izabrana dela

izabrana dela

уторак, 17. јануар 2017.

RAW (GRAVE, 2016)


***(*)
3+

            Sa velikim uživanjem pogledao sam ovaj film na Festivalu autorskog filma; u ovom trenu još ga nema na netu, ali zato možete da vlažite i prčite se uz novi trejler – i uz moj rivju, naravno.
            Body horror is the name of the game – ali ne u lejm izdanju kakvo su nam poslednjih godina nudili neki mlitavi kvazi-šokantni kvazi-feministički američanski kvazi-splateri (TEETH, EXCISION, AMERICAN MARY itsl); ne, đeco, ovo je francuski film, a Francuzi body horror kapiraju daleko, daaaleeekooo bolje od Amera. Ne verujete? Pogledajte/podsetite se: DANS MA PELLE, MARTYRS, LA PIANISTE, TROUBLE EVERY DAY...
            Zašto je tomu tako? Francuzi imaju kulturološku, literarnu i filozofsku zaleđinu za tu tematiku koja seže barem od de Sada (ako ne i od Rablea!) preko Bataja do današnjih dana a, s druge strane, nemaju prokleti puritanizam posisan s majčinim mlekom koji imaju čak i nominalno „bezbožni“ Ameri.  
Ne vredi! Ta prokleta WASP „kultura“ zasnovana je na distanci i strahu i snažnom zazoru od sopstvenog (i tuđeg) tela i seksualnosti, i njihov tretman te tematike (a pre svega u okvirima popularnog, komercijalnog, žanrovskog filma) oduvek je bio i ostao na nivou lascivnog ali nezrelog tinejdžera koji glupim fazonima, nestašlucima i okolišenjima prikriva sopstveni strah i ambivalentnost po pitanju svog i tuđeg tela. 
Nikad, ni za sto godina, neće Ameri umeti i smeti da imaju tako matter of fact odnos prema telesnosti kakav imaju Francuzi – dakle, da bude lišen lascivnosti, jedva suspregnutog kikotanja i kliberenja, stidljivosti, prikrivanja, nasilnog ulepšavanja i došminkavanja, neiskrenosti, pritajenosti, stisnutosti i suvopičasto-mlitavokuraste seksualnosti...
            Zbog toga francuskim filmom već pola veka slobodno landaraju kurci i klate se sise, njišu se guze i dlakave i glatke, a ljudi se jebu slobodno i bez čaršava grčevito stisnutih ispod brade. I ne samo što se jebu, nego se tematizuju i stvari koje nisu nužno i eksplicitno povezane sa seksom, ali jesu sa oslobođenom telesnošću: individualnost, kanibalizam, rod i pol, ždranje, društveni i porodični žigovi utisnuti u telo pojedinca itd. itsl. 

Američki film ima fundamentalni strah od mesa i nerazumevanje prema mesu (slično Brandlflajevom kompjuteru u MUVI) koji prikriva, kao što rekoh, klinačkim, površnim, jadnim, prvoloptaškim eksploatacijskim fazonima (školski primer: H. G. Luis i njegova škola splatera) koji čak i u prividnim ekscesima najčešće ostaju suštinski puritanski i patetično infantilni (i falocentrično patrijarhalno šovinistički).
            Ali vas možda ne zanima moja tirada o seksu i mesu; vi biste radije zaplet, fabulu radnje, i tako to? Pa to imate svuda na netu, ne trebam vam ja za to – ali, ajde, kad smo već tu, ukratko: slatka devojka iz familije vegetarijanaca krene na fax (veterina!), ali prilikom obreda „inicijacije“ nateraju je da pojede komad mesa (tj. zečji bubreg), i još celu njenu grupu pospu životinjskom krvlju – i, eto belaja!  
Ona počne da tripuje, da luduje, da žudi za mesom i krvlju i kurcem (kao i svaka prava probuđena tinejdžerka), da tone u ludilo u kojem zapravo počne da sumnja nisu li, u stvari, svi oko nje ludi, i ne krije li se nekakva zavera u toj školi i njenim sumanutim žurkama i zabavama na pozadini seciranih telesina krava i kojekakvih zametaka u teglama i mazanja farbama i šta ti sve ne.
Plus, tu je njena rođena sestra, par godina starija, u istoj školi, tu je gej cimer koji jebe žene (i s kojim ona druguje/ljubaviše se u trouglu sa sekom), tu su čudne automobilske nesreće koje kao da su namerno izazvane, tu su, najzad, promene na njenom telu, pre svega na koži, koja počinje da se ljušti...
            RAW u sebi objedinjava na meni omiljen način tekovine art filma i žanrovskog filma i oni se tu prožimaju na skoro idealan način, sa prijatnim spojem očigledne autorske posvećenosti i idiosinkratičnog privatnog fetišizma, a opet sa smislom da se deliveruju žanrovska dobra.  
Scenario je nepredvidiv, ali zaista iskreno nemoguće je slutiti šta će sledeće da se desi i kuda to sve vodi – što je, setićete se, retkost u današnjem horor filmu, a i šire. Pritom je dovoljno smeo da bude i eliptičan, i opskuran, i aluzivan, a da opet ne pretera s tim nego da balansira prilično uspešno sa svojom naracijom tako da ipak ostane unutar nešto šire shvaćenih granica komercijalnog, bioskopskog filma.
Gluma je odlična (naročito kod dve sekice u glavnim ulogama), posvećena, intimna, topla, sa prijemčivim mladim glumcima koji hrabro ulaze u likove i situacije kakvi se retko viđaju, ili se uopšte ne viđaju danas.
Efekti maske su izuzetni, naturalistički, i možda čak i previše ubedljivi – lišeni klinačke groteske iz američkih horora, lišeni uobičajene Fangorijanske stilizacije sa očiglednom lateks protetikom. Neki od ovih prizora zagolicaće i uznemiriće i otvrdnula horor srca i stomake.
 Uostalom, na brojnim projekcijama na festivalima i drugde zabeleženi su slučajevi povraćanja i sličnog zanesvešćivanja, i mogu vam reći da u ovom slučaju to NIJE hajp kao što je bio kod nekih drugih novijih amero-budalaština koje su htele (ali nisu ni smele ni umele) da budu gnjusne, kao što je BITE. Ako vam ova SIROVOST ne zagolica stomake i dubine ždrela, ništa neće!
U današnje otupelo i blazirano vreme čak i to je nešto, jer kao što goreprizvani naslovi demonstriraju, nije to baš tako lako kako površnima izgleda – prsneš malo kečapa i lažnih/pravih creva i eto grozote. Pih. 
Ne, ova cura (da li sam pomenuo da je ovo pisala i režirala žena?) ZNA šta radi, ne samo u pogledu gađenja nego i fascinacije mesom u svim njegovim oblicima, od sirovog –dok je još na telu- preko otkinutog ali još toplog pa sve do zbrčkano-konzerviranog u formaldehidu ili čemu već.
Naravno, glavni kvaliteti ovog filma nisu u njegovom baratanju šokantnom ikonografijom i u apelovanju na najniže nagone već pre svega u pametnom, zabavnom, vrlo crnohumornom a opet saosećajnom načinu na koji prikazuje obrede odrastanja (coming of age) i inicijacije u društvenu zajednicu kroz trougao Pojedinac + Porodica + Škola, ali iz izrazito ženske (i mesnate) perspektive...
Pored nadahnute vizuelnosti, izuzetnog muzičkog skora (od stalnog kompozitora za filmove Bena Vitlija, ali ovde nekako više nadahnutog i memorabilnog), odličnih efekata maske, mudro upotrebljene scenografije (film je –slučajno?- skoro-kronenbergovski u tom pogledu) istakao bih još jedan polu-kvalitet: naime, film me je iznenadio u poslednjih par minuta.
Sve do pred sam kraj imao sam snažan predosećaj da će ovo imati neki kretenski NEKRAJ, odnosno otvoreni možda-jeste-možda-nije-moje-srce-tajnu-krije „kraj“ koji će me frustrirati i nervirati tim pre što mi se ovo pre njega svidelo. 
Gledam na sat, vidim da se kraj bliži, i „vidim“ da za tako kratko vreme prosto ovo ne može da se rasplete na zadovoljavajući način. I dok se tako lagano krčkam u crnim slutnjama – BAM! Ona mu veže sasvim lepu, zabavnu i zadovoljavajuću mašnicu dok si reko Lorent Lukas!
A kao što znate, Lorent Lukas je jedan od mojih omiljenih frankofonih glumaca, i dobitnik Zlatnog Ghoula za ulogu u filmu ALLELUIA. U retrospektu, trebalo je da verujem da jednu takvu glumčinu neće protraćiti samo radi prosečne ekspozicijske scene u uvodu...
Džulija Dikurno: to je ime autorke ovog filma koja je –da budem samo načas blago muškošovinističan- očito i lepa i pametna (o, zar se i to može?!). Samo na konto ovog filma ona je već stekla svoje mesto na listi najboljih novih reditelja ovog veka, i izlišno je reći da ću s najvećim nestrpljenjem čekati šta će sledeće da isporuči.

PS: Neizbežno pitanje: zašto ocena nije veća? 1) Bilo je ovde još mnogo više potencijala (i konotativnih, i dramskih, i žanrovskih) i voleo bih da ih je film razradio još dublje i bolje. 
2) Smetaju mi određene rupe u zapletu, npr. ta fora sa auto-nesrećama ne pije vodu... 
3) Predivna prilika za izuzetan gross-out (vagino-depilacija) ostavi se na pola scene i, umesto toga, ode se na razočaravajuće deža vi, konvencionalno negadno zezanje sa odgriženim prstom (safe!); što je još gore, nikad se više film ne vrati na pitanje one načete vagine, iako to prosto ne bi moglo na tome da ostane tamo gde je prekinuto... 
4) Nisam baš siguran koliko neke prethodne stvari imaju smisla u svetlu završnog twista; čini mi se da ne baš. Moram da film overim još jednom!
5) Ostao sam gladan za JOŠ! Petice i jake četvorke su ipak filmčuge koje te zasite dok ne pukneš, a RAW ipak nije baš dobacio dotle, iako nije daleko...  

недеља, 15. јануар 2017.

Dr Ghoul preporučuje

  
            Prethodnih dana čak dva niška medija su mi se obratila tražeći moje preporuke recentnih kulturnih produkata – knjiga, filmova, stripova – pa mislim da je red da to što sam kazao njima prenesem i čitaocima ovog bloga.
            Prvo su mi Narodne novine, za svoje božićno izdanje, tražile da izdvojim tri novije knjige koje preporučujem čitaocima. 

Našao sam se tu u društvu uglednih (Z. P. Sigma, Goran Stanković...), vrednih (Stana D-S.) ili barem poznatih (Deksa Pantalejski), koji su takođe nudili svoje preporuke. 


Evo šta sam izdvojio:
 
            A zatim mi se obratio i odličan web portal „Južne vesti“ – jedan od nekolicine koje redovno pratim jer zaista kvalitetno izveštavaju i kritički se, istraživački odnose prema događajima sa juga Srbije (što se za Vitkove novine ne može reći, budući da one ne talasaju i samo poslušno prenose ono što im organi vlasti pošalju).
            „Južne vesti“ su mi tražile iscrpnije preporuke – tačnije, hteli su od mene 5 knjiga, 5 filmova i 5 stripova za praznične dane, pa sam im to i dao. U subotu 14.01. objavili su članak pod naslovom Srećna vam “hororična” Nova godina – horor filmovi i knjige za praznike, u čijem uvodu stoji:
„Onima koji bi hladne praznične noći, umesto uz lake božićne filmove i knjige, proveli uz ostvarenja strave i užasa, doktor horora, urednik izdavačke kuće “Orfelin”, horor teoretičar i bloger Dejan Ognjanović preporučuje najbolje od horora što je ponudila 2016. godina.“
Čitav taj članak možete pogledati OVDE.

U tom članku imate i moje elaboracije, pa ih pogledajte tamo, a ovde ću preneti pregledno, nanizane samo naslove, sa linkovima ka rivjuima za dela koja su ovde već bila prikazivana.

5 knjiga, 5 filmova i 5 stripova za praznične dane


5 knjiga




4. Nešto zlo ovamo ide - Rej Bredberi

5. Gole kosti – Stiven King



5 filmova





5. GRAVE (RAW)


5 stripova


2. JEZOVNIK: Kuća na granici - Ričard Korben

3. MEĐU BOROVIMA – Erik Krik

4. HARMAN - Per Meter i Izabel Krajc

5. ZAGOR, knjiga 27: OLUJA NAD HAITIJEM




петак, 13. јануар 2017.

Novi INTERVJU za Narodne novine

  
            U okviru proslave petka 13-og, u današnjem broju niškog dnevnog lista Narodne novine objavljen je veliki intervju sa mnom. Evo kako je on izgledao u štampanom izdanju.
            Ipak, ne naprežite oči na toj sličici nego iskoristite priliku da ekskluzivno na ovom blogu pročitate jasno i glasno, zeleno na crnom, šta me je pitala novinarka Aleksandra Gojković, a šta sam joj ja odgovorio. Evo.


INTERVJU: DEJAN OGNJANOVIĆ, PISAC, FILMSKI I KNJIŽEVNI KRITIČAR

 Živimo u vremenu brzine, žurbe i otaljavanja 

*Prevođenje jedne knjige je najintimniji odnos koji se može imati s jednim tekstom

Dejan Ognjanović, pisac, teoretičar horor žanra, prevodilac, autor je romana „Naživo“ i „Zavodnik“, teorijskih knjiga „Faustovski ekran: đavo na filmu“, „U brdima horori: srpski film strave“, „Studija strave: eseji o horor žanru” i „Poetika horora”, kao i petnaestak priča objavljenih u časopisima i antologijama. Bavi se i priređivačkim radom, a od pre nekog vremena i uredničkim. Na Niškom sajmu knjiga pažnju je privukla edicija koju uređuje u novosadskoj izdavačkoj kući „Orfelin“, koja je objavila i drugo izdanje njegovog romana „Zavodnik“.


Urednik ste u izdavačkoj kući „Orfelin“, koja objavljuje i ediciju „Poetika strave“. Koliko je opravdan utisak da poslednjih godina raste interesovanje čitalaca za literaturu koja ih „plaši“?

Edicija „Poetika strave“ zamišljena je tako da ovdašnjoj kulturi pokaže da književnost strave nije svedena samo na „plašenje“ već da može da poseduje sve estetske i idejne dimenzije koje se očekuju od tzv. ozbiljne književnosti. Naravno, kvalitetna horor proza deluje i na tom primarnom nivou izazivanja strave, ali knjige koje biram za ovu ediciju imaju ne samo zabavnu nego i dublju dimenziju, kao i edukativnu funkciju (kroz opširne pogovore i biografije autora koji prate priče i romane).


Šta doprinosi većem interesovanju čitalaca?

Činjenica je da je horor postao nešto popularniji danas nego što je bio u vreme moje mladosti. Mislim da je to tako najviše zbog snažnog upliva drugih medija, a pre svega filma, stripa i video igara, u kojima je horor veoma zastupljen. Ono što je nekada bilo „kult“ male grupe posvećenika danas je opšte mesto i opšta kultura, nešto što mladi naraštaju od najmanjih nogu prihvate. Nekadašnje predrasude prema žanru razbijene su pa je i publika slobodnija da mu se prepusti bez stida ili potrebe za pravdanjem.


Bavite se i prevođenjem. Kako birate knjige? Koliki je to izazov? Često se čuje primedba da su današnji prevod lošiji od nekadašnjih.

Istina je da živimo u vremenu brzine i žurbe, u vremenu otaljavanja, u dobu u kojem vladaju neobrazovani, neuki, nesposobni– a negativna selekcija koja se vidi na svim nivoima društva očita je i u sferi kulture, pa tako, neizbežno, i prevodilaštva. Što se tiče knjiga koje sâm prevodim, biram ih pre svega po tome da li pružaju svet u kojem zaista želim da dugo boravim, jer prevođenje jedne knjige je najintimniji odnos koji se može imati s jednim tekstom: to je skoro doslovno ulaženje u njega i studiranje „iznutra“. Izazov je, naravno, u tome da se doživljaj koji izvorni tekst pruža nekako prenese na drugi, sasvim različit jezik i približi čitaocu iz druge kulturne sfere.

Šta je vašem romanu „Zavodnik“ donelo „bekstvo“ iz samizdata u ediciju poznatog izdavača?

„Zavodnik“ je, kada je njegovo drugo izdanje objavio „Orfelin“, time pre svega dobio priliku da bude distribuiran u svim većim knjižarama u zemlji i da konkuriše za otkup kod biblioteka, čime je uspeo da izađe iz okvira kulta, odnosno, onih čitalaca koji već znaju za mene i prate moj blog, i da dođe u dodir sa brojnim drugim čitaocima koji inače za tu knjigu u njenom samizdat izdanju nikada ne bi ni saznali niti bi do nje došli. Naravno, profesionalni tretman pravog izdavača doneo je i druge kvalitete, u smislu bolje lekture, grafičkog dizajna, štampe, poveza i celokupne opreme.


Na čemu trenutno radite?

Trenutno prevodim priče Artura Makena za zbirku „Veliki bog Pan“ koja izlazi ovog proleća. Za nju ću pisati i obiman pogovor, kao i za druge dve knjige iz edicije „Poetika strave“ koje se upravo prevode. Takođe privodim kraju rad na tekstu knjige „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“, radi se o obimnoj knjizi razgovora sa Đorđem Kadijevićem („Leptirica“, „Vuk Karadžić“...) koja izlazi ovog proleća, a zatim ću biti posvećen redigovanju tekstova za treće izdanje antologije „Nekronomikon“ H. F. Lavkrafta (za koju ću prevesti još dve priče). U planu je i svojevrstan nastavak „Zavodnika“ koji će se pretežno baviti događajima koji su prethodili onima opisanim u romanu, ali nisam siguran da li ću stići da ga završim i objavim ove godine.

               Aleksandra Gojković

Antrfile

Bez dlake na jeziku

Dugo pišete blog posvećen hororu. Da li je bilo i negativnih iskustava?


Nepisani moto mog bloga je „Govorim onako kako jeste“; odnosno, kritike knjiga, filmova, stripova itd. stroge su ali pravedne, u smislu da tu nema promotersko-ortačkog tapšanja po ramenu niti zatvaranja jednog ili oba oka pred eventualnim nedostacima dela koje se prikazuje. Takvim stavom, i kritikama pisanim bez dlake na jeziku, stekao sam i poneke neprijatelje, ali sve je to neminovni deo igre; meni je kritičarski kredibilitet kod mojih čitalaca važniji od eventualne ljutnje nekoga ko ne ume da prihvati kritiku. Ipak, imao sam daleko više pozitivnih iskustava preko bloga, mnogo novih kontakata i prijateljstava, pa i poslovnih veza stečenih zahvaljujući onima koji su za mene prvi put saznali preko mog bloga i tako me kontaktirali. Iako se kod nas, po inerciji, često o blogerima govori s prezirom (a neretko s dobrim razlogom!), ja ipak nisam primarno bloger: moj rad ostvaren je i valorizovan drugde– u knjižarama, bibliotekama, fakultetima, stručnim časopisima, na festivalima, predavanjima, okruglim stolovima...– a blog je za mene samo još jedna platforma za plasiranje onoga čime se bavim.

среда, 11. јануар 2017.

Jezovnik: LAVKRAFT


Scenario: Hans Rodionof
Adaptacija: Kit Gifen
Crtež: Enrike Breća

Izdavač: Darkwood
Br. strana: 144
Boja: Kolor
Uvez: Tvrdi
Format: A4


Šta: Život jednog od rodonačelnika horora kao žanra i nesumnjivo jednog od najuticajnijih pisaca strave. Prema scenariju Rodionofa i Gifena, Lavkraftovu biografiju živopisao je jedan od najznačajnijih crtača današnjice, Enrike Breća. Sva trojica su zablistala, te pred sobom imamo priču koja je istovremeno i jeziva i dirljiva.
Cene: promotivna (važi do 15.02.2017.): 1690 dinara
Puna cena: 1990 dinara



            Zeznuto je raditi dramatizacije života pisaca jer pisci, po pravilu, ne vode dramatične živote. Čast izuzecima – ratnicima, lovcima, avanturistima, veračima po planinčinama i roniocima po okeanskim dubinama – ali barem 95% pisaca, a naročito onih zaista odličnih, vodi napadno dosadne „spoljašnje“ živote, lišene ekstrovertnih čari, budući da su skroz posvećeni onom unutrašnjem.

            
Pa tako i Lavkraft, samo još malo više od prosečnog dobrog pisca. Sedeo, pisao, sedeo, pisao, sedeo, pisao – pa umro. I to mu beše taj njegov život. Dobro, nešto malo je putovao po bližoj i daljoj okolini rodnog mesta, uz par malo većih ekskurzija (Kvebek, Nju Orleans), nešto malo se ženio samo da bi se ubrzo razveo, nešto malo pisama pisao (ni broja im se ne zna), nešto malo kuburio s parama (so what else is new?!), dobio rak i – umro.

            I kako sad od toga napraviti priču? A naročito takvu koja će zanimati i one koji nisu zaluđenici za spisateljske (auto)biografije? Pa, to u Lavkraftovom slučaju i nije tako teško: određeni biografski detalji se prenaglase (očevo i majčino „ludilo“) a sve se filuje obilatim dozama njegove maštovite fikcije, odnosno elementima iz njegove proze. Jer, suprajz: to (kao) NIJE bila fikcija, nego sušta istina! I Nekronomikon stvarno postoji, i Veliki Stari tek što nisu provalili u „naš“ svet, i još trista čuda (sekte, kultovi, degeni, vračevi, noćnici, Smeđi Dženkini, Jog Sototi...), i jedino Lavkraft stoji između nas i – Njih!
            Ovakav pristup je dvosekli mač: s jedne strane, ova grafička novela svakako će poslužiti za ustoličenje i dalje razvijanje Lavkraftovog kulta kod nas, koji je već veoma snažan (to dobro znam iz prve ruke, kao priređivač Nekronomikona i kao neko ko uveliko radi na njegovom trećem, ultimativnom izdanju!). Lavkraft se i u ovoj storiji tretira kao osoba „veća od života“ – kao retki Izabranik i Inicijant, onaj koji Vidi više od ostalih, koji Zna ono što 99% sveta i ne sluti, kao neshvaćeni i skrajnuti Prorok čiji glas vapije u pustinji...
            S druge, i Lavkraft i njegovo delo se, u ovoj konkretnoj Grifenovoj adaptaciji, načinom na koji su pomešani, donekle trivijalizuju. To je, naravno, učinjeno nenamerno, ali je ipak neminovno – kad jednog genija, koji je svojom bogatom maštom i talentom stvorio čitav univerzum, svedeš na reportera koji ništa sam nije stvorio nego je samo zapisao nešto što je video. Pored toga, prenaglašavaju se određene biografske epizode i njihov značaj, pa tako na kraju ispada da celog Mita o Ktuluu ne bi bilo da mu deda nije u amanet ostavio Nekronomikon, odnosno da mu roditeljski neuravnoteženi nervni sklopovi nisu bili preneti i da nije bio bojažljivi ružni dečak koji je od vršnjaka i okoline bežao u svet mašte...
            Pored toga, pošto je strip ipak pre svega vizuelni medijum, podrazumeva se da se u svakoj prilici koriste prilike da se plasiraju Lavkraftovi nadasve slikoviti koncepti: čudovišta, pipci, raščepljene ralje i očnjaci, itsl. – i sve je to lepo i krasno; sve su to neki od glavnih razloga što mnogi vole ovog pisca, i to ne samo klinčurija (što reče Minjola jednom: „I like HPL because he has the coolest monsters, and I like to draw monsters!“). I sve je to Breća junior lepo nacrtao, oživotvorio, ofarbao, da je milina videti.
            Druga je stvar što je Lavkraft mnogo, mnogo više od tih pipaka i monstruma, i što je njegova kosmička strava radikalniji i originalniji koncept nego što nam to ovaj strip predočava, a ona se ne može svesti na varijacije lične sjebane biografije – jer, da podsetim, ako niste primetili, svet vrvi od ljudi koji pate od raznoraznih trauma, i mnoge od njih su daleko gore, dublje, košmarnije od ovih Lavkraftovih, pa opet – gde su njihove priče, njihovi romani, njihova remek-dela, njihovi Ktului?
            Ne shvatite me pogrešno: ovo nije loš strip. Nije čak ni slab. Dapače, vrlo je dobar, i preporučujem ga vašoj pažnji i vašoj kućnoj biblioteci. On to zaslužuje i zbog svog smelog scenarija i zbog atraktivnog artworka i zbog celokupnog Darkvudovog tretmana (odlična štampa, papir, tvrde korice, kolori...). Ipak, izvesne ograde moram da iznesem jer – ko će, ako neću ja?

A treba ih reći, možda i zbog naivnih čitalaca koji nisu navikli na ovakvo poigravanje sa faktima, odnosno preplitanje fikcije i stvarnih biografskih podataka (što je postupak u kojem je, uzgred budi rečeno, Lavkraft bio jedan od pionira: pravi proto-postmodernista!), pa bi mogli pomisliti da je u ovoj konkretnoj fikciji mnogo više činjenica nego što ih zaista ima. 
Recimo, Lavkraft kao dečak nije bio toliko ružan koliko je ovde prikazan. Previše se potencira to što ga je majka u ranom detinjstvu oblačila u suknjice, iako to uopšte nije bilo ni retko ni čudno u to doba (recimo, postoje fotke na kojima je i mali Kafka, Lavkraftov veliki duhovni srodnik, u suknjici – pa šta?). Ali, na stranu ti površni detalji, više mi smetaju određene psihološke „slobode“.
Time pre svega mislim na činjenicu da ovaj strip pribegava jednom tropu koji me naročito iritira u ekranizacijama i dramatizacijama života pisaca, a to je – svođenje pisca na lujku u vlasti sopstvenih kreacija. To je popularni i populistički pristup, donekle zasnovan na potrebi da se svi ti nenormalni ljudi što sede u sobi i pišu koješta umesto da idu na žurke i u „provode“ i u lov na krupnu divljač nekako „unormale“, da se njihova ekscentričnost, njihovo autsajderstvo nekako objasne i svedu na nivo razumljiv prosečnom odradeku. 

„Aha, pa on je, dakle, U VLASTI toga što piše? On je, maltene, kao opsednut? On je medijum, znači? Ko zna kakve sile govore kroz njega? A on samo sedi i automatski zapisuje? Sve mi je jasno!“

            E, pa, dozvolite da vam Ghoul objasni: stvaranje ne funkcioniše tako. Nikakvo, a naročito ne umetničko. Dobar umetnik NIJE u vlasti sopstvenih kreacija. Niti je puki zapisničar nečeg što mu "muze" diktiraju. Dobar umetnik – pisac, slikar, reditelj...- nije nekakav mahniti (polu)ludak sa glavom u oblacima koji nije u stanju da razlikuje stvarnost od snova (košmara), kao što je HPL ovde prikazan.

Da vam kaže Ghoul: stvaralaštvo podrazumeva daleko veće doze lucidnosti, razuma, samokontrole i samosvesti nego što ih imaju tzv. „zdravi“ i „normalni“ odradeci ovog sveta. Da bi neko stvorio nešto veliko i trajno – kao što je to nesumnjivo Lavkraftov opus – on NE MOŽE da bude lujka gonjena ličnim traumama i nesnosnim košmarima. Koliko god nečije delo delovalo prirodno, tečno, lepo skrojeno i kao od brega odvaljeno, znajte da se na njemu RADILO, mukotrpno, da se o njemu razmišljalo, da se tu mnogo toga dodavalo i oduzimalo, da su tu grdni neki procesi i nizovi vama nevidljivih odluka bili na delu, i njih ne možete ni da zamislite ako i sami niste stvaralac.
Tako nešto, prosto, NE MOŽE da stvori nekakva neurotična lujka koja se trza i muca i ima tikove i fobije i fiks ideje i ne zna gde mu je dupe a gde glava ni šta je san a šta java. Takvi završavaju u ludnici (kao Lavkraftovi roditelji). Oni koji se s time izbore, oni koji time OVLADAJU (kao Hauard F. Lavkraft) – to su oni koji ostaju upamćeni. Oni koji odjekuju. O kojima se priča i slika i filmuje i razmišlja mnogo posle njihove smrti. Oni večni.
            Ovaj konkretni Rodionofov „Lavkraft“, dakle, jeste omaž tom i takvom velikanu – strip osoben, čudan, nadrealan, možda pomalo zbunjujuć (naročito ako očekujete da vidite Lavkrafta kao akcionog junaka koji se bori sa čudovištima - hej, ima i to: bore se Lavkraft i Tesla rame uz rame, autsajderi i stimpank superheroji!) i impresivan je pre svega na vizuelnom planu, ali je respektabilan i kao pokušaj da se život i delo jednog velikana spoje i odraze jedno u drugome.

            Za kraj, reći ću samo još ovo: ono što je Orfelinova edicija „Poetika strave“ kod nas na polju horor književnosti, to je Darkvudova edicija „Jezovnik“ na polju horor stripa: dakle, vrhunski predstavnici forme plasirani na vrhunski način! Ovaj post ilustrovao sam, pored ostalog, i poređenjem američkog izdanja ove grafičke novele, koju sam slikao pored Darkvudovog izdanja, koje je i većeg formata i nadahnutije grafički uobličeno unutra i u svakom pogledu superiornije od američanskog.
          
Prema tome, ako volite horor, ne možete sebi dopustiti da ovo nemate na policama i kraj uzglavlja. A uskoro ću ovde kazati koju i o drugom albumu „Jezovnika“ koji je nedavno objavljen... 

Privju ovog albuma (prvih 20ak strana) imate OVDE!