izabrana dela

izabrana dela

петак, 23. јун 2017.

Mario Bava na RTS-u!



            S velikim zadovoljstvom najavljujem i objavljujem sledeće: od 25. juna, nedeljom na RTS2 od 23.00, emitovaće se ciklus od 13 filmova kultnog italijanskog režisera Marija Bave. Reč je o prvom obimnom predstavljanju ovog značajnog, a ipak skrajnutog autora, na srpskim televizijama.
         Urednik filmskog programa RTS-a Nikola Popević (nekadašnji, a i dalje povremeni saradnik ovog bloga) zamolio me je da, ovom prigodom, napišem uvodni tekst kojim će ovaj zaista unikatno vredan ciklus biti najavljen na sajtu RTS-a. Ako vam je ćirilica draža, tu najavu možete čitati OVDE – ali, kad ste već na ovom mestu, bolje to lepo i na latinici pročitajte na The Cult of Ghoul.
Evo mog teksta o Bavi uopšte i o konkretnim filmovima ponaosob...


 Mario Bava, majstor strave 


            Mario Bava (1914-1980) jedan je od najboljih, najznačajnijih, najuticajnijih, najraznovrsnijih horor reditelja u istoriji filma: ostavio je neizbrisiv trag ne samo u italijanskom hororu, gde se slobodno može nazvati začetnikom svih vrednih tendencija, nego i u svetskom filmu uopšte, nevezano za žanr. Ovo prvo očigledno je u hororima svih italijanskih horor reditelja koji su za njim usledili, od Darija Arđenta do drugorazrednih imitatora; ovo drugo priznali su mnogi, u rasponu od Tarantina i Tima Bartona do Martina Skorsezea. Federiko Felini je Bavu preporučio za reditelja segmenta u omnibusu prema E. A. Pou, Neobične priče (L' histories extraordinaires, 1967), a kada je tu epizodu („Tobby Dammit“) ipak lično režirao, ikonografiju demonske inkarnacije (plavokosa devojčica u haljinici, sa loptom u rukama) pozajmio je direktno iz Bavinog filma Operacija strah (1966).
            Genijalnost ovog umetnika filmske strave ne može se dovoljno naglasiti; njegov značaj za horor film fundamentalan je i prvorazredan – i to ne u istorijskom, antikvarskom smislu. Ne, njegovi najbolji filmovi sveži su i zapanjujuće živahni i dan-danas, a među njima je bar pet-šest bezvremenih klasika.
U njegovom opusu nalazi se koren svih bitnijih motiva i stilskih postupaka koji će postati karakteristični za italijanski horor film. Zajedno sa Rikardom Fredom uveo je triler-horor i fantastiku u italijanski film. Njegov gotik je znatno kompleksniji, psihološki ubedljiviji i ozbiljniji od tretmana gotskih motiva u Hamer produkciji ili kod Rodžera Cormana. Takođe, u poređenju sa pomenutima, filmovi su mu znatno senzualniji i uspešniji u izazivanju strave, groze i užasa.
Najraznovrsniji autor italijanskog horora, Mario Bava je podjednako uspešan u horor-trileru, natprirodnom hororu, gotiku, SF-u, peplumu, vesternu ili road-movie trileru. U koloru ili crno-belo, pritajeno sablastan (Operacija strah) ili eksplicitno nasilan i krvav (Lančana reakcija), kemp-razdragan (Opasnost: Dijabolik) ili ultrabrutalno nihilistički (Besni psi), Bava uvek izvlači maksimum iz predloška i oplemenjuje ga svojim pristupom.
Bio je prvi horor režiser koji je potencirao mračne i ironične završnice filmova, a zaslužan je i za prvu veliku žensku zvezdu u istoriji horora: Barbara Stil postala je nekrunisana kraljica evropskog horora zahvaljujući kultnom filmu Maska demona.
Pre nego što je počeo da režira u 46. godini života, bio je direktor fotografije u filmovima autora kakvi su Roberto Roselini, G. V. Pabst i Raul Volš.
            Sva svoja remek-dela napravio u uslovima neverovatno niskih budžeta i tehničkih neuslova na nivou najranijih filmova Rodžera Kormana, i uspeo da se to ne odrazi na njihov vizuelni identitet i opšti kvalitet. Recimo, kada je producent ostao bez novca usred snimanja Operacije strah, glumci i ekipa su dovršili rad na filmu besplatno, iz poštovanja prema Bavi i projektu.
            Njegov sin, Lamberto Bava, postao je i sam značajan režiser horora (gostovao je u Beogradu pre dve godine); zanat je pekao kod oca, čiji je asistent bio na svim filmovima počev od 1965. Bavin poslednji film, Šok, režirali su zajedno.

25. jun
Black Sunday
Maska demona
Veštica na čije lice prikuju „Demonsku masku“ sa lomače proklinje svoje mučitelje. Nekoliko vekova kasnije, ona slučajno biva vaskrsnuta, i uz pomoć vaskrslog demonskog ljubavnika sveti se potomcima nekadašnjih inkvizitora dok pokušava da se inkarnira u telo svoje pra-pra-pra-unuke. Vrhunska, mračna poezija na filmu: savršena, i retko dosegnuta atmosfera gotskog horora.

2. jul
The Evil Eye
Devojka koja je suviše znala
Zvanično prvi đalo (giallo) film ikada. Već u njemu Bava je postavio sve ključne motive: obična osoba postaje svedok zločina a potom i „detektiv“; policija je nesposobna i/ili skeptična prema glavnom junaku; misterija identiteta ubice (koji je često u kožnom mantilu, sa rukavicama i šeširom); neočekivan preokret na kraju (što uključuje neočekivan pol ubice); luckasti sporedni likovi i bizaran humor...

9. jul
Black Sabbath
Tri lica straha
Ovo je jedan od najboljih horor omnibusa svih vremena. Tri horor priče povezane su samo preko naracije Borisa Karlofa, ali sve tri su natprosečne. Prva govori o ženi koja krade prsten sa staričine samrtne postelje, a ova se vraća po isti sa nezaboravno iskeženim licem. Druga je o zgodnoj ženi koju telefonom progoni voajer s pretnjom da neće dočekati zoru (moguća inspiracija za početak Krejvenovog Vriska). Treća je ujedno i najduža i najbolja: dok su prve dve smeštene u moderni ambijent, treća je gotik baziran na priči Alekseja Tolstoja „Porodica vukodlaka” koja se dešava u Srbiji.

16. jul
Knives of the Avenger
Noževi osvetnika
U ovom filmu Bava kao da rimejkuje čuveni vestern Šejn, ali prebacujući ga u okruženje vikinga. Zaplet se tiče vikinškog junaka, veštog u baratanju noževima, koji štiti mladu ženu i njenog malog sina od zlikovca koji žudi za njom i za vlašću.

23. jul
Kill Baby Kill
Operacija strah
Unikatno sablastan spoj gotika i misterije: doktor dolazi u maleno selo da izvrši autopsiju ubijene žene. Kako izgleda, počinilac je duh devojčice čija majka, baronica, živi u zlokobnoj vili... Iako su ubistva prilično brutalna i krvava za to doba i za taj podžanr, naglasak je ipak na gustoj atmosferi izolovanog sela opsednutim strahom od natprirodne pretnje koja može da se okomi na bilo koga. Majstorski postignuta jeza, sjajni dekori i fotografija, i još jedna Bavina inovacija koja će kasnije često figurirati u italijanskom hororu: motiv deteta kao potencijalnog „monstruma“.

30. jul
Five Dolls for an August Moon
Pet lutaka za avgustovski mesec
Gosti bogatog industrijalca na jednom ostrvu postaju žrtve tajanstvenog ubice. Likovi su iritirajući a ubistva nisu urađena na teatralan i upamtljiv način. Ovo je rutinski triler sa nešto naglašenijim zločinima i Bavinom zločestom ironijom.

6. avgust
Ray Colt and Winchester Jack
Rej Kolt i Vinčester Džek
Špageti vestern o dvojici odmetnika u potrazi za mapom koja pokazuje mesto gde je zakopano zlato dok se mlada Indijanka pretvara da im pomaže, a zapravo ih okreće jednog protiv drugog.

13. avgust
Four Times That Night
Koliko puta... te večeri
Erotska komedija o momku i devojci koji tek što su se upoznali. Jedne večeri ona se vraća pocepane odeće a on ima ogrebano čelo. Zatim četiri različite osobe nude četiri sasvim različite verzije toga šta se desilo te noći...

20. avgust
Bay of Blood
Lančana reakcija
Bar tuce likova nalazi se u i oko kuće u zalivu i bori se za nasledstvo tog imanja, što služi kao izgovor za desetak maštovitih, žestokih scena ubistava. Mario Bava ovde postavlja temelje slešeru, pri čemu je kopija njegovog filma najočitija u serijalu Petak 13-ti. Iako su ovde motivi prizemni (nasledstvo), Bava zaplet tretira sa mnogo više duha i samosvesnog crnog humora, a scene ubistava su pravi mali biseri. Pošto su pojedini prizori bili previše krvavi za vreme kada je nastao, ovo je najviše cenzurisan od svih Bavinih filmova.

27. avgust
Baron Blood
Krvavi baron
Ovaj pokušaj modernizovanja gotika govori o čoveku (Džozef Kotn) koji se vraća u porodični zamak u Austriji i nehotice oživi svog zloglasnog pretka, sadističkog Krvavog Barona. Oplemenjen je tipično Bavinom stilizacijom a kontrast između modernog sveta današnjice (prema kome je Bava imao izraženu distancu) i mračnih podruma i soba za mučenje u starom zamku je vrlo zanimljiv.

3. septembar
Lisa and the Devil
Lisa i Đavo
Glavna junakinja (Elke Zomer) je u Španiji kao turista: nakon što je impresionirana slikom Đavola, počinje da viđa  čoveka koji mu nalikuje (Teli Savalas). Onda dospeva u gotsku vilu, a delirijum koji usledi nemoguće je prepričati... Vizuelno predivna stilizacija komplikovanog zapleta u kome se reinkarnacija, košmari, ubistva i vaskrsenja odigravaju logikom košmara iz koga buđenje vodi samo u novi košmar. Ovo je gotik koji se graniči sa art filmom.

10. septembar
Kidnapped AKA Rabid Dogs
Besni psi
Iako se ne radi o hororu već o road-movie trileru, nivo realističnog nasilja, nihilizma i saspensa koji Besni psi proizvode može se meriti sa najkošmarnijim deonicama najboljih filmova Vilijama Fridkina. Preko 90% filma smešteno je u natrpani auto koji pljačkaši banke otimaju na semaforu jer je njihovo vozilo izbušeno policijskim mecima. Vozač otetog auta je otac koji žuri da svog bolesnog sina (u groznici) odveze u bolnicu, a sa trojicom zlikovaca je i mlada žena koju su pokupili kao taoca. Ovo je daleko najmračniji film Marija Bave i jedan od najklaustrofobičnijih, najnapetijih ikada snimljenih. Remek delo i najbolji Bavin film.

17. septembar
House of Exorcism
Kuća isterivanja Đavola
Bavin artizam i nerazumljiv zaplet filma Lisa i Đavo nisu bili po volji producenta, Alberta Leonija, pa je on, u želji da inkasira uspeh Isterivača Đavola (1973) sam dosnimio scene u kojima opsednuta žena, vezana za krevet, vrišti, bljuje, izbacuje guštere i psuje sveštenika koji bi da istera Đavola iz nje. Nadrealni prizori Bavinog filma izmontirani su tako da se na sumnjiv način nadovezuju na njena mumlanja. Ovo je u svakom smislu skrnavljenje Bavinog filma Lisa i Đavo, ali nije lišeno zanimljivosti posmatrano kao fenomen i kuriozitet.




среда, 21. јун 2017.

Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski


Gde ptica peva najlepše – Alehandro Hodorovski
Arete, 2016

S velikim uživanjem sam pročitao prvi deo romansirane autobiografije velikog ekscentrika i maga filmske – a sada, kako vidim, i literarne – umetnosti, Alehandra Hodorovskog, i sada želim da i vama preporučim da nipošto sebe ne uskratite za ovaj biser!
Da budem iskren, imao sam određenu rezervu prema ovoj knjizi jer nisam baš bio siguran koliko će mi to sve biti čitljivo i zanimljivo, iako sam znao da je stari Jodo-Hodo-Žodo imao slikovito detinjstvo i mladost; uostalom, ovo nije baš prava AUTObiografija iz bar dva razloga: 1) jer zapravo knjiga govori o njegovim precima, a ponajviše roditeljima, i završava se njegovim rođenjem, pa sam tim više bio sumnjičav oko toga koliko će me njihovi životi zanimati... i 2) jer se Hodo (suprajz!) nije držao tzv. stvarnosti kao pijan plota; o, ne, ni blizu...
            Moje sumnje i dileme su, međutim, bile raspršene već na, doslovno, prvoj strani knjige! Tu Hodo govori o svojoj babi čiji se mali sin udavio u poplavi, što je njoj bio povod da od tada pa doveka omrzne boga: njena ljubav prema detetu, koje opisuje kao „šaku soli u bljutavoj supi života, šarenu kišu u sivilu sveta“ ona preobraća u Mržnju Prema Bogu, ali sa takvom snagom i strašću i rečitošću da to ne samo što prevazilazi uobičajene Anton LaVej / hevi-metal „bogohulne“ tirade i detinjarije nego sadrži takvu količinu srceparajuće prodornosti i slikovitosti da je to istovremeno dirljivo i duhovito i potresno i snažno, da sam na ivici toga da uzmem i skeniram te prve dve strane knjige, koliko je to genijalno!
                Ali, nema potrebe za tim; evo predivnog početka ove knjige, ovo su njene prve dve stranice, uključujući gorepomenuti rant:

Te 1903, Tereza, moja baka, očeva majka, naljutila se na Boga i na sve Jevreje iz Dnjepropetrovska u Ukrajini jer su i dalje verovali u njega uprkos pogubnom izlivanju reke Dnjepar. U poplavi nestao je Hose, njen voljeni sin. Kad je voda počela da plavi kuću, dečak je u hodnik izgurao ormar i zatvorio se unutra, ali ovaj komad nameštaja nije plutao jer je bio natovaren s trideset sedam rasprava iz Talmuda. 

Posle pogreba, u pratnji muža, noseći u naručju preostalu decu, četvoro mališana – Haimea i Benhamina, Lolu i Fani, začetih više iz obaveze nego iz strasti – besno je uletela u sinagogu, prekinula čitanje devetnaestog poglavlja Knjige Levitske, ’Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih, i reci im…’, zagrmevši: „Sad ću ja nešto da im kažem!“ 

Ušla je u deo gde joj je, kao ženi, pristup bio zabranjen odgurujući muškarce koji su, savladani detinjim strahom, sakrili svoja bradata lica iza belih svilenih tkanina, bacila na pod svoju periku otkrivši tako ćelavu glavu crvenu od besa i, priljubivši grubo lice na pergament Tore, proklela hebrejski tekst:

„Tvoje knjige lažu! Kažu da si spasao čitav narod, da si otvorio Crveno more lako kao što ja seckam šargarepu, a ipak nisi učinio ništa za mog sirotog Hosea… Ako već ta nevina duša nije ništa skrivila, čemu si hteo da me podučiš? Da tvoja moć ne poznaje granice? To sam već znala. Da si nedokučiva tajna, da treba da dokažem svoju veru mireći se s tim zločinom? Nikad! To je za proroke Avramovog kova, oni mogu da dignu nož na grla svoje dece, a ne za jadnu ženu kao što sam ja. S kojim pravom toliko tražiš od mene? Poštovala sam tvojih šeststo trinaest zapovesti, mislila sam na tebe bez prestanka, nikad nikome nisam naudila, porodici sam obezbedila topli dom, kuvala sam i čistila moleći se, dozvolila sam da me obriju u tvoje ime, volela sam te više nego roditelje a ti, nezahvalniče, šta učini? Naspram siline smrti moj dečak nije bio ništa više od gusenice, mrava, muvljeg izmeta. Nemaš milosti! Ti si čudovište! Stvorio si izabrani narod samo da bi ga mučio! Već vekovima nam se podsmevaš! Dosta! Obraća ti se majka koja je izgubila svaku nadu i zato te se više ne plaši. Proklinjem te, brišem te, osuđujem te na dosadu! Eto ti tvoja večnost, stvaraj i uništavaj svetove, govori i grmi, ja te više ne čujem! Moja odluka je konačna i neopoziva: gubi se iz moje kuće, od mene zaslužuješ samo prezir! Kaznićeš me? Nek me napadne lepra, nek me raskomadaju na delove, nek mojim mesom nahrane kerove, briga me. Hoseova smrt već me je ubila.“


Niko nije rekao ni reč. Hose nije bio jedina žrtva. I drugi su sahranili rodbinu i prijatelje. Moj deda Alehandro, od kog sam nasledio samo deo imena jer druga polovina potiče od majčinog oca, koji se takođe zvao Alehandro, beskrajno pažljivo obrisao je suze koje su kao providni skarabeji svetlucali na hebrejskim slovima, više se puta naklonio okupljenima. Crven u licu, promrmljao je izvinjenje koje niko nije razumeo i odveo Terezu trudeći se da joj pomogne da ponese četvoro dece. Ali ona nije htela da ih pusti već ih je tako snažno privila na svoje velike grudi da su zavrištala. Osetio se silovit nalet vetra, prozori su se otvorili i crni olujni oblak ispunio je hram. Sve muve iz okoline razbežale su se pred iznenadnom kišom.


            I tako to traje nadalje, u sličnom stilu – knjiga koju bi teško bilo opisati, da ne postoje dve „prečice“: jedna je pojam „magijskog realizma“, što je vrsta pisanja kojoj je ponajbliža ova nadasve slobodna „(auto)biografija“ sa obilatim dozama izmaštanog, nakićenog, bestidno fantastičnog...; druga su sami Hodovi filmovi, a pre svega zlatna trijada zvana EL TOPO + SVETA PLANINA + SVETA KRV – jer, ko je njih gledao (a to je, nadam se, doslovno SVAKI čitalac ovog teksta i ovog bloga!?) imaće sasvim dobru polaznu osnovu za svoja očekivanja u pogledu pristupa, ikonografije, štimunga ovog teksta...
Ukratko, da: ovo je upravo vrsta knjige kakvu bi svaki pravi poštovalac Hodorovskog priželjkivao! Mnogo krvi! Mnogo seksa svih vrsta ali naročito silovanja! Mnogo religioznosti, što konvencionalne, što NEkonvencionalne! Mnogo cirkusa, patuljaka, grbavaca, seksualnih i drugih manijaka, čudovišta, neverovatnih koincidencija, znakovitih događaja, apsurda, ironije, morbidarije, koračanja na ivici horora a ponegde i preko nje, mnogo smrti i rađanja, Tarota, kabale, mistike...
I sve to, uprkos obilju mraka i nakaznosti i rugobe, vrca od života i neke čudne, kontradiktorne vrste optimizma – implicitne vere da nekakav viši smisao možda ipak postoji, da treba verovati, jer poneke „bog“ i ume da pogleda a da ih time ne sažeže, da se kroz krv i govna i spermu i menstrualne izlive i majčino mleko može dogacati do neke vrste ostvarenja i oživotvorenja – ne lako, i ne uvek prijatno, i svakako ne uvek zadugo, ali ipak... i tri dana potpuno ispunjene sreće (kao u slučaju jednog lika kojem je tek venčana draga brzo i besmisleno poginula) jesu nekakva valuta i vrednost, NEŠTO do čega je vredelo doći i čega se vredi sećati (makar i kroz veo gorčine zbog izgubljenosti).
Sve je ovde nadrealno preterano, često do groteske: kad se voli, voli se strastveno i do dna, do koske, do krvi; kad se mrzi, isto tako i još dublje. Kad se pati, to je mega-Patnja, kad se raduje, to su Vatrometi, kad se strada – to je Splater epskih razmera...
Stradanje i splater i silovanja imaju najviše veze sa jevrejskim poreklom Hodovih predaka u Rusiji (tj. Ukrajini), jer taj narod je (ko bi rekao?!) bio slobodna lovina i kod naše vrle slovenske braće a ne samo kod notornih Germana, ali Hodo naravno ne pada u zamku idealizovanja ili viktimizacije nego ni po babu ni po stričevima opisuje ljudsko stanje i sranje na svim stranama (uključujući, dakle, nemilosrno, i jevrejsku).
Uopšte, slika čovečanstva koja iz ovoga proističe ne da nije laskava nego u pojedinim mračno-cinično-humornim epizodama kao da odjekuje eho Tomasa Bernharda, iako Hodo nije mizantrop nego jedna otkačena vrsta Lude koja sa osmehom gleda i na kasapljenje i na trulež i na glupost i na zločin i na ljubav i seks... Kurčevi su tu stalno nadignuti i gladni, pičke stalno curkaju i prizivaju, i nevolje (grdne) i radosti (poneke) po pravilu proističu iz njihove fatalne atrakcije, a religio-mistika je uvek negde između redova, ako ne i bliže, da oplemeni i osmisli tu umnogome rableovsku viziju sveta utonulog u kaljugu telesnosti koji ipak, povremeno, iz tog blata i iz dlakom obraslih međunožja i prkana baca poglede, pored ostalog, i ka nebu.
I baš kao što me je prošle godine iznenadila spisateljska zrelost Đorđa Kadijevića u knjizi BOŽIJA VOLJA, budući da sam njega ipak znao kao reditelja, nešto slično se sada desilo sa ovom Hodovom knjigom: ne, ovo nije tamo nekakvo nakucavanje, sporedni vanity projekat reditelja koji je rešio po svaku cenu, i zubima i noktima, da sroči nekakav knjižuljak kako bi pod stare dane glumio renesansnu ličnost nego je autentični, punokrvni produkt njegovog genija sasvim ravnopravan sa stvaralaštvom u drugom mediju (film) i pisan je predivnim, sočnim, živim jezikom koji je milina čitati.
Da, margine ove knjige pune su obeleženih deonica kojima ću se u budućim prelistavanjima rado vraćati... A Hodo se dokazao kao pisac prvog reda, kao neko ko bez stida može da stane uz svoje (sada mrtve, ali zapravo večne) kolege kakvi su Markes, Borhes i Arabal. 

U svetlu toga posebno veseli najava da Arete planira da objavi i nastavak ove knjige, PLES STVARNOSTI, odnosno deonicu u kojoj će Hodo najzad da progovori i o sebi, iako to, naravno, već uveliko čini i u ovoj knjizi, ali kroz reimaginaciju sopstvenih predaka i njihovih sudbina. Pre toga, odnosno vrlo uskoro izlazi Mistični kabare a za sajam Ples stvarnosti (možda i Psihomagija)!


            PS: Moj detaljan i slikovit izveštaj o boravku Hodorovskog u Beogradu 2011. godine imate OVDE, pa onda 2. deo OVDE, i najzad, 3. deo, OVDE.

недеља, 18. јун 2017.

Djordje Kadijević i VIŠE OD ISTINE u Kinoteci!

  
            Nedavno je iz štampe izašla knjiga na koju sam naročito ponosan, a kad je budete videli, prelistali i pročitali vi koji je do sada (u pretplati) još niste nabavili – brzo ćete i sami shvatiti zašto. Mislim, naravno, na knjigu razgovora sa našim velikim rediteljem, istoričarem umetnosti, likovnim kritičarem, intelektualcem i piscem, Đorđem Kadijevićem, pod naslovom Više od istine koju je objavio Orfelin.

            Tim povodom, imam vas zadovoljstvo obavestiti o događaju na koji pozivam sve one koji su iole fizički u stanju da mu prisustvuju; ko god je u Beogradu i njegovoj razumnoj blizini, kajaće se ako ne dođe na ovo!  
Evo o čemu je reč.

Muzej Kinoteke, Program “Fokus: Đorđe Kadijević” u utorak 20. juna prikazuje dva njegova filma – Praznik (1967) i Pohod (1968), a iste večeri biće predstavljena knjiga Više od istine – Kadijević o Kadijeviću. Na promociji učestvuju autor Dejan Ognjanović, reditelj Kadijević i filmski kritičar i teoretičar Ivan Velisavljević.




Konkretno, evo kako će to izgledati:

utorak 20. juna
18h – Praznik

19.30 – Promocija

21h – Pohod

Za filmove se plaća redovna karta od 150 din, 
a ulazak na samu promociju je slobodan, tj. besplatan.


Radi se uistinu o retkoj prilici da dva najbolja Kadijevićeva filma pogledate u bioskopu, sa filmske trake, i da tu uživate u njihovim zavidnim likovnim, odnosno vizuelnim kvalitetima zahvaljujući majstorskoj crno-beloj fotografiji našeg najboljeg snimatelja, Aleksandra Petkovića Petka.
Pored toga, ovo je i prava prilika da ovu knjigu kupite po povoljnoj ceni (samo na promociji cena je 2.000 din; u knjižarama je oko 2.400) – pa još i da na nju dobijete Kadijevićev potpis i posvetu! 
Podsećam, knjiga je velikog formata, u tvrdom povezu, šivena, na kvalitetnom papiru, na 500 strana, sa preko 200 ekskluzivnih fotografija iz Kadijevićevih filmova i sa njihovih snimanja. Ovaj post ilustrovan je nekolicinom njih.
Želim da naglasim da ova publikacija prevazilazi uobičajene, naizgled slične knjige razgovora i intervjua, da je ovo mnogo više od knjige o filmu: u njoj Kadijević, govoreći o svojim filmovima i o svojim mračnim nazorima, zapravo govori o istoriji ovog našeg regiona od II svetskog rata do danas i dotiče se brojnih pitanja estetike, filozofije, metafizike, religije, i uopšte života (gledanog pre svega iz egzistencijalističke vizure) da je u određenom smislu ograničeno smatrati ovo „samo“ knjigom o filmu: ovo je knjiga o životu i smrti, knjiga u kojoj sagovornik pleni svojom rečitošću i dubinom uvida – ukratko, knjiga koja se po lepoti izraza može smatrati jednim oblikom ispovedne proze, odnosno, lepe književnosti – dakle, izdanje u kojem ćete sigurno, na svakoj drugoj strani naći bar poneki citat koji ćete zabeležiti i kojem ćete se vraćati...
 
U prilogu je nekoliko kraćih citata iz knjige Više od istine koji će vam pobliže pojasniti njen naslov.


„Recimo, ta scena streljanja glavnog junaka je realna, ona je čak i zasnovana na stvarnom događaju koji je Roselini umetnički obradio. U čemu je veličina toga događaja? U tome što on prevazilazi svoju notornu zbilju, i otiskuje se u ono što je čisto ljudski transcendentalni prostor, u nadilaženje svake iskustvenosti, u nešto što je više od istine. Prema tome, transcendencija je moć nadilaženja onoga što je iskustveno i vezano isključivo za objektivnost, za fenomen egzaktne izvesnosti do koje možemo doći. To me je fasciniralo u tom filmu, i ja sam tada osetio veličinu filma kao umetnosti, to je potpuno promenilo moj habitus. Ja sam posle toga shvatio da drugačije gledam na svet.“

*

„Kad se gleda Manola (iz filma Praznik), on se ne može mrzeti: on izaziva strah i užas, i meni su o tom liku pričali krajnje ozbiljni ljudi. Recimo, ja sam vodio razgovor sa Dobricom Ćosićem o tome, i on je rekao da ga se taj lik dojmio toliko da mu je za ceo život ostao, od šezdesetih godina kada ga je na filmu gledao pa do kraja života – on, koji je prošao kroz to vreme i koji je vrlo dobro znao da su takvi ljudi postojali. On je shvatio da je on njih sve sublimirao, i da je on više od istine.
On, kao egzekutor najbrutalnijeg čina koji ljudsko biće može da izvrši jedno nad drugim, prikazan na način koji je više od istine baš zato što je zaklonjen od onog pleonastičko-tautološkog fakticizma. Da sam ja njega prikazao faktografski, jednostavno da sam ga snimio onako, doslovno, iz života, to bi prošlo nezapaženo.“

*

„Težiti nekom realizmu... Šta je to? Samo reč koja govori o tome kako se na najuspešniji način podražava iluzija da je ono što se vidi u mediju realno onome što se stvarno dešava. Koješta. Čak i stari Grci, čiji princip podražavanja prirode važi u renesansi i biva slavljen tolike vekove, ni oni sami nisu bili dosledni tome. Njihova umetnost je potpuno idealistička, ona nije realistička. Onakvi ljudi ne postoje, one Venere i one atlete. Postoje kanoni kod njih, ali priroda nije ta koja je njih obavezivala. Ta relacija prirode i umetnosti pokazuje da čovek ima nad-prirodnu, nad-realnu težnju da se bavi umetnošću: on uvek traži više od istine.
Ukoliko je sličnost i bukvalnost manja, utoliko se bliže dolazi istini. To se vidi u tome da jedna umetnost koja u najmanjoj meri ima veze sa stvarnošću, kao što je književnost – jer knjiga je samo hartija na kojoj su odštampani neki znaci – da upravo ona toliko duboko ulazi u stvarni život kao ništa drugo. To pokazuje koliko medijska prezentacija i stvarnost kao alternativa nemaju nikakve obavezujuće veze.“



**
"Ja nikada ne polazim samo od fabule, ili od neke realnosti ili činjenice. Mora da postoji nešto što je suštinsko, što je više od stvarnosti i više od istine. Tek onda se vraća moj pokušaj da dosegnem to. S druge strane, Čudo ima i druge pokazatelje kojima ja ukazujem pažnju. To su: usamljenost, onda određena težina situacije, izvesno egzistencijalno sivilo, to je ono što Hajdeger naziva „brigom”. On ima čak i glagol „brigati”, i tvrdi da se život zapravo sastoji u „briganju”. To nije obična briga, da li će pobediti „Partizan” ili „Zvezda”, nije to ta vrsta brige. To je ona opšta brižnost zbog suočenja sa sudbinom i sa samim životom..."

* * *

петак, 16. јун 2017.

Koritnjak, mrtvo selo na vrhu brda


            Iznad Niške Banje nalazi se brdo Koritnjak, a na samom njegovom vrhu je i istoimeno selo. Selo je već neko vreme (skoro) potpuno pusto, kao i tolika slična u Srbiji, a naročito na jugu i jugoistoku zemlje: nešto se raselilo u civilizaciju (tamo gde ima barem prodavnice, struje, vode, puta...), nešto pomrlo – ostali samo dugmići, i poneka ruševna kuća.
            Kao što znate, moja potraga za „gothic“ lokacijama – starim selima, grobljima, crkvama, vodenicama, ruševinama iz ovih i onih perioda – vodila me je na razna mesta, širom sveta, od svetionika gde je snimana MAGLA i gradića u kojem su snimane PTICE preko najvećeg bečkog groblja i njihove unikatne Kule za ludake pa do gotskih lokacija u „regionu“ (gotski Zagreb, stare hrvatske tvrđave, horor Istra...). Naravno, obišao sam tušta i tma mesta i širom Srbije, uključujući vodenicu Save Savanovića, grdne stare crkve, kule i zamkove po Vojvodini, pa groblja i ruševine oko Negotina, pa... da ne nabrajam sve, imate to na tagu putopis pa ko nije na vreme gledao, može sad.
            Uglavnom, obiđoh i svet i ex-Yu i Srbiju, a... pusto selo nadomak moje Banje, takoreći na pragu mi – jok! Odavno sam se spremao da tu nepravdu ispravim i da overim nadaleko čuveni Koritnjak, toliko slavan da je zaslužio i reportažu Blica pod naslovom „Koritnjak, mesto koje nije čulo dečji plač šest decenija“ a koju je zatim čak i RTS preneo, s naslovom „Коритњак не броји старе и не чека нове године.“ E, kad mi je bila skrenuta pažnja i na ove priloge, shvatio sam da je Đavo doneo šalu, i da je krajnje vreme da i lično overim to mesto.
            Trebalo je da prođe još neko vreme dok se ta akcija dala organizovati, jer Koritnjak je na vr' brda, a tu čak i vrba mrda, i (suprajz!) uopšte nije tako lako tu se popeti! Na kraju, društvo mi je pravio moj sestrić Matija (čija interesovanja osciliraju između horora, biciklizma i avijacije), s kojim prošle subote sedosmo na bicikle i pođosmo ovoj selendri u pohode.
Ne voli da pozira pa to ti je
            Od N. Banje ka selu uzbrdo vodi asfaltni put, uzak, jedva da se dva manja auta, uz mnogo pažnje, nekako zaobiđu bez belaja, i njime smo bicikle uglavnom gurali nagore, i tako sve do padine blizu vrha brda s koje se u ponor otiskuju fanatični pripadnici sekte Paraglajderi. Evo tog mesta.
            Kažu da je ova kotlina, oko N. Banje, idealna za ove fanatike zbog kretanja vazdušnih struja ili tako nečega; izgleda da stvarno jeste jer za sve ove godine otkako odavde skaču nisam čuo da je bio ijedan incident. A da je bio, čuo bih: ŠLJAAS, možda i u svojoj avliji.
            Blizu ove skakaonice nalazi se i putokaz-mapa, ne baš najjasnija i najtačnija – ili možda mi nismo njeni najbistriji čitaoci - ali nema veze, Matija & ja se pozdravismo sa asfaltom (stavljenim relativno nedavno, kad je selo već bilo mrtvo, zbog ovih skakača) i zaputismo se smelo, u nepoznato, delom vozeći a delom gurajući bicikle po džombastom, zapuštenom i uglavnom uraslom drumu.
            Stigli smo do 2-3 puste kuće sa arhitekturom tipičnom za ove krajeve – čatmare, dakle, od zemlje i drveta i nešto kamena, ali očekivali smo i tražili SELO a ne tri nepovezane kuće, pa se zaputismo dalje. U jednom dvorištu, u senkama, ispod drveta, slučajno primetih čoveka koji je stajao u čudnoj pozi. Nejasno mi je šta je radio, da li je nešto jeo, ili se maltene skrivao, uglavnom, na moje pitanje „Je li ovo selo Koritnjak?“ on je prvo ćutao jedno 10-ak sekundi, merkao nas koji smo, šta smo, kakvi smo, od kojih smo, da bi tek onda promrmljao da jeste, uz obavezno pitanje odakle smo (vidi mog ZAVODNIKA za running joke na tu temu).
            Ipak, naivno očekujući selo, možda čak i sa grobljem, crkvom i tako tim elementima, produžili smo dalje. Ali, to dalje vodilo je u šumarak, sa prijatnom hladovinom, i kroz njega dođosmo s druge strane brda. Tamo smo zatekli još jedan vidikovac: nisam siguran da li paraglajderi koriste i ovu livadu za svoja samoubilačka skakanja ili je to „samo“ mesto za odmor. Čiji odmor, zapravo, kad ovde niti ko živi niti ko dolazi u ovu nedođiju, a i zašto bi, osim ludaka što skakuću sa svojim pado-glajderima?
            U svakom slučaju, bilo je sasvim nadrealno popeti se na vrh brda, pa neravnim drumom kroz šumu doći s druge strane samo da bi se u zelenoj pustoši – divnoj i tihoj, da se razumemo: čist, skoro ukusan vazduh, prijatan hlad, odsustvo ljudske gamadi... rečju, milina! – na iznenadnoj čistini zatekla Velika Drvena Ljuljaška!
            Pored nje je i drveni sto i klupica, pa i kamenjem ograđeno ognjište, očigledno korišćeno za ko zna kakve krvožedne i mesnate rituale neimenovanih „turista“ i kultista na ovom pustom vrhu brda koje bi se, da je u Masačusetsu, verovatno zvalo Sentinel Hill.

            Tu smo zastali da predahnemo, i mesto je stvarno idealno za te svrhe, a i čas je bio savršen – sunce je već zamicalo za horizont, bližilo se veče, a ionako je već bila svežina zbog visine, što je naročito prijalo nakon žege koju ostavismo za sobom u podnožju brda. Naročito je, u tom kontekstu, godio sok od zove koju sam nedavno ubrao pa od nje sok napravio i mudro ga sa sobom u ovu brdsku akciju poneo. Nije što je moj, ali ništa ne osvežava kao taj sok (pravljen sa dodatkom limuna).
            Krenuli smo još malo podalje odatle i shvatili da, u tom pravcu, ne treba očekivati ništa nalik selu kakvo sam očekivao (nešto kao Jerusalem's Lot), pa smo zato krenuli nazad.
KTZ? Kulturno Turistička Zajednica?

            U povratku blago skrenusmo s druma jednom stazicom u šumarak gde je putokaz ukazivao na „česmu“ – začudo, pokazalo se da ova radi, pa smo tu zastali da se okrepimo hladnom izvorskom vodom i da obnovimo svoje desetkovane zalihe tečnosti.
            Kako natpis na česmi veli, ona je podignuta 1936. Teško je proceniti koliko je tada selo imalo stanovnika: znamo da ih je 1921. u selu bilo 78, a 1948 = 171, što je i najveći zabeleženi broj stanovnika. Posle toga je opadao: 1961 = 106, 1981 = 12, 1991 = 8, 2002 = 0. 

Ipak, zatekli smo tu i jednu živu i aktivnu kuću, onu sa džukelom (vidi dole), a na ovoj pustoj, ispred koje poziram, video sam zagrobni plakat na kojem piše da je pokojnik umro ove, 2017. godine (mada to, naravno, ne znači nužno da je do smrti živeo u ovoj kući).
Uslikali smo u povratku tih par kuća kraj puta ali, tvrdoglavo rešeni da ispitamo svaku mogućnost, zaputili se i stazicom što se penje blago uzbrdo ka trećoj, primetno novijoj kući: kako izgleda, u njoj neko živi. (To nije ova sa slike!)
            Znak toga je i ogromno tele od džukele koje je lajalo u avliji, srećom, vezano lancem, ali i dva crna džukca, znatno manja, ali slobodna, i još na putu. Crnje su bile prilično uporne u tome da nam priđu i možda nas malo gricnu, i trebalo je poprilično ubeđivanja, psovanja, zlih pogleda i, naročito, kamenja, da ih ubedimo kako im to ne bi bilo mudro, pa na kraju ovi odustadoše, ali jedva. Tako ovom prilikom nije bilo dramatične scene psećeg horora kao u ZAVODNIKU, ali je i u ovom svedenijem obliku dokazano da je i taj element mog plota bio sasvim smislen i prikladan za kontekst ruralnog horora.
Da budem iskren, najviše me je uplašila pomisao da bi Gazda te džukele mogao da izleti iz kuće, i da se uopšte ne bi baktao time ko smo i čiji i odakle smo, nego bi možda samo odvezao ono besno tele i pustio ga na nas. Ko zna ko je čovek koji sam živi na ovakvom mestu…
Na kraju balade, ostadosmo nesigurni da li je ova šačica kuća koje smo uspeli da nađemo – CELO „selo“ Koritnjak ili samo njegov manji ogranak, i ako je tako, GDE mu je ostatak. Tu misteriju ostavili smo za neki drugi put jer mrak je ubrzano padao, a nije mudro previše čeprkati po ovakvim mestima kad sunce zađe...
Spuštanje nizbrdo bilo je sumanutost svoje vrste, ali na svu sreću moj bajs je izdržao sve napore (a pre svega, na moje iznenađenje, kočnice) i odlično se pokazao kako ranije, po drumovima i džombama i brdima, tako i po asfaltnoj strmini niz koju smo se sjurili za manje od 10 minuta...
            Matija je bio dobar kompanjon a i fotograf (njemu hvala na skoro svim ovim fotkama!), pa je vrlo verovatno da ćemo se zajedno zaputiti u još neku sličnu gotik avanturu...