RAĐANJE ŽANRA: Počeci srpske naučno-fantastične književnosti, predstavlja redak i stoga hvale vredan pokušaj da se na našim prostorima ozbiljno pozabavi jednim često prezrenim, ili barem potcenjenim žanrom – naučnom fantastikom. Retko tretiran ozbiljno, čak i od strane svojih poklonika, ovaj žanr je izvestan akademski kredibilitet stekao odbranom magistarskih i doktorskih radova posvećenih njemu, pri čemu se ističu oni Zorana Živkovića (kasnije poznatijeg kao pisca), Aleksandra B. Nedeljkovića (danas profesora na kragujevačkom univerzitetu), i samog Bojana Jovića (magistrirao sa temom iz naučne fantastike, a danas radi na Institutu za književnost i umetnost).
Svoje teoretske postavke Jović već u uvodu ovako iznosi: "Izraz 'žanr' u ovom se radu upotrebljava neterminološki, dakle ne kao oznaka za najniži stepen u hijerarhiji književne genologije, literarni oblik sasvim specifičnih i manje-više precizno određenih formalnih i sadržinskih odlika, već pre za najširi skup osobina umetničke pojave koja se približava složenim osobinama (književnog) roda." Iako autor dalje ne obrazlaže ovakvo opredeljenje, stiče se utisak da je ono odabrano zbog 'linije manjeg otpora', jer je svakako lakše govoriti o jednoj difuznoj, maglovito određenoj 'umetničkoj pojavi' nego li o precizno definisanom žanru. Izbegavajući terminološko određenje žanra autor, međutim, donekle oslabljuje i temelje građevine koju je krenuo da sačini. Iako se izraz 'žanr' nalazi u naslovu rada, on nigde drugde sem u citiranoj fusnoti nije pobliže određen, a –što je još gore- dalje se u radu nigde ne može naći ni definicija drugog ključnog termina u naslovu, odnosno – naučne fantastike.
Iako se, dakle, pojam 'naučne fantastike' u ovom radu više podrazumeva nego što se precizno određuje, stiče se utisak da je autor naklonjeniji prevaziđenom poimanju koje ovaj žanr povezuje sa – tehnologijom. Po pitanju odnosa SF-a prema svekolikoj fantastici, istraživaču će, po Joviću, "kao 'differentia specifica', pomoći upravo načelna usmerenost SF-a prema nauci, i to pre svega egzaktnoj, koja svoje rezultate pretvara u tehnička dostignuća." Autor zatim relativizuje ovo stanovište podsećanjem da u SF-u mogu podjednako ubedljivo figurirati i tzv. 'meke' (humanističke) nauke, bez jačih upliva tehnologije, ali ipak propušta da se odredi prema ontološkoj vezi između 'naučne' i fantastike uopšte. Na sličan način, on se dotiče i neporecive bliskosti između žanra utopije, kao vrste pisanja postojeće još u doba antike, i žanra naučne fantastike kao modernog fenomena, ali se prava priroda te veze, kao ni sličnosti i razlike između antičkih i, recimo, devetnaestovekovnih utopija, ne analiziraju, pa se otud u tekstu koji ih pominje teže može zapaziti evolucija, odnosno rađanje žanra.
Dakle, uprkos naslovu, Jović bira da ne govori o žanru, već o ''dugovekim nadnacionalnim tradicijama, književnim i kulturnim pojavama čiji koreni sežu u samo praskozorje čovečanstva'', posežući tako i za famoznim Istinitim pričama Lukijana iz Samosate kao za pretečom naučnofantastične književnosti, ne određujući se pritom prema mogućnosti da delo nastalo u II veku nove ere spada u žanr formiran i prepoznat kao takav tek šesnaest ili sedamnaest vekova kasnije. Umesto toga, autor se zadovoljava samo navođenjem radova koji Istinite priče smatraju punopravnim naučnofantastičnim delom, ali prema njima ne zauzima nikakav stav, time izbegavajući da odgovori na pitanje koje već sam naslov rada nameće – pitanje rađanja žanra. Konkretno, u teoriji preovlađuju tri struje mišljenja o tome kada je naučna fantastika rođena: oni koji posežu čak u antiku, sve do Lukijana (među njima je najuticajniji Darko Suvin), zatim oni nešto skromniji, koji začetak žanra vide u gotskom romanu Frankenštajn Meri Šeli iz 1816. g. (u njih spada, recimo, i Zoran Živković), i najzad oni koji pravi početak vide u periodu tzv. 'petparačke' (eng. pulp) književnosti iz treće decenije XX veka, kada je, uostalom, i rođen termin science fiction (SF). Jović se prema ovom pitanju ne određuje na nedvosmislen niti teoretski zasnovan način, ali se stiče utisak da mu, zbog difuznog pristupa fenomenu, najviše leže teorije koje rađanje 'žanra' smeštaju u II vek n.e.
Ako je već izbegnuto pitanje toga kada je, i kako (pa i zašto) rođen žanr svekolike naučne fantastike, ono o začetnicima tog žanra u okvirima srpske književnosti je, kako se pokazuje, znatno lakše, i na tom terenu se autor nešto bolje snalazi. On za predmet svoje studije uzima tri dela nastala krajem XIX i početkom XX veka: dramu Posle milijon godina (1889) Dragutina J. Ilića, roman Jedna ugašena zvezda (1902) Lazara Komarčića i naučnu fikciju Kroz vasionu i vekove (1928) Milutina Milankovića. Jović se ne bavi pitanjima koja se prosto nameću odabirom teme i naslova, kao što su: 1) može li se uopšte govoriti o žanru izvan određenih društvenih, kulturoloških i tržišnih uslova za postojanje masovne ponude i potražnje za određenom vrstom štiva? 2) koje su i kakve osobenosti (ako ih ima) u srpskom tretmanu motiva (naučne) fantastike? i 3) da li je teorijski opravdano govoriti o naučnoj fantastici u delima koja spadaju u tri različita žanra (drama, roman, naučno-popularni tekst sa elementima fikcije)? Autor se usredsređuje na motive, iz čega se implicitno i indirektno (budući da ne nudi eksplicitnu definiciju SF-a) može pretpostaviti da u njima vidi differentiu specificu žanra, pa tako elemente 'naučne fantastike' vidi i, recimo, u komediji Sterije Popovića Laža i paralaža, gde se –isključivo u ravni dijaloga!- javlja motiv puta na Mesec.
Postavljajući okvire različitih tradicija i njihovih uticaja na opskurne futurističke tekstove s kraja XIX veka, Jović zaključuje "da je prvo delo na balkanskim i srednjoevropskim književnim prostorima koje, uklapajući se u aktuelnu utopijsku raspravu o ulozi nauke i tehnike u progresu društvene zajednice i njihovom neposrednom uticaju na ljudski život, tematizuje odnos svoj-tuđ u nedvosmislenom i jasnom naučnofantastičnom ključu, drama srpskog pisca Dragutina J. Ilića, Posle milijon godina (1889). Ono je ujedno i prva naučnofantastična drama u svetskoj književnosti, i jedno od prvih pravih distopijskih ostvarenja." Propuštajući da definiše šta, zapravo, sačinjava taj samopodrazumevajući "naučnofantastični ključ" i da li se, i po čemu, on razlikuje od ranijih (post)apokaliptičnih spisa sa manjom ili većom religioznom pozadinom, Jović svoju isključivu pažnju posvećuje prepričavanju zapleta ove drame, i upoređivanju prvobitno objavljene, i znatno kasnije doterane verzije njenog teksta. Njegov zaključak, da su praktično svi nivoi strukture dela pretrpeli izmene koje su se odrazile na aspekte smisla u oblasti motivacije likova, umereno je zanimljiv po sebi, ali je njegovo potenciranje u ovom konkretnom radu prilično irelevantno Ono se jedva dotiče glavnih pitanja vezanih za kontekst širi od istorije nastanka ovog opskurnog dela – dakle, pitanja vezanih za mesto Ilićeve drame u kontekstu srpske drame s kraja XIX veka, u kontekstu naučnofantastične drame u svetskoj književnosti (s kojom nije povučena nikakva paralela), i najzad – za kontekst rađanja žanra koji bi ovde, reklo bi se, trebalo da bude ključan.
Roman Lazara Komarčića smešta se u odnos prema motivima fantastičnog putovanja platonističke tradicije, što se ilustruje opširnim prepričavanjem i izdašnim fusnotama sa čitavim deonicama originalnog teksta. Posebno je vredno poglavlje u kome Jović upoređuje i kontrastira ova dva dela, odnosno Ilićevu dramu i Komarčićev roman: oba se posmatraju prevashodno u kontekstu kulturne baštine koju oživljavaju (utopijsko mišljenje kod Ilića; fantastično putovanje i obrazovni, odnosno otkrovenjski roman kod Komarčića). Uprkos plemenitoj tradiciji kojoj, formalno, pripadaju, umetnički dometi ovih dela su, kako i sam autor indirektno priznaje – skromni, budući da se radi o delima "sa tezom", sa naglašenim moralizatorsko-propovedničkim tonom, pri čemu se, u slučaju Jedne ugašene zvezde, može govoriti i o neveštom pripovedanju i strukturi ("na mnogim mestima roman pre podseća na astronomsku studiju ili šetnju planetarijumom"). Nameće se utisak, iako ga autor eksplicitno ne izriče, da se radi o delima skromnih estetskih dometa, čija je današnja vrednost ograničene, kuriozitetske prirode.
To se ne bi moglo reći za treći naslov kojim se ova studija bavi, Milankovićev Kroz vasionu i vekove, ali se isto tako ne bi moglo reći ni da se radi o čisto književnom delu per se. U pitanju je naročit spoj naučno-popularnog, futurološko-fantastičnog i autobiografskog, iznetog u epistolarnoj formi, sa izričitom Milankovićevom namerom (iskazanom i u predgovoru dela) da izloži "jednu lako razumljivu Astronomiju u pismima". Otud je ovo delo manje relevantno za 'rađanje žanra', a više za tradiciju naučno-popularnih štiva namenjenih mlađim inicijantima u oblasti kosmologije.
Na žalost, Jovićev kratki rad (na samo 100 stranica) završava se vrlo naglo, kratkom uporednom analizom tema, ideja i pristupa u navedena tri naslova, a da pritom ne pruža odgovore na osnovna pitanja potaknuta već i samim naslovom. Iz ove knjige, zapravo, ne može se čak zaključiti ni da li je neki žanr ovde uopšte bio rođen, budući da se odabrana tri dela ne stavljaju u kontekst (ionako mršave) tradicije koju su (ako su?) ustanovila. Drugim rečima, Jović ništa ne progovara o eventualnom uticaju Ilića, Komarčića i Milankovića na srpske pisce koji su se nakon njih bavili sličnom tematikom, pa se stoga njegov rad maltene prekida usred rečenice, na gotovo veštački način presečen baš onda kada čitalac očekuje da vidi analizirana dela u punom svetlu, u svetlu 'rođenja žanra'.

Da li je razlog za izostanak te dimenzije rada taj što ova tri dela nisu ostavila nikakvo pomena vredno potomstvo za sobom? Ako je tako, o kakvom onda 'rađanju' govorimo, ako je žanr naučne fantastike u Srba maltene mrtvorođen? Jović to donekle nagoveštava govoreći o odsustvu kritičke recepcije Ilića i, naročito, Komarčića (mada je potonji, ako ništa drugo, jedno vreme barem uživao naklonost čitalaca): "Kada je reč o Komarčiću, iako ga i Jovan Skerlić i Jovan Deretić u svojim istorijama srpske književnosti pominju, oni potpuno zanemaruju naučnofantastični aspekt njegovog stvaralaštva." Ukoliko je, pak, žanr zaista rođen, koji su to naslednici obrađenih autora, i na koji se način ovi odnose prema svojim uzorima? To nam ovaj rad ne kazuje, ali zato Jović i sâm priznaje: "Domaći SF pisci spadaju u marginalnu potkulturnu grupu koja praktično nema ni masovne publike ni finansijske motivacije za stvaranje a nekmoli literarnog ugleda. Stoga se umnogome mogu odrediti pre u terminima sekte nego uobičajene pojave iz književnog života." Ako je stanje već takvo, i ako evidentno ne postoje kulturološki ni tržišni uslovi za opstanak žanra, nije li adekvatniji naslov za ovaj rad bio Rađanje sekte?

Šta god da je bilo rođeno, priča o rođenju, bez i najmanjeg osvrta na detinjstvo ili nagoveštaja (eventualne!) zrelosti, tako ostaje nepotpuna, klimava, i uveliko irelevantna. Njen značaj se iscrpljuje u bogatoj faktografiji, u opširnim citatima iz dela koja će danas malo ko uzeti u ruke iz ljubavi prema lepoj književnosti - dela čiji određeni istorijski značaj može, eventualno, nekoga potaći da još dublje istraži ovu fusnotu u istoriji srpske književnosti i da je dovede u neku vezu sa današnjom sektom naučnofantastičnih zaluđenika. Na svu sreću, najbolji radovi najistaknutijih članova ove sekte (Ilija Bakić, Lidija Beatović, Goran Skrobonja, Dragan R. Filipović, Ratko Radunović, Aleksandar Marković, Ivan Nešić...) zapravo su vrlo daleko od prozaičnih i naivnih utemeljivača 'žanra' kod nas, a da li zrelost njihovih radova ima da zahvali autentično srpskoj tradiciji začetoj (?) kod Ilića, Komarčića i Milankovića, ili uticaju one vitalnije i bogatije, zapadne – ostaje da se vidi u nekom drugom radu.

TAKO JE GOVORIO VILIJAM BAROUZ


(izabrao i preveo: Dejan Ognjanović)

 
Vilijam S. Barouz (William Seward Burroughs, 1914-1997) je pisac čiji je značaj u svetskim okvirima u velikoj nesrazmeri sa dostupnošću njegovih dela (kao i napisa o njemu) u ovdašnjoj književnoj periodici. Časopis ''Gradina'' je svojevremeno (broj 1-2/86) objavio nekoliko odlomaka iz njegovih dela kao i kraći esej o njemu i time bio među prvima koji su Barouza čitaocima predstavili na srpskom (zahvaljujući prevodu Dragane Mašović). Ljubiteljima underground književnosti kultnu figuru kakva je Barouz ne treba posebno predstavljati: njegova popularnost danas, pet godina nakon njegove smrti, veća je nego dok je bio živ. Razlozi za to biće jasni nakon uvida u kolaž njegovih izjava odabranih iz brojnih intervjua: bolje nego bilo kakav esej skup ovih odlomaka moći će da posluži kao najidealniji uvod za neposvećene odnosno kao podsećanje za one koji već Znaju.

Izjave potiču iz sledećih intervjua: The Last European Interview by Philippe Mikriammos, "The Review of Contemporary Fiction," Spring 1984, Volume 4.1; a 1961 interview with William S. Burroughs, by Gregory Corso and Allen Ginsberg, (originally appeared in the Journal For the Protection of All People) New Dawn No. 32 (September-October 1995); The Lost Burroughs Interview at www.cyberpop.com; A recolection of a talk with William S. Burroughs by John C. Kramer, M.D. Associate Professor, Journal of Psychoactive Drugs Vol. 13(1):95-97 Jan-Mar, 1981



-Da li je na vas uticao Selin (Louis Ferdinand Celine)?

B: Da, veoma mnogo.

-Da li ste ga ikada sreli?

B: Jesam. Alen (Ginzberg) i ja smo mu otišli u posetu malo pre njegove smrti. Dobro, ne baš malo pre smrti, već dve ili tri godine pre toga.

-Da li bi ste se složili da je on bio jedan od retkih francuskih romanopisaca koji je pisao u asocijacionim blokovima?

B: Samo delimično. Mislim da je on u jednoj vrlo staroj tradiciji, a i ja sam u staroj tradiciji, konkretno, tradiciji pikarskog romana. Ljudi se žale da moji romani nemaju zaplet. Pa, pikarski roman nema zaplet. To je prosto niz događaja. I ta tradicija datira još od ''Satirikona'' Petronija Arbitera, i od jednog od najranijih romana, ''Nesrećnog putnika'' Tomasa Neša (The Unfortunate Traveler , Thomas Nashe). I mislim da Selin pripada ovoj istoj tradiciji. Ali setite se da je ono što nazivamo ‘romanom’ krajnje artificijelna forma koja se javila u devetnaestom veku. On je isto tako proizvoljan kao i sonet. I ta forma ima neki početak, sredinu i kraj; ima zaplet, i tu strukturu poglavalja gde imate poglavlje, a onda pokušavate da čitaoca ostavite u stanju saspensa, i dalje u narednom poglavlju, i ljudi se pitaju šta se desilo sa tim likom, i tako dalje. Ta devetnaestovekovna konstrukcija postala je stilizovana kao roman, i svako ko piše bilo šta različito od toga biva optužen da je nerazumljiv. Ta forma se nametnula do današnjih dana.

-I nikako ne nestaje.

B: Pa, ne, ne nestaje. Svi bestseleri su još uvek staromodni romani, napisani baš u tom devetnaestovekovnom formatu. A filmovi ih naravno prate u stopu.

-Da li bi ste kazali da je i Keruak pripadao pikarskom romanu?

B: Ne bih Džeka Keruaka svrstao u pikarsku tradiciju jer se on često bavi činjeničnim događajima koji nisu dovoljno preobraženi i naglašeni da bi se klasifikovali kao pikarski.


-Nije li pomalo čudno da je veliki inovator reči poput vas iskazao divljenje piscima koji pretežno nisu i sami bili verbalni inovatori: Konrad, Žene, Beket, Eliot?

B: Pa, izvinite me, Eliot je bio popriličan verbalni inovator. ‘Pusta zemlja’ je, u stvari, cut-up, jer koristi sve te sitne deliće od drugih pisaca u jednom asocijacionom matriksu. Beket je, rekao bih, na neki način takođe inovator reči. Žene je naravno klasičan. Mnogi od pisaca kojima se divim uopšte nisu inovatori reči, kao što ste primetili. Među njih bih uvrstio Ženea i Konrada; ne znam možete li Kafku nazvati inovatorom reči. Mislim da Selin to jeste donekle. Zanimljivo je to u vezi Selina: nalazim isto nerazumevanje kod kritičara povodom njegovog dela kakvo nalazim i u vezi mog: kritičari kažu da je to hronika beznađa, itd. Ja mislim da su njegova dela veoma smešna. Mislim da je on pre svega humorističan pisac. A pikarski roman treba da bude veoma živahan i veoma smešan.

-Koji su još pisci uticali na vas ili vam se dopali?

B: Oh, mnogi: Ficdžerald, ponešto od Hemingveja; ‘Snegovi Kilimandžara’ je sjajna kratka priča.

-A Dešiel Hemet (Dashiell Hammett)?

B: Pa... da, mislim naravno da je to u manjoj meri, ali Dašiel Hemet i Rejmond Čendler (Raymond Chandler) u tom žanru, koji jeste minoran, i uopšte nije realističan. Hoću da kažem ta ideja da je ovo hard boiled, realističan stil je potpuno mitološka. Rejmond Čendler je pisac mitova, kriminalističkih mitova, a ne realnosti. Nema veze sa realnošću.

-Vi ste razvili jedan ličan tip pisanja nazvan ‘rutinom’. Šta je zapravo rutina?

B: Tu frazu je u stvari proizveo Alen Ginsberg; ona označava jedan obično humorističan, suzdržan kraći spis, nikada duži od tri ili četiri stranice.

-U ‘Karti koja je eksplodirala’ (The Ticket That Exploded) pišete: 'Ne postoji realna stvar – sve je šou biznis.' Da li su Budizam, Zen, i uopšte Orijentalna misao snažno uticali na vas?

B: Ne. Ja stvarno nisam baš dobro upoznat sa tom literaturom, a još manje sa praksom joge i Zena. Ali po jednom pitanju se u potpunosti slažem, a to je: sve je iluzija.

-Vi smatrate mutaciju jedinim izlazom iz trenutnog stanja. Koje pozitivne znake, faktore, ili sile vidite u ovom trenutku kao vodeće u tom pravcu?

B: Pa postoje faktori raznih vrsta. U stvari, ako pročitate knjigu kakva je 'Biloška programirana bomba' (The Biologic Time Bomb) od Tejlora, videćete da su takve mutacije sasvim u dometu savremene biologije, da se te stvari mogu uraditi, baš sada. Ne moramo da čekamo trista godina. Ali ono na šta on ukazuje jeste da otkrića moderne biologije naši škripavi društveni sistemi ne bi mogli da apsorbuju. Čak i tako prostu stvar kao produženje života: čiji će se život produžiti? Ko je taj ko će odlučiti da li će se životi nekih ljudi produžiti a nekih drugih neće? Političari sigurno nisu kompetentni da donose takve odluke.

-Vi mrzite političare, zar ne?

B: Ne, uopšte ne mrzim političare, političari me ne interesuju. Nalazim da je taj tip uma- potpuno ekstrovertno, na imidž i na moć usmereno razmišljanje- nalazim to dosadnim. Drugim rečima, političari me gnjave; ne mrzim ih. To prosto nije vrsta ličnosti koja me zanima.

-Dakle vi ste u stvari zabavljač i pisac u isto vreme? Volite li da budete zabavljač?

B: Pa, uh, uživam u tome. Ne bih to radio da ne moram. Nisam izvodio javna čitanja dok se nisam vratio u Ameriku, vidite, moja čitanja datiraju iz 1973. Nikada pre toga nisam izvodio čitanja. Počeo sam s tim i video da to mogu dobro da radim i uživam u tome. Prijala mi je reakcija publike. To se razvilo u nešto što je trenutno polovina mojih prihoda. To je vrlo blagotvorno, mnoge stvari koje morate da radite, uživate u njima i dobro je što ste ih morali raditi, poput kuvanja. Ali to su definitivno performansi i to vrlo pažljivo uvežbani performansi.

-Razvili smo jednu vrstu industrijskog društva koje se sad čini ozbiljno van kontrole. Gradovi su očigledno postali preveliki za same sebe, stvaraju unutrašnji pritisak i tenzije. Mislite li da je to centralno za ono o čemu ste vi sve vreme pisali?

B: Moj je osećaj da haos koji vidimo odražava biološku krizu čijeg postojanja je mali broj ljudi svestan. Mislim na kraj vožnje za ovu vrstu. Setite se da sve vrste dođu donekle i dalje od toga ne idu. Dođe se do tačke gde ili mutiraju ili izumru, promene se ili umru, i mislim da je ljudska vrsta došla vrlo blizu ove tačke. Ovo saznanje koje imaju, koje svi imaju u vezi ove biološke krize, odraženo je u haosu koji vidimo.

-Šta mislite o političkim konfliktima?

B: Politički konflikti su samo površinske manifestacije. Ako se konflikt javi možete biti sigurni da izvesni centri moći nameravaju da produže taj konflikt jer se nadaju da profitiraju od te situacije. Baviti se površinskim političkim konfliktima znači napraviti grešku bika u ringu, vi napadate platno. Eto čemu služi politika, da vas nauči platnu. Baš kao što borac sa bikovima uči bika, uči ga da prati, da sluša platno.

-Ko manipuliše platnom?

B: Smrt.

-Šta je smrt?

B: Trik. To je trik rađanja i smrti. Ne može još dugo da potraje, suviše ljudi se opamećuje.

-Osećate li da je bilo definitivne promene u ljudskoj strukturi? Nova svest?

B: Da, mogu da vam dam precizan odgovor na to. Osećam da će promena, mutacija u svesti, da se desi spontano jednom kada se uklone izvesni pritisci koji sada deluju. Osećam da ključni instrument monopola i kontrole koji sprečava ekspanziju svesti predstavlja niz reči koji kontroliše misao, osećanja i prividne čulne impresije ljudskog domaćina.

-Kakav savet imate za političare?

B: Kažite već jednom istinu i onda umuknite zauvek.

-Šta ako ljudi ne žele da se menjaju, ako ne žele novu svest?

B: Da bi se bilo koja vrsta promenila, ako nisu u stanju ili nisu voljni da to učine – mogao sam međutim, na primer, da nagovestim dinosaurusima da težak oklop i džinovska veličina znače brod koji tone, i da bi im bilo dobro da pređu na pogodnosti sisara – ne bih bio voljan niti u stanju da prekonvertujem neraspoloženog dinosaurusa. Mogu vrlo jasno da izrazim svoje osećanje: osećam da sam na brodu koji tone i hoću da siđem.

-A šta je sa kontrolom?

B: Sad, svi političari pretpostavljaju neophodnost kontrole, što je kontrola efikasnija to bolje. Sve političke organizacije teže da funkcionišu kao mašine, da eliminišu nepredvidivi faktor AFEKTA – emociju. Svaka mašina teži da apsorbuje, eliminiše afekat. A opet jedina osoba koja može da pokrene mašinu jeste neko ko ima motiv, ko ima afekat. Ako bi svi pojedinci bili kondicioniranjem dovedeni u stanje mašinske efikasnosti u izvođenju svojih dužnosti morala bi da postoji barem jedna osoba izvan mašine da daje neophodna naređenja; ako bi mašina apsorbovala ili uništila sve one izvan mašine ona bi se usporila i zauvek zaustavila. Svaki nekontrolisani impuls, unutar ljudskog tela i psihe, vodi uništenju organizma.

-Kakvu vrstu organizacije bi tehnološko društvo moglo da ima bez kontrole?

B: Poenta je u tome da mislim da čitava mašina treba da bude eliminisana. Sada kada je ispunila svoju svrhu da nas upozori na opasnosti mašinske kontrole. Eliminisanje svih prirodnih nauka. Ako bi iko trebao da ide u sobe za uništavanje to su definitivno naučnici, da, ja sam definitivno protiv naučnika jer smatram da nauka predstavlja zaveru sa ciljem da uspostavi kao stvarni i jedini univerzum – Univerzum samih naučnika. Oni su zavisnici od realnosti, moraju da imaju stvari toliko stvarne da mogu da ih rukama uhvate. Mi imamo veliku razrađenu mašinu koju mislim da moramo potpuno da rastavimo na delove. Kako bi to uradili potrebni su nam ljudi koji shvataju kako mašina radi – mas mediji – paralelna mogućnost.

-Koju ulogu su džank i opijati imali u vašem životu kao pisca?

B: Moje iskustvo zavisnika bilo mi je veoma korisno kao piscu: čitav sindrom zavisnosti i skidanja s toga i proširenje toga na druge vrste zavisnosti. To mi je dalo mnoštvo materijala. Pisac može da ima koristi od nečega od čega neko drugi ne bi nikako mogao. Ipak bila su to vrlo neprijatna iskustva. Vrlo dosadna iskustva... Čitavo iskustvo adikcije i skidanja sa nje menja čoveka na neki način. Svako bazično iskustvo je takvo, kao kad ste dugo vremena u zatvoru. Niko ko tamo nije bio ne zna kako je tamo. Da, to vas menja.
Adikcija... Sama činjenica adikcije stavlja vas u kontakt sa nekim fundamentalnostima. To je nešto što ne možete da poreknete; to je tu i daje vam osećaj realnosti koji bez toga možda ne bi ste imali. Uvek sam govorio da možda kad bi se šizofrenici navukli na opijate to bi ih izvuklo iz katatonije. Rekli bi im: 'Dobro, ne želiš da se pomeraš – sad, eno ti droge, eno tamo, idi i uzmi je.' Nikad nisam video šizofrenog zavisnika, barem ne dok je na džanku. Oni moraju da budu u dodiru sa realnošću. Barem onoliko koliko je potrebno da nabave drogu i primene je.

-No, šta god drugo džank činio za šizofreniju, on ne vodi daleko u svesnost.

B: Zavisnici su najdosadnija vrsta ljudi koju sam ikada sreo. Imaju sasvim jednosmeran um. Nabavi i fiksaj se. Gnjavaža.

-A šta je sa psihedelicima?

B: Pa, kanabis je koristan. Kada zaglaviš i ne znaš kuda ideš popušiš kanabis i onda vidiš četiri ili pet pravaca u kojima priča može da krene. Niko neće postati pisac koristeći neku od tih droga, ali iz njih mogu izvući koristan materijal. Ne volim ni jedan od jačih psihedelika. Nikad ne bih uzeo LSD... Mrzim ga.

-Probali ste ga? (Očigledno)

B: Probao sam. Prosto ga mrzim. Ne volim taj osećaj... Čini me nervoznim. Koordinacija mi nije dobra i tu je taj metalni ukus u ustima i ništa u vezi toga mi se ne dopada. Uzimao sam meskalin, psilocibin. Jedini kojeg sam mogao stalno da uzimam bio je kanabis.

-Da li vam je išta korisno došlo od meskalina ili psilocibina?

B: Da, ali uglavnom od neprijatne vrste. Postoji jedna zanimljiva stvar, jage, ali nikada nisam uspeo da je nabavim otkako sam napustio Južnu Ameriku. Ona sadrži Banisteriopsis. To je glavni sastojak, mada ne i jedini. Vračevi je koriste da ojačaju svoje moći, da lociraju izgubljene predmete i tako to. Ali nisam bio impresioniran njihovim performansama. Svi mi imamo telepatska iskustva sve vreme. Te stvari nisu retke. To je prosto integralni deo života. Ta sposobnost se verovatno u nekoj meri pojačava bilo kojom drogom koja proširuje svest.

-Da li vaše cut-up spise uređujete sa puno razmišljanja ili ih prosto bacite u vazduh, pa kako ispadnu...?

B: Oboje. Dobijate faktor nasumičnosti. Vaš izbor dolazi u tome šta iskoristite.

-Ako ne zvuči kako treba ponovo promešate i pokušate opet?

B: Jeste. Faktor nasumičnosti vidite u životu svaki put kad pogledate kroz prozor ili kad hodate ulicom. Vaša svesnost je stalno ispresecana nasumičnim faktorima. ja pokušavam da ovo učinim eksplicitnim uzimajući reči i sekući ih. To se ionako dešava sve vreme. To je moja teorija umetnosti. Umetnost vas čini svesnim onoga što već znate a ne znate da znate. To jest, pravim činjenicama percepcije.


*

B: Kao striktni eksperimentator, ja kažem: 'Nauka je čista nauka!' Svi mi (umetnici) smo čisti naučnici koji istražuju različite nivoe činjenica i ako pronađemo nešto gadno nije naša krivica. Ako neko pronađe nekog stvarno gadno izgledajućeg mikroba, da li će prestati samo zato što neki idiot dođe i kaže: 'Pornografe jedan! Moram da kažem da je cela moja porodica bila zgađena prizorom vaših slajdova! Vi i vaše prljave slike!'

*

Nije uvek stvar u dogmi. Nije to dogma kao takva koliko prosto nešto što ljudi uzimaju zdravo za gotovo. Kao na primer, kada je Sezan prvi put pokazao svoje slike. Ljudi su bili besni, morali su da ih udalje da ne napadaju platna. Oni nisu mogli da vide da je nešto životinja ili riba ili tako nešto samo viđeno iz drugog ugla ili pod drugačijim svetlom. Sada svako dete može da gleda Sezana, je li tako? Ali oni su tada gledali u to i, zato što to nije bilo ono što su navikli da gledaju – onaj stari stil slikanja sa kravama u travi – oni nisu mogli da vide. Sada to svi vide. Džejms Džojs je ljude učinio svesnim njihovog toka svesti a i njega su smatrali nerazumljivim. Sada niko ne smatra 'Uliksa' teškom knjigom. Naravno, 'Fineganovo bdenje' je nešto sasvim drugo.

*

Zašto pišem? Pa, to mi je posao. Od toga živim. Znam kako to da radim. Možete to isto pitati nekog advokata, doktora ili policajca i dobićete isti odgovor. To je ono što umeju da budu. To je ono što rade kao profesiju.

* * *

SVAKO SVOGA KONJA... KUDI?


Ovih dana je iz štampe izašao najnoviji tom godišnjaka INTERNATIONAL FILM GUIDE 2008: THE DEFINITIVE ANNUAL REVIEW OF WORLD CINEMA ("Međunarodni filmski vodič 2008; Definitivni godišnji pregled svetskog filma") u izdanju londonskog Wallflower Pressa. Radi se o prestižnoj i autoritativnoj publikaciji koja svake godine donosi detaljan i stručan osvrt na najznačajnije naslove i tendencije u svim relevantnim kinematografijama na svetu. U njemu svoje mesto dobijaju i zemlje koje nisu kinematografske velesile (Jermenija, Čile, Kolombija, Estonija, Pakistan). Priloge o njima pišu stručni izveštači iz samih tih zemalja.

Za svrhe ovog teksta, ograničićemo se na komparaciju odrednica o Bosni i Hercegovini, i o Srbiji. Poređenjem tekstova o tim zemljama na ovako prestižnom mestu otkrivaju se neke zanimljive tendencije.

Bosanska odrednica (na tri strane) sročena je pre kao politički pamflet nego kao filmski izveštaj. Autorka je Rada Šešić, saradnik festivala u Roterdamu, Sarajevu i Bukureštu. Film Grbavica, predvidivo, zauzima pola strane. Uz obilato prepričavanje radnje, autorki je važno da istakne i ovo: "Film je izazvao žučne debate u štampi, naročito nakon prikazivanja na FEST-u u Beogradu." Tendenciozno se stvara utisak da je film u Beogradu dočekan na nož što, kao što je poznato, nije bio slučaj. Štampa je, ili barem njen stručni deo (filmska kritika) bila iznenađujuće povoljno nastrojen. To u ovom izveštaju ne piše. Tu se dodaje da filmu "nije dozvoljeno prikazivanje u Republici Srpskoj, političkom entitetu u BiH" (bez daljih objašnjenja), a umesto o estetskim vrednostima filma, Šešićeva apostrofira: "Jasmila Žbanić i članovi ekipe počeli su da se zalažu da žene koje su silovane tokom rata budu zvanično priznate kao žrtve rata." To je lepo, ali kakve veze njihov angažman ima sa filmom? I šta će to u ovoj publikaciji?

Očigledno je da se ova prilika koristi za plasiranje političkih, a ne kinematografskih vrednosti, što je očigledno i u sledećem. Kao citat godine (obavezna stavka svake odrednice) koji je obeležio bosansku filmsku godinu navodi se čuvena Žbanićkina (zlo)upotreba pozornice u Berlinu, prilikom dobijanja Zlatnog medveda, kada je osudila Evropu što još uvek nije uhapsila vođe bosanskih Srba, "odgovorne za silovanja, ubistva i proganjanje." Možda nema veze sa filmom kao umetnošću, ali je zgodno iskoristiti svaku priliku da se agituje i na ovaj način.

Na stranu politički angažman, ceo izveštaj je pamfletaški skrojen. Sve tvrdnje su u superlativima: "Filmska publika u BiH je izvanredno naklonjena i entuzijastična prema domaćim filmovima," "poslednje dve godine videle su nekoliko impresivnih produkcija," a osvrti na konkretne filmove puni su hvale za svaki od njih, pa se za neke već i unapred prognoziraju veliki uspesi. Za film Teško je biti fin, prorokuje se: "Garantovano mu je značajno učešće na festivalima, a reditelj bi trebalo da očekuje da mu film dobro prođe u distribuciji širom regiona." U celom tekstu nema ni najmanje kritike bilo kog od navedenih filmova. Sve je u najsjajnijim bojama. To se zove maksimalno iskoristiti priliku da se ishvali i što vredi i što ne vredi.

S druge strane, Srbija u istinu veruje, a istina nije ružičasta. Zato, u izveštaju koji potpisuje naš filmski kritičar i esejista, Goran Gocić, nema šminke niti lažnog sjaja, a kamo li političkih pamfleta i pljuckanja u komšijsko dvorište. Tekst o srpskoj kinematografiji ne stidi se kritičkih intonacija.

Prepričavajući Optimiste, on kaže: "Goran Paskaljević razvlači svoj sentiment propale Srbije u pravcu trilogije sa Optimistima, kroz pet nepovezanih epizoda o brutalnosti i gluposti njegovih sunarodnika." Film je, po Gociću, "stavljao na probu strpljenje domaćih gledalaca." Možda bi u Bosni imao više uspeha? Tamošnja publika je puna entuzijazma!

Film Odbačen Miše Radivojevića (za koji autor podsmešljivo predlaže naslov Srpski zombiji) umorno se otpisuje kao "još jedna introspektivna drama o očaju" a što se tiče prognoza – "nije verovatno da će film imati uspeha kod gledalaca."

Kusturičin Zavet se definiše kao komercijalni promašaj (eng. "a flop"), a Kusturičin Mećavnik se humoristički opisuje kao "njegovo sklonište u stilu Divljeg zapada".

Čak i kroz pohvale se provuče implicitna kritika, kao kada za autora filma Sedam i po kaže da "mu nedostaje mizantropije koju dele njegove kolege," filmski reditelji.

Iz ovoga ne treba zaključiti da je Gocićev tekst negativno intoniran: on ističe i hvali filmove koje smatra uspelim (Šutka: knjiga rekorda, Hadresfild, Klopka, a kao najbolji film izdvaja Žilnikov Kenedi se ženi), ali – za razliku od bosanske autorke – ne zatvara oči pred onima koje smatra slabijima, i dopušta sebi smisao za humor i ironiju kojih je Rada Sesić lišena, ili kojih se barem suzdržala da primeni u ovoj prilici i na ovom mestu.

Zaključke ili impresije povodom ovog kontrasta samopromocije i samokritike ostavljamo svakom čitaocu ponaosob.

Ovo je tekst objavljen u KULTURNOM DODATKU 'VEČERNJIH NOVOSTI.

Moj prikaz ove knjige, na engleskom, možete videti ovde:

http://www.beyondhollywood.com/tcm-international-film-guide-2008-44th-edition-book-review/

UVRNUTE PRIČE: HELBOJ



Istraživači natprirodnog postali su toliko opšte mesto u savremenom stripu da je čudo da se ne sreću (i ne uzimaju poslove jedni drugima, ili sarađuju) još češće nego što je slučaj, kao na primer u povremenim zajedničkim avanturama Martija Misterije i Dilana Doga. Ova dva junaka, međutim, zasnovana su pre svega na recentnim filmovima i na pop mitologiji. Neki drugi, poput Džona Konstantina, i protiv svoje volje suočavaju se sa misterijama i stvorovima malo dublje ukorenjenim u mistiku i okultizam, zahvaljujući koncepciji lika iz pera otkačeno-genijalnog scenariste Alana Mura. Ipak, svi oni su 'samo' ljudi; poneki, poput Konstantina, imaju izvesne natprirodne moći (on to zove 'magijom'), ali čak i u najmračnijoj ulici teško bi ih bilo pomešati s nekim/nečim što nije ljudsko.


S druge strane, Helboj (za neprijatelje – Anung Un Rama; a ako baš hoćete da izbrojite svoje zube, možete ga zvati i Zver Apokalipse), tek je 'počasni član' ljudskog roda, prihvaćen sa mnogo zaziranja i straha. Začet u Paklu, prizvan od strane nacista ali vaspitan među 'dobrim momcima' iz Biroa za Paranormalnu Odbranu i Istraživanje, ovaj 'dečko' izrastao je u crvenu gromadu mišića koja sa svakim poraženim monstrumom kao da pokušava da ubije i demona u sebi. Njegova kriza identiteta iskazana je nenametljivo, kroz akciju umesto dugačkih spajdermenovskih monologa, i predstavlja možda i najintrigantniji aspekt ovog lika. Stvoren da prizove Apokalipsu i izbriše svet kakav poznajemo a zapravo posvećen zaštiti ljudi od onostranih pretnji, Helboj u sebi oličava suprotnosti između svetla i tame kao malo koji junak još od Mračnog Viteza, Betmena. Upravo u 'sivoj zoni' između porekla (paklenog) i vaspitanja (ljudskog) počiva modernost ovog junaka, bez obzira na prividnu arhaičnost okruženja i likova dominantnih u stripu.

Giljermo del Toro, režiser filma HELBOJ (Hellboy, 2004) ovako opisuje dileme svog protagoniste: ''Duboko u sebi on zna da je običan momak. I to je njegova konačna potvrda u filmu: 'Da, rođen sam kao Antihrist, ali mogu da izaberem da budem čovek!' što je bukvalno najveća potraga koju neki heroj može da izvede u nekom književnom obliku, da otkrije da može da pobedi sudbinu. Da može da pobedi Bogove. Da štagod da su više sile, što znači Bogovi ili Demoni, planirali za ovog junaka, ovaj junak sprečava i prevladava. To prevazilazi obično pesničenje i ide iza akcione scene – to je stvarno prelepa stvar, a takve se ne viđaju često u današnjim filmovima.''

   KORENI   


Helboj, onako kako ga je zamislio i nacrtao Majk Minjola, svoje korene ima u tzv. 'petparačkoj' ili 'pulp' književnosti s kraja XIX i početka XX veka, bar što se tiče tematike i likova. To je svet muškaraca: starijih džentlmena, učenjaka, profesora, istraživača, magova; ljudi koji gravitiraju bibliotekama, univerzitetima, manastirima, starim crkvama i još starijim arheološkim nalazištima; svet ekscentrika, samoizopštenih iz buke i besa modernosti, posvećenih krajnjim okultnim spoznajama; svet autsajdera što u prošlosti traže ključeve za sadašnjost i budućnost. To je, između ostalog, svet iz stravičnih priča Artura Makena, posebno onih iz zbirke The Three Impostors. Ovaj velški pisac, danas slabo poznat izvan kulta najodanijih čitalaca klasične horor književnosti, pisao je o tipičnoj engleskoj gospodi koja sticajem okolnosti, i protiv svoje volje ili interesovanja, dolazi u dodir sa reliktima prošlosti: vradžbinama, crnom magijom, folklorom olako otpisanim kao 'sujeverje'. Poseban njegov doprinos horor mitologiji čine priče o tzv. 'Malom narodu' – patuljastim stvorovima neopisive zlobe, drastično različitim od poznijih, dobroćudnih Tolkinovih patuljaka.

Stvorenja slična njima javljaju se povremeno i u Helbojevom univerzumu – najupečatljivije u kratkoj, ali genijalnoj epizodi 'Leš' (The Corpse). Ona, zapravo, ima manje veze sa Makenom a više sa folklorom koji je ovog pisca inspirisao, u ovom slučaju sa irskom narodnom pričom o Tigu O'Kejnu, raspusnom momku kome 'Mali narod' jedne noći uprti nesmireni leš na leđa i primora ga da mu pronađe mesto počinka. U strip verziji, Helboj mora da pronađe odgovarajuće mesto pre zore, inače patuljci neće vratiti nazad ljudsko dete zamenjeno jednim od svojih... Kod Makena ni Bog Pan nije mrtav – ali to teško da je izvor radosti i veselja kakvim ovo božanstvo pozdravljaju današnje feministkinje i 'drvo-grliteljke'. U čuvenoj noveli 'Veliki bog Pan' produkt opštenja jedne žene sa mitskim božanstvom dovodi do niza perverzija i mutacija koje je publika fin de siecle Londona smatrala opscenim i skandaloznim. Danas se takve metamorfoze redovno dešavaju u slučajevima koje Helboj rešava (istina, sa većim naglaskom na transformacijama i ektoplazmatičnim posednutostima nego na otvorenoj seksualnosti).


Ideju o preživelim oblicima onoga što se smatra legendama preuzeo je Aldžernon Blekvud, još jedan pisac s početka XX veka, koji je pisao: ''Od tako ogromnih sila ili stvorova može ostati jasan trag... preživeli ostatak iz perioda odavno prošlog kada se svest možda manifestovala u oblicima i vidovima koji su se davno povukli pred plimom nadirućeg čovečanstva... oblicima od kojih su samo poezija i legenda sačuvali tračak lebdećeg sećanja, i nazvali ih bogovima, čudovištima, mitskim bićima svih vrsta i sojeva...'' Blekvudov pristup natprirodnom hororu prošaranom folklornim motivima sigurno je uticao na Minjolu, koji ovako objašnjava svoju fascinaciju engleskim narodnim pričama i legendama, kao i engleskim gotskim romanima u kontrastu sa horor pričama drugih naroda: ''Neke od najužasnijih stvari koje sam ikada pročitao jesu orijentalne i japanske priče. Pazite, govorim o stvarima koje su toliko ludački strašne da zapravo postaju komične. S druge strane, Engleska za mene ima mnogo privlačnosti, ne samo zbog folklora ili književne tradicije. Imate vilinske priče, narodne priče, priče o duhovima, gotsku književnost. Mada, sve to imate i u Nemačkoj. Mislim da je suština u tome što Englesku i Evropu ja najbolje razumem. To nas verovatno vraća na dilemu 'poreklo' ili 'vaspitanje' – pošto sam odrastao uz ove [engleske] stvari, i stoga proveo mnogo vremena posvećen njima, u nekoj opštoj slici stvari, one meni imaju smisla.''

Engleskoj književnosti pripada i tradicija 'detektiva natprirodnog'. Radi se o istraživačima koji, pored naučnih, poseduju i okultna saznanja. Praotac ovih likova verovatno je Dr Van Helsing iz romana Drakula – nimalo slučajno, radi se upravo o delu koje je mladog Minjolu doživotno opredelilo hororu u umetnosti. U poznatije književne likove ovog tipa spadaju i Dr Heselijus iz priča Šeridana LeFanua ili Karnaki, 'lovac na duhove' u serijalu Vilijema Houpa Hodžsona, a i sam Blekvud je autor serijala priča o Džonu Sajlensu gde ovaj protagonista koristi svoje poznavanje okultnog da se izbori sa raznolikim natprirodnim pretnjama. Ipak, dug je put od ove uglađene gospode do repatog demona sa ogromnom pesnicom od kamena. A put, neminovno, vodi preko najveće zvezde magazina 'Uvrnute priče' (Weird Tales) i najbitnijeg autora celokupnog tog kruga pisaca u koji spadaju još imena kakva su Lord Danseni, Abraham Merit, Klark Ešton Smit, Metju P. Šil i drugi. Reč je, naravno, o Hauardu Filipsu Lavkraftu.

    PIPCI   

Minjola je u strip ušao preko svoje najveće strasti: da crta čudovišta. Što čudnija, što neverovatnija – to bolje. Teško da je u celokupnoj horor književnosti mogao naći bolji izvor inspiracije nego u delu H.F. Lavkrafta.

Ovaj siromašni džentlmen iz Providensa tvorac je čitave jedne lične 'mitologije' vezane za onostrane entitete: vanzemaljce, bogove, demone, neiskaziva i neopisiva stvorenja koja su nekada davno vladala zemljom ('i opet će, i opet će, ako bude sreće'). U to vreme žanrom je dominirao standardni repertoar folklornih monstruma, poput uobičajenih vampira, vukodlaka, zombija, duhova, trolova i mumija. Lavkraft ga je obogatio svojim kreacijama: čudovišnim 'bogovima' koji ni izgledom, ni motivacijom nisu nalikovali poznatim, pretežno antropomorfnim i antropocentričnim bićima. Aluzije vezane za njihov izgled bile su sačinjene od bizarnih koncepata i stvorova najudaljenijih od fizionomije sisara ili drugih kopnenih životinja. Okean je za Lavkrafta bio svojevrstan 'svemir' u malom: onostrani svet koji zapljuskuje krhke obale ljudskog sveta, neprestano otkidajući metar po metar tla pod našim nogama (ovu metaforu Helboj oživljava tako što u svakoj epizodi, ponekad i više puta, propada kroz podove drevnih kućerina i crkava!). Otud su Lavkraftovi monstrumi pretežno zasnovani na morskim mekušcima – oktopodima, lignjama, morskim zvezdama- ili ljuskarima, poput rakova, kraba i tome sličnih. Oni su, naravno, samo polazna osnova za njegovu grozničavu maštu, koja ih je uvećavala i ukrštala na najoriginalnije načine. Evo nezaboravnog opisa jednog pripadnika 'zvezdanog nakota' iz priče 'Danički užas':


''Leđa su bila pokrivena naizmeničnim crnim i žutim šarama, nalik na krljuštava leđa izvesnih zmija. Najgori je, međutim, bio izgled ispod struka, jer tu je svaka sličnost sa ljudskim nestajala, a čista fantazija počinjala. Koža je bila gusto pokrivena grubim crnim krznom, a sa trbuha je mlitavo visilo desetak dugih zelenkastosivih pipaka sa crvenim usisavajućim ustima na vrhu svakog. Raspored tih pipaka bio je čudan, i činilo se da je u skladu sa simetrijama neke kosmičke geometrije nepoznate Zemlji ili sunčevom sistemu. Na oba kuka bio je, duboko usađen u okrugle ružičaste otvore sa cilijama, po jedan organ nalik na rudimentarno oko; a umesto repa visila je, pozadi, nekakva surla ili pipak, sa purpurnim prstenastim oznakama, i sa mnogim znacima da su to nepotpuno razvijena usta ili grlo.'' ('Danički užas', u knjizi NEKRONOMIKON, Paramecijum, Beograd, 2008.)

Ovakva i još pompeznija čudovišta postala su jedan od zaštitnih znakova 'Helboja': retko koja sveska prođe a da se crveni demon ne obračuna sa ponekim žabolikim stvorom ili ne bude obmotan džinovskim pipcima sa sisaljkama koje Minjola posebno voli da crta. Za divno čudo, ovaj autor uspeo je da pomiri stravičnost Lavkraftovih koncepata sa čistom tabačinom kojom obiluju Helbojeve avanture. Jer, zašto kriti: Helboj i nije neki intelektualni detektiv na tragu gorenavedene gospode iz viktorijanskog doba. Del Toro ga ovako opisuje: ''On malo toga detektuje... Zapravo, evo šta on detektuje: On otvara vrata. Ako je iza njih monstrum, Helboj ga usere od batina. To je čitav raspon njegove istrage. Nije to istraga u stilu 'Dakle ovo vodi ka onome što bi moglo implicirati da...' Ne, to je više u stilu: 'Aha, tu si, 'tico. Traas!''


Uprkos ovakvom 'pulp' pristupu akciji, Minjola ume da svojim svedenim, neobično stilizovanim crtežom nagovesti stravu kao malo koji autor danas. Njegovim crtežom dominiraju jaki kontrasti između crnih površina sa retkim osvetljenim delovima kadra. Suptilni atmosferični nagoveštaji, poput arhetipskih ikona, religoznih ili okultističkih kipova i simbola, arhitektonskih detalja zlokobnih crkava i hramova i kuća starostavnih, ili nagoveštaja nakaznih fizionomija monstruma što samo delimično izviru iz tmine, on uspeva da mrak svojih kadrova nastani demonima strašnijim od bilo čega što bi standardni 'sitan vez' eksplicirao. Time on i na formalnom planu iskazuje osnovnu tematsku preokupaciju stripa- sukob nepomirljivih (?) kontrasta: svetla i tame, božanskog i demonskog, đavolskog i ljudskog, stravičnog i smešnog, duhovnog i akcionog. I u tome uspeva toliko da je već proizveo armije epigona, čak i u Srbiji, gde se 'Helboj' objavljuje tek od prošle godine, ali je ovdašnjim stripadžijama od ranije poznat preko američkih izdanja, i ponekog napisa o njemu iz pera autora čije tekstove možete videti i u ovom broju THINK TANKA.

Zbog svojih ekscentričnosti, tematskih kao i formalnih, ovaj lik ne može da računa na bestseler status jednog 'Spajdermena' ili 'X-Mena', ali je možda i bolje da ostane predmet kulta posvećenika, kao i njegovi književni uzori. Za one koji znaju šta valja, on ima status modernog klasika, o čemu svedoče reči Giljerma Del Toroa: ''Osećam se privilegovanim što mi je data šansa da radim Helboja kao što bi neko bio privilegovan da ga izaberu za režiju nove verzije neke Šekspirove drame u Gloub Teatru. Stripovi su krajnje evoluirani oblik književnosti, i krajnje evoluirani oblik ikonografije, i trebalo bi da ih kao takve poštuju. Mislim da, kada nekome ponude da adaptira klasika poput Henrija Džejmsa ili Tolstoja, oni mu prilaze sa strahopoštovanjem zato što je to klasik. Pa, za mnoge od nas, 'Spajdermen' je klasik, 'Betmen' je klasik, a i 'Helboj' je moderni klasik.''

Helboj je Antihrist reinterpretiran kao običan momak – jedan od nas. A ko među nama, bar ponekad, ne poželi da bude Antihrist, uzvikne 'Aw, crap!' i otera sve dođavola?

(Originalno objavljeno u THINK THANKU)