izabrana dela

izabrana dela

среда, 14. фебруар 2018.

ZAMALO PA HORORI (1. deo)




            Voleo bih da više ljudi može da razume ovaj jednostavni truizam: samo zato što određeno delo ima JEDAN motiv (vampir, duh, psiho-ubica...) ili JEDAN stilski postupak (npr. splater) koji se obično povezuje sa horor žanrom – i dalje NE ZNAČI da je, samo zbog toga, to delo pripadnik horor žanra. Može krv da šiklja koliko hoćete, to samo po sebi neće film činiti hororom – inače bi i SPASAVANJE REDOVA RAJANA bilo horor. Možete da imate ove ili one kreature ili ludake, ako oni ne rade ono što se u hororu očekuje – to delo neće biti horor. Pa, šta onda JESTE horor? Eno, doktorirao sam na tu temu pre 6 godina i objavio knjigu o tome pre 4 godine, pa se podsetite.
            Ipak, žanrovi nisu fiksirane kategorije; skloni su raznim variranjima i mešanjima, često do neprepoznatljivosti, a naročito u današnje doba kada se takvim mućkanjima želi dodvoriti što većem broju potencijalnih konzumenata. Zato se sve češće nalaze filmovi koje nije lako klasifikovati... kao što je, npr. THE KILLING OF A SACRED DEER (2017), koji je zaslužio zaseban osvrt.
            Zato, evo mojih kratkih osvrta na filmove koji su se premijerno mogli videti tokom 2017. godine a koje su mnogi svrstavali u horore i mećali na liste horora, dok ih kod mene na listi najboljih horora niste mogli videti – iz prostog razloga što ovi filmovi za mene NISU horor. Šta su, onda? Evo, piše ispod.
           

Brimstone
USA, 17
***
3
Horor vestern o tamo nekoj divljezapadnoj Mučenici na koju se navrzo Zlikovac pa joj sistematski razara familiju, zdravlje i život. Bizaran spoj hipertrofiranog, hiper-melodramatičnog palpa i kvazi-gritty-realističnosti – ili, još bolje, kao da je neko uzeo jedan od onih ženopisanih gotik romana s kraja 18. veka, pa dao Krmaku Mekartniju da ga rimejkuje, a ovaj bio lenj pa ga samo provuko kroz neke odbačene deonice –nedovoljno bolesne i krvave- iz svog KRVAVOG MERIDIJANA. I tako dobismo ovo besciljno ali umereno zabavno valjanje po najgoroj prljavštini i ljudskoj štroki sa klanjem i pucanjem i akcijanjem, a sve to sa poentom da je, izgleda, Divlji Zapad bio tirnan Tirnaniću a kamoli Duši Blagorodnoj. Ako niste znali.
PS: Glumatanje Gaja Pirsa kao Zlotvora ostavilo me je hladnim.



MOTHER!
USA, 17
**(*)
2+
Bog je Muško. On je Stvaralac (Pisac). U kreativnoj blokadi. Priženjen je Majkom Prirodom. U njihov samodovoljni, izolovani Raj dolaze Ljudi – najgori ološ koji je ikad puzao vasionom – jebo ih Onaj Ko Ih Takve Napravi... Sledi: Haos, Rat, Silovanje Mame, njeno čerečenje i proždiranje, Holokaust... Pa onda sve Jovo Nanovo... Tako bar kaže Aronovski u ovom klinački naivnom i klinački mrtvoozbiljnom, neironičnom, suvoparno-tupavom kvazi-arti filmiću koji mora da je osmislio još kad je imao 12 godina, ali tek sad je dovoljno mator da mu neko da pare kako bi ovu infantilijadu zapravo i snimio.
Ali, nije problem što je ovaj prenaduvani studentski film sve gluplji što više razmišljate o njemu.
Problem je što je skoro negledljivo dosadan, ružan i glup čak i ako isključite mozak, tokom celog svog trajanja.



HIMEANOLE
JAP, 16
***
3
Samo u Japanu ekscentrične romantične komendije izrastaju ovako prirodno, neusiljeno, glatko – u teritoriju psiho-telesne torture i splatera! Zaplet i odnosi likova deluju pomalo proizvoljno nalepljeni jedni na druge, ali u tome je deo korena efekta – film je nepredvidiv zato što kao da sledi logiku iracionalnog kojom se vode poremećeni likovi. Zato ga nije lako ni prepričati. Ali, ako tražite onaj vintage japanski ugođaj stvari koje se otržu kontroli i tonu u Ludilo – evo sasvim lepog svežeg primerka. Nije klasik, ali može da posluži.


MUSEUM
JAP, 17
***
3
Veoma krvavi i bolesni triler na samoj granici horora – ali horor ipak nije – još jedno je od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Japanu. S tim što ovde Psiho, nakon niza krvavih zločina i slikovito insceniranih leševa, svoj Moralitet ima da izloži u nešto razrađenijoj formi nego stari dobri Džon Do (čitaj: zadnjih pola sata filma, ako ne i duže!), što bi bilo bolje da je nešto kraće, sažetije i manje predvidivo. Ipak, ovaj egzersajz iz nihilizma i torture ima obilje svojih momenata, uključujući i sasvim finu epilog-scenu.


Hounds of Love
AUS, 17
***
3
Sve smo ovo već videli, više puta, ali ne sa ovolikom pažnjom na polju motivacije i psihologije ludaka koji otimaju i muče siroto ženskinje. Eto, sad smo i to dobili. Ipak, povećani realizam je dvosekli mač: ono što dobijamo kroz plastičnije likove pa time i jači saspens, kad se za njih vežemo, donekle se gubi suštinski prozaičnom skaskom kojoj fali onaj Larger Than Life momenat koji samo Umetnost donosi. Ovde imamo samo Life, spakovan nešto lepše i bolje nego inače.


Que Dios nos perdone
SPA, 16
***
3-
Evo još jednog od odocnele bastard-dece filma SE7EN, ali u Španiji. Dok se sprema dolazak pape Madrid drma serija vrlo gnusnih zločina prema babama: dva brutalno nasilna detektiva pokušavaju da nađu Psiha uz obilje frustracije, jurnjave, promašaja i kršenja ljudskih prava. Film je gadniji (i potresniji?) nego obično baš zbog ciljne psihove grupe, ali i zbog bolesne mašte scenarista. Avaj, to donekle utiče na entertainment value svega ovoga. Oprosti mi, pape.


The Love Witch
USA, 16
**(*)
3-
Period 1970-ih je rekreiran sa fascinantim fetišističkim smislom za detalj – i pritom mislim na FILMSKI period, na ugođaj okultnih trilera iz tog doba a ne na nekakav „stvarni svet“ te decenije – ali čini mi se da je to ovde bilo samo sebi cilj, bez dublje poente. Dapače, javlja mi se da su tvorci zajedno sa epohom nevoljno preneli i njene određene reakcionarne idejne momente, uključujući tu, na kraju krajeva, i prikaz naslovne antijunakinje. Plus, film je predug: da je nešto koncizniji i idejno fokusiraniji, bio bi bolji.


The Limehouse Golem
UK, 17
**(*)
3-/2+
Vizuelno i atmosferično prijatna poor man’s verzija FROM HELL, generičkija i stoga više user friendly. Viktorijanski gotik natrpan je i likovima i motivima i temama i ambicijama, ali iako to sve uglavnom nije loše dok traje – nakon konzumacije slabo šta ostaje.  


MAYHEM
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto bolja verzija.


The Belko Experiment
USA, 17
**(*)
2+
Antipatični ljudi zatvoreni u ofisu blisko-budućeg bezdušnog korporativnog poretka krvavo se bore međusobno, do poslednjeg. Nešto slabija verzija.


Ballad in Blood
ITA, 16
**(*)
2+
Ruđero Deodato na ultra-niskom budžetu valja se u đubretu, mizantropiji i eksploataciji najnižeg tipa nudeći, u suštini, malko preopširnu ekranizaciju stvarnog zločina iz italijanskih crnih hronika – i mada je to sve krajnje nesupstancijalno,  ja sam možda pomalo nekritički fan Deodatovog dirty šmeka, jer mi ima neki ž ne se kua u njegovom besomučnom insistiranju na tome koliki su ološ izvan svakog pojma ljudskosti „likovi“ koje nam opisuje, kao i u potrebi da plasira golotinju mnogo više nego što je narativno-tematski potrebna, pa makar ona bila i pretežno nekro-prirode (vezano za goli leš ubijene devojke).


Prevenge
UK, 17
**
2+
Dobra ideja protraćena je u ovoj napadno neduhovitoj „crnoj komediji“ o trudnici kojoj beba kanda komanduje da ubija. Traljav spoj žanrovske stilizacije i promašenog kvazi-realizma. Neočekivano bleda i nenadahnuta gluma inače dobre komičarke koju pamtimo iz nedostignutog SIGHTSEERS.


---NASTAVIĆE SE.

U IDUĆEM NASTAVKU:


The Berlin Syndrome
Killing Ground
Happy Hunting
PLAC ZABAW (PLAYGROUND)
EL BAR
Death Note
BITCH
the strange ones
spoor
V.I.P.
MOM AND DAD
My Friend Dahmer

понедељак, 12. фебруар 2018.

THE KILLING OF A SACRED DEER (2017)


 ***(*) 
 3+ 


            Pola hirurški ledeni kjubrikovski mizantropski horor, pola vrlo crna dead-pan grčka komedija na engleskom, pola prank trolovanje likova, glumaca, publike, kritičara i pola ozbiljna studija o hipokriziji, (ne)odgovornosti i paklu patrijarhata (ali u tome manje ozbiljna i dosledna i snažna nego u OČNJAKU) = četiri polovine, dakle, pa vi sklapajte (i skapajte) do mile volje šta i kako vam se svidi, mada teško da će neko od ovoga da sklopi smislenu i celovitu celinu (sic). Ipak, pokušaću nešto tako zaludno...
Lantimos voli da nam ne bude prijatno, i koristi brojne strategije za stvaranje nelagodnosti: počinje film krupnim planom operacije otvorenog srca (prava stvar a ne spec. efekat),
tizuje nas raznim perverznim mogućnostima (da li je Kolin Farel gej pedofil? u kakvom je odnosu s tim tinejdžerom?) samo da bi ih negirao (hej, perverzija je u oku posmatrača! vi ste bolesni a ne ja!),
ponižava zvezde (ajd’ što tera Nikol Kidman da leži golopičasta pred Farelom, nego još nemilosrdno ogoljava i žile na njenom nemladom i neplastificiranom vratu),
golica nas titranjem nekih tabua (klinac opsednut muškim dlakama, a naročito onim ispod pazuha; roditelji otvoreno sa prijateljima i posetiocima govore o menstruaciji svoje ćerke)
testira nam strpljenje namerno usporenim ritmom, i to ne samo „akcije“ nego i dikcije glumaca, svesno fletlajnovane,
a pored toga, njihovi su dijalozi, takođe, namerno lišeni sočnosti i udrvljeni su, kao iz nekog neveštog udžbenika za učenje stranog jezika, punog otrcanih fraza dovedenih do ivice apsurda – ne baš do „my hovercraft is full of eels“, ali tu negde,
a u središte svega postavlja bizarnu moralnu dilemu kao prepisanu iz Starog Zaveta: ubij člana porodice po svom izboru kako bi „iskupio“ tuđi život koji si oduzeo.
Ovaj film je kao Rubikova kocka čiji je autor namerno stavio nepravilan broj kockica ove i one boje, pa onda seo sa strane da posmatra frustrirane sklapače.
WHAT THE FUCK is the name of the game.
I činjenica da Lantimosu uspeva da nas time troluje puna dva sata, balansirajući između nedeliverovanja onoga što očekujemo i deliverovanja onoga što nismo ni znali da treba da očekujemo, između frustracije i bizarnog, teško odredivog zadovoljstva, pokazatelj je retke veštine, unikatnog talenta.
Sad, u koju je svrhu on stavljen, šta je s njim urađeno – ostaje pitanje.
Čini se da Lantimos uzima dva temelja zapadne civilizacije – hrišćanstvo i patrijarhat, i zajebava se sa njima, poluozbiljno, principom reductio ad absurdum, kao neki Tarkovski koji, za promenu, ima smisao za ironiju i humor, i kao neki Kjubrik koji sebe, za promenu, ne shvata preterano ozbiljno.
Rezultat je komedija u kojoj je smeh na račun svih nas, a ne samo nevoljnog Farela i njegove familije: apsurdni ljudi stavljeni u groteskne situacije, pred neshvatljive izbore – ljudi robotizovani, obezdušeni, šuplji, robovi fraza bez značenja i gestova bez težine, primorani da traže smisao (i poredak, i pravdu) u besmislenom (i haotičnom, i nepravednom) svetu...
...Rastrzani između Velikih Odluka („Bolje živeti sto godina kao milioner nego siromašan sedam dana!“) i trivijalnog ćeretanja o kaiševima za ručne satove, između Pitanja Života i Smrti (pa i onoga Iza – nije slučajno religiozna muzika u pozadini pomenutog Srca, na početku) i proždiranja fast fuda (klinac jede hladne špagete dok ga Farel moli da ga pusti na miru; na kraju se svi nalaze u dajneru uz pljeskavice i pomfrit i kokišku)... ukratko, marionete Haosa, manekeni Propasti, tragi(komi)čne Karikature...
Dok im/nam se Lantimos hladno smeška s visine, kao neki zločesti Demijurg, i kao da kaže: „Eto vam ga vaš Ugledan Hirurg! Eto vam ga vaš Voljeni Otac! Eto vam Detinje Ljubavi, eto skrušene, podatne, subordinisane Žene i Majke! Eto, ukratko, Porodice, stuba Društva!“
I sve je to lepo i krasno i masno i slasno – mada je moglo da ide dalje i dublje i luđe u poslednjoj trećini. I duhovito je, naročito pred kraj, kad Nikol daje handjob po kolima da bi došla do informacija, i kad deca počnu da se nadmeću za „ljubav“ roditelja, i kad Tatko reši da odluku ipak vrati u ruke Sudbine metodom prikladnijom Elmeru Fadu nego „ozbiljnoj“ drami.
I jezovito je, u tim ŠAJNING u predgrađu (i u bolnici) momentima, sa kadrovima iz božje perspektive i sa pretećim dronovima na saundtreku koji sadrži i par zvučnih citata iz Ligetija (Đerđa a ne Tomasa) koje je i Kjubrik stavljao u svoj horor, i još sa tim jezivolikim klincem s mrtvim, čudnim očima...
Ali, na kraju balade, to sve ostaje jedna intelektualna igra – zabavna, respektabilna, nepredvidiva, ali ipak igra, ako ne trolovanje. A srce gde je onda? Tu je Nikol kao žena zvana Blonda, ali srce –ono sa samog početka filma- ostade neuzdrhtalo, netaknuto.
Zato, i samo zato, blagu prednost prošle godine dadoh filmu CALL ME BY YOUR NAME – površno, možda, konvencionalnijem, ali duševnijem, toplijem, srčanijem. Danas je lako cinik i mizantrop biti – povoda je i previše oko nas, ako neko povode (alibije?) uopšte i traži – ali biti romantičan, danas, e, to je prava hrabrost i umeće. I bezumlje. I zato, kažem, blaga prednost među Zlatnim Gulovima (a uskoro i na godišnjoj top listi), za jednu nijansu, ide onom filmu sa srcem. CALL ME ću više voleti dok ću SACRED DEER više poštovati.



четвртак, 08. фебруар 2018.

ZLATNA SERIJA ponovo sija!



           
            Od četvrtka 08. februara 2018. na kioscima i u striparnicama širom Srbije „Veseli četvrtak“ vaskrsava ediciju „Zlatna serija“. To je povod za nešto od flešbeka i prisećanja, pre nego što kažem koju o „ZS za 21. vek“.

Pre svega: kad se kaže „strip“ – meni su i dan-danas prva asocijacija stripovi iz edicija „Zlatna serija“ & „Lunov Magnus Strip“. Evo zašto.

1) Stripovi (ZS & LMS) su krivi što sam naučio da čitam mnogo pre polaska u I razred osnovne škole.
Da, zvuči kao kliše ali u mom slučaju je doslovna istina: zaista sam naučio da čitam uz Dnevnikove stripove. Sam od sebe. Niko me nije terao, pa ni naročito podsticao. Ti stripovi su se vrzmali oko mene zahvaljujući starijem bratu od tetke – on je bio VIII razred onda kada sam ja pošao u I – i ja sam neosetno, ne znam ni sam kako, naučio da čitam uz njih.


2) Stripovi su krivi što je moje primarno pismo bilo i ostalo latinica, što na njemu i pišem, i potpisujem se, i... razmišljam.
Jeste, ćiriličari – pucajte u novosadski Dnevnik! Oni su krivi što se nisam zadojio ćirilicom... Potonje pismo mi je uvek bilo i ostalo sekundarno. Naravno, kad čitam, sasvim mi je svejedno koje je pismo u pitanju, često nisam ni svestan koje je, ali što se tiče pisanja – moja ćirilica je ostala na zakržljalom, osnovnoškolskom nivou, iz Bukvara, jer je nisam praktikovao nikad i nigde izvan obaveznih školskih sastava i pisanih zadataka.

3) Stripovi su jačali moj karakter – ne samo kroz gajenje moralnih načela i navođenje na ispravno poimanje Dobra i Zla, nego i na nešto konkretniji način.
Naime, roditelji su mi uglavnom branili čitanje stripova – ili barem dok traje školska godina. Iako sam bio odličan đak i, govorilo se, bistro i marljivo dete, oni su iz nekog razloga bili ubeđeni da će čitanje stripova loše da se odrazi na moje ocene. To je bio bulšit: jedino što je ikada uticalo na moje malo slabije ocene bilo je urođeno nezanimanje za neke stvari: npr. za matematiku, ili za tzv. „poznavanje društva“. Još pamtim kad sam ja, inače petičar, naređao niz od nekoliko dvojki iz predmeta „poznavanje društva“ u IV razredu zato jer me je snažno bolelo pače za to kako je organizovana skupština opštine, sa koliko odbornika, s kojim podsekcijama i jebem li ga kojim (pod)organima tadašnjeg samoupravnog socijalističkog sistema...
Nebitno. Branili su mi čitanje stripova, pa sam to morao da radim krišom. Skrivao sam stripove, a kad bi mi ih pronašli, ili bi ih sklonili od mene, ili bi ih, u par histeričnih navrata, pocepali preda mnom. Ovo drugo je na mene moglo, još tada, i zauvek, da ima samo jedan učinak: buđenje inata. Konkretno, pocepanu epizodu stripa ja bih opet kupio – i ne samo to, nego i pokazao majci. „Znaš onaj strip što si mi pocepala prošle nedelje? Evo, kupio sam ga opet.“ To je vaspitno-popravno delovalo na nju, pa je prestala s time. (Iz serijala Ghoul se saginjati neće: Junior Years)

4) Stripovi su bili važan deo mog tadašnjeg identiteta.
Bio sam zagriženi stripadžija. Većina rodbine, komšija i vršnjaka iz moje blizine stripove je čitala i bacala, odnosno nehajno ostavljala negde po strani, pozajmljivala bez reda i pažnje. Ja sam ih fanatično čuvao i pazio.
Dobro, nikad nisam bio kolekcionar u patološkom smislu koji danas hara ovim prostorima – pored ostalog i zato što sam oduvek bio probirač a ne svaštar. Budući da me nisu zanimali svi ti Tim i Dastiji, Karabine Slimovi, pa čak ni Teksovi i Ken Parkeri, a kamoli Džudasi i šta ti ja znam, naravno da nisam imao ambiciju da ih posedujem SVE. Bilo mi je dovoljno da sakupim sve Zagore i Kitove, eventualno Blekove, pa ako baš mora, ajde i Komandanta Marka, a kapetan Miki može da se pridruži onim gornjim kaubojima (mada, njega sam, u nedostatku boljih, još i čitao).
Bio sam geek mnogo pre nego što sam i znao za tu reč.
Stripovi su bili prvi objekat mog fanatizma, pre nego što sam se snažnije (tj. potpuno) okrenuo hororu.
Recimo: ja, koji nikada nisam skupljao sličice sa fudbalerima kao svi moji vršnjaci, popunio sam i Dnevniku poslao album sa sličicama VELIKI BLEK, i kao nagradu dobio belu majicu sa Blekom koju sam nosio sve dok i poslednji tragovi Crnog na njoj nisu izbledeli. (Kasnije, kad je izašao album ZAGOR već sam bio mator za to, pa sam njega preskočio...)

5) For better or worse, ta su izdanja bila moja prva ulaznica u svet stripa, pa i više od toga.
Bili su jeftini i masovno dostupni: trafike su bile zakrčene njima kad sam odrastao. Kada sam pošao u I razred, 1980. godine, ZS & LMS su koštali 12 dinara ali su na trafikama mogli lako da se nađu i skorašnji brojevi po ceni od 10 dinara.
To je bila takva mas-produkcija da su ostali stripovi bili zagušeni, skrajnuti. Istina, bio sam ja tada svestan da postoje nekakva Stripoteka i Yu strip i Spunk i šta sve ne, ali ovi su bili nešto skuplji, ređe su izlazili, manje ih je bilo, a sadržaj im je bio za nešto zrelije čitaoce nego što sam ja u tim pre-teen godinama bio.
ZS & LMS su bili savršena početna stanica na putu ka zrelijim i slojevitijim i umetničkijim strip sadržajima. Sa svojim prilično simplicističkim storijama, prijemčivim herojima i jasnim podelama na dobre i loše momke, te sa preglednim crtežom koji služi samo za ilustrovanje priče, takve kakva jeste, a ne za umetničarenje ili ekspresije ličnih vizija, ti stripovi su mi usadili osnovnu azbuku ne samo stripa kao medija nego i osnove svakog vizuelnog pripovedanja (zajedno sa filmovima, koje sam takođe pasionirano gutao još otkad znam za sebe).

6) Stripovi ZS & LMS su podgrevali i održavali moju iskonsku žeđ za hororom koju, u to vreme, kad bejah klinac ja (rane 1980-te), niko drugi nije podsticao.
O ovome sam već pisao u pogovoru knjige 27 Biblioteke ZAGOR „Veselog četvrtka“. Epizoda Oluja nad Haitijem, koja vrvi od vudua i zombija, poslužila je kao povod da za ovu knjigu napišem poduži esej „ZAGOR: HOROR PRIČA“, sa podnaslovom: „Elementi horora u klasičnim Zagorovim avanturama.
To je moj osvrt na to šta je i kako rađeno sa horor motivima u klasičnim epizodama koje pamtim iz detinjstva i rane mladosti – kada je Zagor bio moj prvi konzistentni i razrađeni portal ka svetu horora, pa time i daleko najomiljeniji strip junak (sve do tinejdžerskih godina, kada sam otkrio Astera Blistoka u Stripoteci, a kasnije i do Dilana Doga, čim je počeo da izlazi).
Nešto malo sam načeo tu temu i ovde na blogu, u osvrtu na legendarnu Zagorovu epizodu Teror šeste planete, pa kliknite da vidite ili se podsetite.

            7) Stripovi su ostavili snažan pečat i na moju kreativnost.
            Nisam bio samo konzument. Nisu mi služili samo za ubijanje vremena.
Pričanje u slikama me je oduvek intrigiralo, a budući da sam rastao u provinciji, a ne u Beogradu, pa još u porodici osrednjih primanja, znao sam da nema ništa od ambicija da eventualno postanem reditelj, iako su se još moje samotne dečje igre, sa raznim figuricama, zvale „snimanje filmova“ (da, kad bi me neko stariji pitao šta radim, odgovorio bih: „Snimam film“). Zbog toga sam, dugo vremena, u ranoj mladosti, imao ambiciju da postanem crtač stripova, i amaterski se bavio time u nekim sveskama.
Ti moji prvi stripovi bili su besramno oponašanje stripova Zlatne serije, a pre svega Zagora kao daleko najomiljenijeg mi junaka tada. Prvi strip sam napisao i nacrtao, običnom olovkom, na nekih 50-ak strana ako se dobro sećam (avaj, nije sačuvan!) i zvao se Noći punog meseca. Korica je bila obojena flomasterima.
Predstavljao je moj rimejk i reimaginaciju vampirske avanture s baronom Rakošijem iz serijala Noć užasa, Zagor protiv barona, Noć demona i Raskrinkani vampir (to je „Veseli četvrtak“ četvrt veka kasnije reprintovao u jednoj svesci kao Povratak vampira).
U mojoj verziji bilo je manje kauboja (koji me nikad nisu zanimali: Tekse, izvini), tačnije, nije ih bilo uopšte, ali je bilo znatno više horora, uključujući i mnogo krvavije scene. Zagor je bio čedan u pogledu splatera, tj. nije ga tamo ni bilo, ali je zato u mom stripu krv slobodno šikljala a glave se odsecale bez pardona...
Moj drugi strip zvao se Kuća lutaka i tu već nisam oponašao nijedan konkretan strip, mada sam sigurno kraduckao iz raznih. Slabije se sećam ovog stripa, osim da se radilo o nizu ubistava u jednoj kući, i da je verovatno najdirektnije bio inspirisan mojim gledanjem filma Dementia 13, koji je prikazan sredinom 1980-ih na TVBG (jedne srede uveče, oko 20h), ali sa tragovima starog Muzeja voštanih figura, kojeg takođe pamtim iz jednog nedeljnog popodneva (!) tog vremena.
Ni ovo remek-delo naivne umetnosti nisam sačuvao. Ako vas baš kopka, oba ova unikata zamenio sam s jednim drugarom koji ih je snažno želeo, a u zamenu sam dobio neke knjige i stripove koji su mi mnogo više bili potrebni.


I sad, kad vratim film, shvatam da, kako sam rastao tako se i sve oko mene kvarilo.
Kiosci koji su u mom detinjstvu bili zatrpani (pre svega Dnevnikovim) stripovima, u poznom tinejdžerskom dobu postali su zatrpani pornografijom u tolikoj meri da su podsećali na seks šopove. Početkom 1990-ih raskrečene vagine i krvavo-nabrekli penisi prčili su se iza stakala tamo gde su donedavno bili Zagor i Blek, a paralelno sa njima dizale su se i cevi topova. Vrag je odneo šalu i doba nevinosti, a sa njim i stripove. Ali, pisao sam već o tome naširoko u mom prvom romanu, NAŽIVO (2003)...
Prepoznajte ovog mladog NAŽIVO fana i osvojite letovanje za dvoje na Palma de Majorci!


Vetrovi rata odneli su u crnu rupu „Zlatnu seriju“ & „Lunov Magnus Strip“ već na samom početku krvavih 1990-ih... a danas, kad već imamo dubioznu privilegiju da posmatramo „povratak devedesetih“, evo nam i „Zlatne serije“ ponovo, kako bismo imali upotpunjen ugođaj! Kad već našim sudbinama još uvek gospodare Slobin potrčko, Šešeljev potrčko i Baba-Julin psiho-potrčko, možda je pravi čas da nam se vrate Zagor i Teks u zlatnoserijskom pakovanju – jer kako izgleda, veća je šansa da ONI stanu zavrat pošasti onih Zlih Manijaka nego bilo ko ili bilo šta drugo ovde.

Za kraj, par pojašnjenja i opservacija oko ovog ZS vaskrsenja.
1) Ovo neće biti reprinti starih epizoda – nego sasvim nove, neobjavljivane do sada. Bar će u početku biti tako, ali...

2) Neće se strogo slediti junaci nekadašnje ZS, nego će biti i nekih novih – uključujući i Dilana Doga (koji jeste krenuo kao „specijalno izdanje ZS-a“ pre – gulp – 30 godina). Koje epizode Dilana, pitate se sada vi? Pa, one nove, iz paralelnog serijala, sa penzionisanim Blokom u provinciji i sa Dilanom koji mu pripomaže.

3) Cena! Da, ovo izdanje će na kiocima koštati 350 din. To je znatno skuplje nego u moje vreme. Kada bejah mlađan striper ja, komad „Zlatne serije“ nije koštao više od prosečne užine – recimo, tri pogačice ili četvrt bureka – što bi bio ekvivalent današnjih oko 120 din.

Zašto je, onda, ovo izdanje triput skuplje? Eh, pa zato što živimo u triput gorim vremenima, u triput manjoj zemlji sa triput manje potencijalnih čitalaca nego u pokojnoj velikoj SFRJ, sa triput gorim mladim generacijama, itd.
ALI! Ovo izdanje će imati bolje korice, povez, a naročito znatno bolji papir i štampu nego Dnevnikova ZS. Plus, imaće 130 strana, sa bar dva stripa unutra. Plus, sadržaće savremenije i bolje stripove.

Mada, to sa brojem strana i količinom epizoda će varirati. Na primer: desiće se da u broju bude samo jedna epizoda, ali na 160 strana, itd.
ALI! Cena u striparnicama i u objektima „Trafika“ i preko Kluba čitalaca Veselog četvrtka biće 20% manja – tako da će stripadžije zapravo ovo moći da kupe za oko 270 din. Da, bzvz je što to neće moći na trafikama, ali za to su krive trafike (i distributeri) a ne VČ.
4) Alternativne korice: zbog nekih pravila i ugovora na koje se ne može uticati, ZS će izlaziti sa dve varijante korice. Jedna će biti ODLIČNA, po uzoru na dizajn stare Dnevnikove ZS, i radiće je domaći autori (prvu je nacrtao veteran, Kerac!) i ta će se prodavati u striparnicama i na drugim šu-šu mestima. Druga će biti znatno bezveznija, i ta će da ide na kioske: nju rade Italijani.
5) Ritam: predviđeno je da ZS izlazi na svakih mesec i po. Jedino će prvi broj biti koji dan duže na kioscima, ali posle njega će na svakih šest četvrtaka izlaziti novi broj. Ovo bi moglo da bude malo nezgodnije čak i od cene. Dnevnik je nekad davno, kao što rekoh, zatrpavao trafike svojim izdanjima. VČ danas nije u poziciji da radi išta slično, pa će tako i ZS verovatno biti prevashodno namenjen kolekcionarima, već in(f)iciranim stripadžijama, ukratko: matorcima. U nadi da će bar svaki deseti preneti svojoj deci ljubav i prema stripovima a ne samo prema (Tijana)ajfonima... U nadi da im idoli ne budu samo Ranjeni orao ili Mimi Oro, nego i Noćni Orao...
„Zlatna serija“ bi mogla da da svoj doprinos tome. Zato, neka nam je živa i zdrava i dugovečna. Dajmo im malo vere i podrške: bili smo svi skeptični kad je „Veseli četvrtak“ krenuo pre tačno deset godina (!) – a gledajte dokle su dogurali sad! Who's laughing now?!
I umesto da se baškare na lovorikama i gađaju rođendanskim tortama, oni stvari teraju još dalje, i dalje. I zato...
Dobar vetar, zlatna ptico (moje mladosti)!

уторак, 06. фебруар 2018.

THE ISLAND OF DOCTOR MOREAU by Ivica Stevanović

  
            OSTRVO DOKTORA MOROA je vrhunski SF-horor roman, verovatno najbolji – svakako meni lično najdraži – roman H. Dž. Velsa. Vels je, inače, širokim masama najpoznatiji po relativno dobroćudnim SF romanima (NEVIDLJIVI ČOVEK, VREMEPLOV, RAT SVETOVA...) 

– mada su i oni, zapravo, mnogo mračniji i hororičniji na papiru od svojih opštepoznatih umivenih, filmskih verzija (mada je Vejlov N. ČOVEK prilično zločest; poneki ga čak smatraju hororom).
Ono što se manje zna, barem među masama, jeste da je Vels takođe napisao brdo odličnih horor priča. Bio sam usred pravljenja izbora takvih bisera za Orfelin prošle jeseni, kad na sajmu videh da je jedan kretenski izdavač već to objavio, 
naravno u daleko jadnijem izdanju, pa je tako Orfelinovo izdanje Velsovih priča obesmišljeno. Bar u bližoj budućnosti.
Roman OSTRVO DOKTORA MOROA svojim kvalitetima sasvim bi zasluživao da se nađe u ediciji „Poetika strave“ koju uređujem, ali po svemu sudeći ovo delo dobiće poseban tretman u nešto luksuznijem obliku.

Naime, pre par meseci u Americi je, kod izdavača Easton Press, izašlo super-luksuzno izdanje ovog romana – obogaćeno, ni manje ni više, nego kolor i crno-belim ilustracijama Ivice Stevanovića, niškog genija preseljenog u Novi Sad, i veterana Orfelinovih izdanja.
 Svojim horor-divotama već je ukrasio korice za ŠAPTAČA U TAMI, VELIKOG BOGA PANA i PISARA TAME, a tek će da krasi i predstojeće Treće (Ultimativno) Izdanje Nekronomikona, i još ponešto iz Orfelinove horor kuhinje.
Evo osnovnih podataka o američkom izdanju: sadrži 11 ilustracija u punom koloru, računajući i naslovnu stranu, i brojne crno-bele unutra. 
Kolor slike pokrivene su prozirnim pokrivačem. Ručno numerisana izdanja urađena su u tiražu od 1.200 primeraka. Format je 9” x 11”, a knjiga ima 288 strana.
Tvrdi kožni povez sa reljefnim zlatotiskom. Ručno rađena zaštitna kutija sa platnenom površinom. Vrhunska štampa na papiru bez kiselina, kažu da traje generacijama (živi bili pa videli)! 

Šiveni povez. Pozlaćene ivice strana, zlaćane šare na forzecu i narzecu, traka od satena za beleženje strana.
I kao da to sve nije dovoljno – svaki primerak je svojeručno potpisao Ivica Stevanović, i to na ćirilici (da se dzvere Ameri), pa još u prisustvu svedoka, potvrđeno potpisanom potvrdom, da ne kaže neko posle: „Pih, to je mogo svako tako da potpiše!“
I sve to Ameri, koji ne znaju šta će od „besa“, plaćaju $79.
            A evo kako se hvale Ivicom:
„To illustrate this deluxe edition, Easton Press turned to Serbian illustrator, comic artist, and designer, Ivica Stevanovic. With a versatile technique that mixes pen and ink, watercolor, and digital painting, and a daring genius for portraying imaginary creatures, Stevanovic is the perfect artist for H.G. Wells' prophetic tale.“ 
Naravno, lako je njima da ga hvale danas, kad ga ceo svet zna. Gde su bili pre 10 godina kad sam ja hvalio njegovog KATILA, pitam ja vas? Čekali su nekog promućurnijeg da ga otkrije, eto gde, pa da onda dođu na gotovo!
(Uzgred, znate li da onaj ološ i lopov, Boban Knežević, nikad nije platio ni cvonjka autorima KATILA? Naravno da ne znate, jer on se i dalje, sa svojom propalom firmom, naivnima izdaje za mecenu i dobročinitelja srpske fantastike... ali nećemo sad o ološu...)

Dobro, sve je to lepo, čestitamo našem Nišliji koji je dogurao do Amerike (preko Novog Sada) ali – šta sad da radi pošten čovek u Srbiji, a ako je pošten onda se podrazumeva da je i siromašan, šta da radi, velim, povodom ove za nas preskupe knjige?
Hej, ne klonite duhom! Samo zato što će Psiho-Vučić sa svojom kamarilom moroovskog, subhumanoidnog polusvinjskog slinavog ološa (e jbg, nisam izdržao!) da vlada ovim jadnim izgovorom za zemlju sve do svoje mirne, daleke, staračke, nimalo nasilne ili pak revolucionarne smrti, nije razlog da padnemo u defetizam. Zapravo, jeste, ali jebi ga – nećemo iz inata.
Iz inata ćemo se pretvarati da živimo u normalnoj zemlji u kojoj štampanje knjiga još ima smisla. Iz inata će Ivica uploviti u izdavačke vode sa samoubilački nazvanom firmom „Bela vrana vran gavran“ 
...a prvo izdanje biće upravo srpski prevod Velsovog genijalnog romana, sa svim ovim ilustracijama itd. Možda čak i izvesni doktor horora iz Niške Banje sroči kakav prigodan pogovor, ali o tom potom.
Za sada samo velim, ne zalećite se i ne bacajte pola svoje plate na luksuzno američko izdanje ove knjige: srpsko će biti znatno humanije prema ovdašnjem džepu, a ne drastično siromašnije u smislu opreme i kvaliteta štampe i poveza. 
Očekuje se već jesenas, do Sajma knjiga.
Eto, upamtite gde ste za ovo prvi put čuli, odvojite od usta koji dinar (još bolje, uzmite krišom od svoje babe ili dede a ako vas uhvate, recite: „Uzeo Psiho; vratiće za dve, najviše tri godine!“) i strpljivo čekajte jesen da se nauživate u ovoj knjizi kako priliči...