izabrana dela

izabrana dela

уторак, 22. мај 2018.

Konc-logor „Crveni Krst“, Niš


            U okviru „Noći muzeja“ otišao sam sa svojim sestrićem Matijom u obilazak nekoliko slikovitih lokacija u Nišu. Daleko najsnažniji utisak, predvidivo, izazvala mi je poseta Konc-logoru „Crveni Krst“, pa toj sasvim osobenoj i lokal-specifičnoj vrsti horora iz stvarnog života ovog kraja i ne tako daleke prošlosti posvećujem ovaj slikoviti izveštaj.
            O pojedinostima vezanim za ovaj logor možete se obavestiti, recimo, OVDE – a ja ću odatle izdvojiti samo neke upečatljive detalje i prošarati ih mojim komentarima i slikama koje je Matija načinio, na moje podsticanje, svojim mob-telefonom, budući da mu je zakazao foto-aparat koji (neozbiljno!) nije proverio pred polazak. Možda je i bolje što su slike ovako „šugave“, zrnaste i mračne kako i priliči ovom gnusnom ambijentu. Ovo i ne treba ulepšavati.
„Prema podacima posleratne Zemaljske komisije za utvrđivanje ratne štete, kroz logor je za vreme okupacije prošlo oko 30.000 zatvorenika, a oko 10.000 logoraša i zatvorenika iz drugih zatvora u gradu streljano je na Bubnju kod Niša.“
Moj slikoviti izveštaj sa Bubnja (takođe u Matijinom društvu) imate OVDE.


„Tačan broj streljanih nije mogao biti utvrđen zbog nedostatka validne dokumentacije i činjenice da su Nemci uništavali posmrtne ostatke, jer su pretpostavljali da će po završetku rata doći do prekopavanja bubanjske rake i prebrojavanja leševa onih koje su streljali.
Zato su Nemci, kako bi prikrili svoje zločinačko delo, vršili paljenje posmrtnih ostataka streljanih na Bubnju. Za ovu aktivnost u julu 1944. godine Nemci su angažovali italijanske zarobljenike.“
Kao što nas naš psiho-predsednik neprestano podseća, Nemci su naši veliki prijatelji.
Ovo je smeštaj koji su, pre 70-ak godina, naši nemački prijatelji obezbedili svojim srpskim gostima iz Niša i najšire okoline: patos pokriven slamom, kao za stoku.

Knjiga utisaka
Bezbednost gostiju je obezbeđena, na nivou, da se osećaju sigurno i zaštićeno.



U mračnom potkrovlju naši nemački prijatelji su obezbedili čak dvadeset luksuznih zasebnih sobica za one Srbe, Cigane, Jevreje, a naročito komuniste kojima prija privatnost, samoća i kontemplacija.
Radi njihove udobnosti u većini njih podovi su opremljeni najkvalitetnijom bodljikavom žicom od nemačkog čelika, za čeličenje domaćih gostiju.
Vikipedija kaže: „Logoraši su tu mogli samo da stoje i nikako nisu mogli da spavaju. Nedostatak sna ih je vrlo često dovodio do ludila.“

Baš su šašavi ti naši nemački prijatelji. To se vidi i iz sledećeg podatka:
„Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama i završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata.“

Picousti Šrederoljubivi i Merkeluvlačeći psiho bi verovatno u tome video znak humanosti naših nemačkih prijatelja koji su se sažalili na uhapšenu i zatočenu decu (!), i umesto njih mučili i ubijali samo njihove roditelje.
Za razliku od naših hrvatskih prijatelja, recimo, kod kojih takve menjaže nisu postojale. Dapače, oni su imali i logore za decu, jedini u nacističkoj Evropi.
Pogled, iz logora, na zvezdano nebo

Ali ne vredi ni sarkazam, ni crni humor, ni parodija, ništa ne vredi pred ovim užasom. Sumorna atmosfera ovog potkrovlja ne može se rečima opisati, pa to neću ni pokušavati: neka slike, takve kakve su, govore.


Vrlo je rečito saznati, recimo, kako su prošli naši nemački prijatelji koji su investirali u Niš 1940-ih godina prošlog veka.

Komandanti logora: 1) SS-kapetan Hajnrih Brant: Nije izručen jugoslovenskim vlastima. Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu.

2) SS- kapetan Erih Vineke, drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada. Drugi komandant logora. Oslobođen na procesu protiv nemačkih funkcionera u Hanoveru. Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj.

3) SS-narednik Verner Šulc: Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“. Ne smem ni da zamislim čime je zaslužio taj ljupki nadimak. A i što bih zamišljao, kad lepo piše ovde:
„Verner Šulc, iz Kelna, ratni zločinac. Bio je krupan, oštrog pogleda, ograničene inteligencije, što mu je odgovaralo da „bez ikakve sentimentalnosti" vrši tu dužnost. Došao je iz Gestapoa, gde je radio kao činovnik.
Bio je strah i trepet za zatvorenike, koji su ga zbog nemilosrdne tuče motkom prozvali „motkar". Sa sobom je vodio stalno vučjaka. Lično je prozivao logoraše i aktivno učestvovao u njihovom likvidiranju.“

Ali ja sam u besceleru KONSTANTINOV KAFIĆ 'RASKRŠĆE', niškog hitmejkera Dekse Pantalejskog čitao da su Nemci koji su komandovali u Nišu bili načitana i časna gospoda, baš kao i četnici, a jedini ološ i šljam bili su komunjare: sad sam zbunjen!
Ne nalazim podatke o Motkarevoj poratnoj sudbini, if any. Ne bi me čudilo da je i taj preživeo i nastavio da radi na vaskrsenju Velike Nemačke, kao da ništa nije bilo.
Kao da ništa nije bilo.
Kao da ništa nije bilo...


Ipak, dok sam šetao tmurnim prostorijama ovog logora, prisetio sam se reči Đorđa Kadijevića, da Hitler nije voleo reč „Jugoslavija“, i da je za ove prostore radije koristio frazu „Zapadni Balkan“.
Danas su naši nemački prijatelji ponovo šefovi koji drmaju tzv. Evropskom Unijom, a  „Zapadni Balkan“ je dominantna fraza, onda kada budu prinuđeni da na nas misle i nama se bave...

Ne, stvarno – treba ovaj logor videti, posetiti i zamisliti se nad onim što se u njemu može opaziti. Ko ima oči, neka gleda.
I ne samo ovde. Puna je Srbija logora i stratišta zahvaljujući našim divnim zapadnim prijateljima, a jedno od najmučnijih imate u Kragujevcu, recimo. Moj slikoviti izveštaj otuda možete naći OVDE.


Pametnima – dovoljno.
Ali, Srbima, avaj – ne.

четвртак, 17. мај 2018.

Izložba o SRPSKOM FILMU u Los Anđelesu



APDEJTOVANO FOTKAMA SA IZLOŽBE!

            Niko u ovoj zemlji nije se više trudio da promoviše, objašnjava, plasira, diskutuje, piše i dopisuje i tumači SRPSKI FILM. Svedočanstva toga raštrkana su svuda po ovome blogu. Da vas podsetim – a ima tu zabavnih stvari i vrednih za osvežiti memoriju pamćenja i onima koji su to čitali na vreme:
            Moje najave: svetska premijera!
Pa onda: SRPSKI FILM na Filmskim Susretima u Nišu.
Moj prvi osvrt za blog – bez spojlera.
Moj rivju na engleskom, na mom eng. blogu.
Isto to, ali na svecki relevantnom sajtu Kvajet Rt:
            Moje ultimativno OBJAŠNJENJE – sa spojlerima, detaljima, pizdarijama.
            Učešće na tribinama: SRPSKI FILM kao povod - Prikaz društvene psihopatologije.
            Moje pisanje o njemu za RUE MORGUE i za slovenački EKRAN: SRPSKI FILM i dalje hara!
            Tutnuo sam ga i među 200 alternativnih horora koje morate videti!
            Ekskluzivno sam vam predočio tekst: SRPSKI FILM U FANGORIJI!
            Još exkluzivnije - SRPSKI FILM EFX PHOTOS (nisu za osjetljive)!
            O njemu sam pričao i pisao i povodom nečega što su izvoleli nazvati NOVI SRPSKI FILM – POJAM, DOMETI, KONTROVERZE, i "Novi srpski film" u BUKTINJI.
            Najzad, povlačio sam paralele između Radivojević Sr i Jr-a u tekstu KVAR SRPSKOG FILMA: Krv nije voda.
            I tako dalje.
            A sve to je samo prolog za moju tvrdnju kako ovaj film aktivno i bogato ŽIVI i pažnju pobuđuje i 8 godina nakon premijere. Najnoviji dokaz toga je sledeća vest, koju prenosim sa sajta mog omiljenog RU MORGA:


“A SERBIAN FILM EXHIBITION” VIOLATES LOS ANGELES MAY 18-21

Preuzeto odavde:


What is often regarded to be the Most Controversial Film of All Time, is coming to Los Angeles for A SERBIAN FILM EXHIBITION (May 18-21 Lethal Amounts Gallery: 1226 W 7th St, Los Angeles, CA). Billed as the “Ultimate Three-Day Fan Experience”, the event will feature a rarely seen one-time screening of the Uncut 104 minute version of A Serbian Film newly restored in 4K, followed by a Q&A with director Srdjan Spasojevic and VIP after-party.
Additionally, props and wardrobe items from the film will be showcased at a three-day gallery exhibit and available for purchase during an auction on eBay, beginning May 18. A limited number of original storyboards, each signed by Spasojevic, will also be available for purchase on eBay. Finally, cameras will be rolling all weekend long, capturing highlights and fan interviews for the upcoming A Serbian Film Documentary.


From the press release:

LOS ANGELES (May 2, 2018) – Srdjan Spasojevic’s 2010 horror-thriller A Serbian Film has been vilified by “mainstream” critics and banned by festival directors worldwide. It’s also been called “great” by legendary director William Friedkin (The Exorcist) and is beloved by diehard horror fans. Truly polarizing, one thing is certain: A Serbian Film is perhaps the most controversial film of all time. Now, Unearthed Films and A Serbian Film director Srdjan Spasojevic team up to bring fans of the iconic film the ultimate fan experience, A SERBIAN FILM EXHIBITION. Coming soon to terrorize Los Angeles from Friday, May 18 – Sunday, May 20, the three-day exhibition features a one-time screening of the rare, Uncut version of the film, an after-party hosted by Spasojevic, and a gallery exhibit where all the props will be on full display and available for purchase during a seven-day online-only auction and storyboard sale on eBay. Unearthed Films will also film highlights from the exhibition and interviews with willing fans to include in A Serbian Documentary, a feature documentary of the making of A Serbian Film.
“Unearthed Films is proud to curate this once-in-a-lifetime opportunity to showcase A Serbian Film and to celebrate the work of Srdjan Spasojevic,” said Stephen Biro, President and Founder, Unearthed Films. “This unique and exciting event gives fans the opportunity to meet with Srdjan in person, and to acquire their very own piece of his truly masterful film in the form of original props, special FX items, hand painted storyboards, screenplays, costumes, and more.”
On Friday, May 18 fans can catch a rarely seen one-time screening of the uncut version of A Serbian Film, beginning at 7:30 p.m. (doors open at 7 p.m.) at Downtown Independent, and followed immediately by a Q&A session with director Srdjan Spasojevic. Tickets to the screening include access to a VIP after-party at Lethal Amounts Gallery hosted by Spasojevic. 
Fans are also invited to a FREE gallery exhibit at Lethal Amounts Gallery, from Friday, May 18 – Sunday, May 20, where all the props used in the film, including heads, bodies, more lethal devices, and even “The Baby” will be on full display. Wardrobe items including costumes, boots, and accessories, as well as original storyboards and scripts, will also be showcased. Spasojevic will be in attendance to autograph posters and merchandise.
Gallery Exhibit – Schedule:
* free admission to the gallery
Friday, May 18: 1 p.m. – 6:30 p.m.
Saturday, May 19: 12 p.m. – 7 p.m.
Sunday, May 20: 12 p.m. – 7 p.m.

Take home a piece of horror film history! All items displayed at the gallery exhibition will be available for purchase during a seven-day online-only auction on eBay, beginning Friday, May 18 at 8 p.m. PT and concluding Friday, May 25 at 8 p.m. PT. This is a one-time event, as everything must be sold at auction.
There are also a limited number of 16”x11” original storyboard pages available for purchase. Priced at $175 for each page, all 255 pages will be signed by the director and offered for sale in a lottery on eBay at the same time as the auction window, May 18-25.

A link to the auction and storyboard sale will be posted to ASerbianExhibition.com on Friday, May 18.

Anyone attending the screening and gallery exhibit may appear in A Serbian Documentary – a feature documentary on the making of A Serbian Film and the many controversies that followed its release. Cameras will be rolling all weekend long, including interviews with willing fans.
Contests and surprise appearances await everyone who attends A SERBIAN FILM EXHIBITION.

***


Što se tiče te Director's Cut verzije, da pojasnim, jer znam da biste pitali: radi se o verziji u koju je reditelj ubacio neke vrlo zanimljive „dramske“ scene – dakle, NE nova klanja i kasapljenja i perverzije i gnusobe, niti dodatne sekunde već viđenih, već neke neexplicitne scene koje proširuju likove i teme (najmanje jedna od njih je perverzno zabavna na svoj način, ali bez ičega direktno šokantnog).
Uskoro će ta verzija izaći na blu reju u USA, što znači da će, ovako ili onako, dospeti i do nas.
Ovaj event služi da se iznova probudi interesovanje za film, za njegovog reditelja, i za njegove nove projekte koji se krčkaju – a nadam se da će uskoro biti i nekih zvaničnih i konkretnih najava u tom smislu.


понедељак, 14. мај 2018.

THE TERROR (TV, 2018)


**(*)
3-


Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.
Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperiona u Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noći, Zimi podneva, Proleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču. 
Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).
Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor (1982).
Ukratko, serija me je umalo ostavila hladnim – i to ne na poželjan način, da učini da cvokoćem od prenetog mi osećaja polarne zime što se steže oko mene zajedno sa pipcima kosmičke strave, nego prosto kroz učinak mlake kurobolje za bilo koga i bilo šta što se tu dešava.
Ne sviđa mi se što ima previše likova i što treba da prođe pola serije, pa da se negde oko 5. epizode (od 10!) najzad izdvoji neki, kao, „glavni“. Dakle, rasplinuta je u smislu involvmenta za bilo kog pojedinog „junaka“, a čak i ovaj kad se najzad izdvoji – mada dobro glumljen, teško da je Lik zbog kojeg bih inače krenuo da pratim neku seriju. A ovi oko njega su takođe tek mlako intrigantni.
Zatim, serija je rasplinuta i dramaturški, gde me je dodatno izgubila svojim vrludanjem između obilate međuljudske drame (sa nezanimljivim likovima!), natprirodne strave (vidi dole!) i nekakve, po meni, sasvim izlišne akcije sa brodskom pobunom koja uzima previše vremena i energije i skreće pažnju sa onoga što sam se nadao da će biti u centru, a to je – natprirodna pretnja.
Prc! Ta „strava“ ovde ispade samo začin za jednu slabo uzbudljivu avanturističku dramu. Kao u onom vicu o tome šta radi Mađarica između dva Slovenca, tako bi se i ovde moglo reći: Šta radi Duh-Međed u priči o istraživačima nasukanim u ledu Severnog pola? Odgovor: SMETA!
Što je još gore, scene horora, kad se jednom dese (prilično retko!), loše su režirane: ili su prebrze i nepregledne, ili previše otkrivaju od neubedljive CGI kreacije tog belog medveda koja deluje previše fejk da bi ikoga uplašila.
Od atmosfere paranoje, tihe pretnje, jezivog vetra što bruji napolju, bezizlaznosti, čemera večite noći – ima vrlo, vrlo malo; premalo, za taj ambijent i tu premisu. Kod pametnih umetnika – Šelijeva, HPL, Karp – polarni ambijent (nebitno dal severni ili južni) je ultimativna pozornica za dodir sa Sublimnim (Uzvišenim) i Svetim. Kod ovih ovde, u TERORU, od Sublimnog jedva jedno malecko „s“ se nazire u izmaglici. Premalo!
Pomalo me brine što je ovaj TEROR adaptirao taj Kajganić (izedem mu ime!) koji je pisao i novu SUSPIRIJU – ali uzdam se da su brojni problemi ove serije potekli iz romana (čujem da je zapravo ona znatan napredak u odnosu na knjižurinu) kao i iz činjenice da su nju režirali nekakvi dežurni TV odradeci, dok novu SUSPRIJU režira odličan reditelj, Gvadanjino, plus njen koncept je odličan i teško se može tako lako pokvariti. Videćemo, jesenas, da li se od Kajganićevih jaja ikakav jestiv obed može napraviti.
Dodatno me je izgubio osećaj proizvoljnosti tog centralnog fenomena, odnosno veza između tog eskimskog (zlo?)duha i belih ljudi. Način na koji su oni dovedeni u vezu je trapav i besmislen: radi se o pukom nesrećnom slučaju, a ne nekakvom prestupu, hibrisu itsl. Ljudi sasvim slučajno, bez svoje krivice, bez svesti i namere, upucaju šamana koji kao kontroliše Duh-Međeda i onda se ovaj ostrvi na njih simbolizujući --- šta, tačno? Njihovu krivicu što su uopšte tu? Što pokušavaju da nađu „severni prolaz“? Bullshit!
Niti je ta ambicija zla po sebi, niti su oni bili zli po svom ponašanju prema prirodi ili Eskimima da bi zasluživali ikakvu kaznu. Dakle, to što ih strefi, i prirodno (zatočeništvo u ledu, gladovanje, bolesti, itd) i natprirodno (Međedoliki Demon!) deluje krajnje proizvoljno, nema tu nikakve nužnosti niti meni pojmljive simboličke vrednosti u toj „gomili stvari koje su se desile“. Da, ovaj zaplet je za mene samo „a bunch of stuff that happened“ – ali mi za sve to nedostaje „rhyme & reason“.
Plus, ambijent je takođe previše fejk. Ja razumem da nisu mogli ili hteli da idu i snimaju na Aljasci ili tako negde, u pravom snegu i ledu, ali ta rekreacija Severnog pola u studiju previše smrdi po studiju! Kao neki novogodišnji program o Deda Mrazu.
Plus, u mnogim scenama se nisu potrudili makar da kompjuterski nacrtaju oblačiće pare iz usta glumaca: u dobroj seriji ili filmu to ne bih ni primetio, ali u slaboj, eto, i to mi je smetalo. Nisam nijednog trena poverovao da su ovi ljudi stvarno u uslovima užasne hladnoće i večitog leda i da su na ivici smrzavanja do smrti! Moja neverica nije bila suspendovana ni na čas! Čak i Šopolin Igmanski marš je to daleko bolje uradio!
OK, to sa brodovima i posadama i palubama i potpalubljima i kabinama i mornarima – tu ima nešto realizma u scenografiji i u kastingu i u scenariju... ali to je meni daleko najnezanimljiviji deo priče, i džaba im čak i neke hirurško-autopsijske gadosti i sve. A paralelno s ovim iščitavao sam Hodžsonove pomorske priče strave, pa mi je kontrast sa ovim ovde bio tim veći, izraženiji i svežiji.
Zatim: zlikovac je previše stripovski karikirano preteran, sasve njegovim neprestanim zluradim keženjem, kao da kuje urotu protiv Pere Detlića a ne tamo nekih „realistički“ postavljenih likova. 
Idejne konotacije koje tema nameće – istraživači-ledolomci, rušenje limita ljudskog i neljudskog, engleski kolonijalizam i odnos prema domaćim kulturama, sukob hrišćanstva i paganskih „bogova“, itd, itd. --- sve je to samo pipnuto, taknuto, skicirano, ali ništa nije zaista tematizovano, ništa razrađeno, ništa o tome nije zaista REČENO.
It's a bunch of stuff cobbled together – nabacano, pa veštački, tankim užem povezano. Drži se to, istina, ali labavo i jedva, i bez prave potrebe da se uopšte čini toliki trud radi TOGA. I roman, na neviđeno, i serija, na viđeno, deluju mi kao ilustracija ovdašnje izreke: „Na vr' brdo za kašiku pilav.“
Plus, sam samcit kraj – završni cheesy „okršaj“ sa Međedom – to je toliko patetično u svakom smislu, i zbog slabih efekata, i zbog slabo koncipiranih i insceniranih dešavanja, da je mučno i prisećati se tog buđavog sira.
Dakle, ovo je bilo JEDVA toliko zanimljivo da se nateram da odgledam do kraja, mlako zaintrigiran ali svakako neuzbuđen i neoduševljen. Čini mi se da je naš narod ovde, po forumima i fejsbuku, bio daleko naklonjeniji ovome, valjda kupljen onim što im je delovalo kao „realizam“, „ubedljivost“, „originalnost“ itsl. Kritike su isključivo povoljne (računajući i strance, tj. Amere), svima je ovo bilo super. Pa, OK, baš mi je drago zbog vas. Ja ovime nisam bio kupljen, iz razloga koje sam gore naveo.
A sad, da vidim ono jagnje...